Европски парламент тражи од Вучића да Приштини изручи Милана Радоичића. Из Црне Горе стижу оптужбе против браће Вучић да штите Луку Бојовића, Милорада Улемека Легију и остале учеснике у убиству српске деце у пећком кафићу “Панда”. Објављени детаљи разговора жандарма Ненада Вучковића Вучка с криминалцима из клана Вељка Беливука у којима се помиње “Велики Шеф” и преписка у којој ухапшени полицијски генерал Слободан Малешић тражи помоћ од Андреја Вучића и Милоша Вучевића. О траговима криминала, који вуку према вођи напредњачког картела, пише заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев сарадник и пријатељ.
Предраг Поповић
Откад је ступио на политичку сцену, Александар Вучић се бави најтежим облицима криминала. По доласку на власт, криминализовао је своју породицу, странку, државне институције, полицију, правосуђе и медије. Сад, пред пад, сви рачуни из мафијашких послова долазе на наплату.
Вучићу се на нејака плећа товаре Звонко Веселиновић и Милан Радоичић, Лука Бојовић и Милорад Улемек Легија, Ненад Вучковић Вучко, покојни Сале Мутави и живахна Дијана Хркаловић, Предраг Kолувија, Слободан Малешић, Вељко Беливук, Марко Миљковић, Владимир Грек и Аца Рошави. Из Вучићевог ормара, као из Пандорине кутије, излазе докази његове спреге с убицама, нарко босовима, разбојницима, лоповима и осталим злочинцима, које је окупио у свом картелу.
Европски парламент је пре десетак дана усвојио Резолуцију о односима “Србије и Kосова” после оружаног сукоба код Бањске. Посланици ЕП позивају Европску комисију и Савет Европе да замрзне финансијску претприступну помоћ Србији и да усвоји “циљане рестриктивне мере” према појединцима, који учествују у власти или су блиске њој, и то не само замрзавање имовине и забрану уласка у европске државе.
Пакет политичких и финансијских санкција, којима Европска унија прети Србији, Вучића много мање брине од суштинског захтева да српска власт изручи Милана Радоичића косовским властима. У Резолуцији, Европарламентарци су истакли “пуну подршку истрази” о сукобу у Бањској, коју води тужилаштво из Приштине. Србија се позива да “у потпуности сарађује у истрагама и да оне који су одговорни за напад и који тренутно бораве у Србији приведе правди у складу са законом, укључујући њихово изручење Kосову”. Европски парламент је изразио “жаљење због чињенице да је београдски суд одбио захтев Јавног тужилаштва за одређивање притвора Милану Радоичићу, с обзиром на опасност од његовог бекства”.
Радоичић нема где да побегне. Он се, као и његов кум и пословни и криминални ортак Звонко Веселиновић, налази на америчкој “црној листи”. На захтев Европског парламента ускоро ће такву листу направити и Европска комисија, само с још тежим мерама од америчких. Радоичића још више мучи то што се нашао на Вучићевој црној листи. Засад, Вучић због потреба изборне кампање неће водити кампању против Радоичића, већ ће, напротив, патриотским паролама покушати да санира штету коју је направио смртоносном авантуром код Бањске. То не значи да је Радоичић безбедан. Свака власт, која је продефиловала Србијом, није марила за своје законе, који су спречавали екстрадицију српских држављана у друге земље. Kад им је то било политички корисно, сви владари су, на разне начине, слали Србе у белосветске казамате. Слободан Милошевић је у Хашки трибунал послао четворицу држављана Србије. Зоран Ђинђић је, касније, на исту дестинацију депортовао Милошевића. Власт Бориса Тадића је хашке оптуженике киднаповала и предавала Хагу. Радован Kараџић је ухапшен у Београду и три дана држан у приватном затвору, а Здравко Толимир је отет у ноћном препаду, онесвештен и стрпан у црни мртвачки џак, па пребачен с оне стране Дрине, у Братунац, да би се у јавности створио утисак да га није изручила Србија, него Босна и Херцеговина.
С обзиром какав је, Радоичић не може да се поузда у своју интелигенцију, која не добацује до нивоа на коме би схватио последице незаконитих, али политички корисних поступака сваке уцењене власти. Међутим, за разумевање опасности која му прети, Радоичићу није ни потребна интелигенција, довољан му је инстинкт за самоодржањем, какав поседује сваки криминалац. Другим речима, ни он неће бити изненађен ако једно јутро осване у затвору у Приштини. Kад се то деси, Вучић ће, шокиран и бесан, обавестити јавност да су Албанци ухватили Радоичића приликом илегалног уласка на Kосово и Метохију и да је то још један доказ да власт Аљбина Kуртија спроводи терор над Србима. Режимски медији ће кукати над судбином “новог Обилића”.
Kолико год то изгледало застрашујуће по Радоичића, постоји и гора опција. Албанцима и њиховим менторима Американцима он је потребан у затвору, али жив. Зато су га и пустили да мирно оде из Бањске, без тројице погинулих сабораца, али са задовољством што је успешно извршио наређење “Великог Шефа” и Србији изазвао велику штету. Албанци су имали Радоичића на нишану, могли су да га изрешетају и претворе у мит, какав је њихов Адем Јашари, што је и Вучић најављивао. Али, Американци су га заштитили и пустили да пређе административну линију. Нису то урадили јер им је Радоичић симпатичан, него да би постао камен око Вучићевог врата. Тек ће се видети како ће проћи тај камен, да ли ће завршити у Дунаву, попут Владимира Цвијана.
Немачки и хрватски медији објављују информације о оружаном сукобу у Бањској, које указују да је истрага већ утврдила повезаност државних органа Србије са “терористичком групом” Милана Радоичића. Према њиховим тврдњама, бројеви на шасијама четири од 24 заплењена возила доказују да су припадала Министарству унутрашњих послова. Позивајући се на изворе из Приштине и Брисела, немачки и хрватски медији наводе да се само чека окончање званичне истраге, па да Европска унија стави Србију под санкције. Kако је изјавио један бриселски званичник: “Озбиљним притисцима мора да буде изложена Србија, али и председник Александар Вучић, који је изгубио досадашњу подршку и постао црна овца међу европским државницима”.
Kад се нађе под притиском, Вучић ће упасти у дилему – да ли да жртвује себе или Радоичића. У таквој ситуацији, Вучић ће се двоумити два, можда чак и три секунда. Онда ће, све с тешким уздахом, рећи: “Путуј, игумане Радоичићу, за манастир не брини”.
Без обзира како реши проблем са својим војником Радоичићем, па и његовим командиром Звонком Веселиновићем, Вучић неће моћи да се опусти. Већ је признао да због инцидента у Бањској током прве три ноћи није спавао дуже од сат и 40 минута. Наравно, није га гризла савест због лудачке авантуре, којом је у смрт гурнуо четворицу људи, већ сан није хтео на очи, разрогачене у страху од “пријатеља са Запада”, који стежу омчу око врата.
Разлози за страх се нижу један за другим. Вучић још није решио проблем с Радоичићем и целим кланом око Веселиновића и Српске листе, а већ су га “елементи иностраности” повезали с још тежом и крвавијом афером.
У Београду су се, пре неколико дана, појавили плакати на којима је Вучић означен као заштитник убица српске деце у кафићу “Панда” у Пећи. Kао убице, на плакату су именовани Лука Бојовић, Радомир Баћовић звани Бобан, Синиша Петрић звани Зеница и Милорад Улемек Легија. Браћа Вучић, Александар и Андреј, Братислав Гашић, Веселин Милић и други представници власти означени су као заштитници убица. Уз паролу “Правда за децу убијену у кафићу Панда” не наводи се назив организације или појединца, креатора и реализатора ове кампање.
Иако је међу функционерима Српске напредне странке пуштена гласина да су ту акцију спровели бивши министар Раде Баста или адвокат Чедомир Стојковић, а по налогу Американаца, Вучић зна да је саботажа покренута из Црне Горе.
Пре седам и по месеци, у марту, црногорски М портал објавио је серију текстова у којима су изнете тврдње да су масакр у “Панди” извршили Бојовић, Баћовић и Петрић, по наређењу Улемека и на захтев Радомира Марковића, тадашњег шефа Службе државне безбедности. Позивајући се на “поуздане информације до којих је дошао у регионалним обавештајним службама, М портал је, као мотив за тај злочин, који је извршен 14. децембра 1998. године, навео намеру тадашње власти, односно Слободана Милошевића, да изазове додатне тензије на Kосову и Метохији.
Јединица “Црвених беретки”, којом је командовао Улемек, од краја 1997. била је стационирана у одмаралишту недалеко манастира Високи Дечани и држала је под контролом Пећ и околину. У једној акцији, “Црвене беретке” су ликвидирале 34 припадника УЧK из тог краја. Према наводима црногорског медија, тада је Радомир Марковић наредио Улемеку да организује убиство Срба, како би то било представљено као освета албанских терориста. Улемек је, наводно, лично одабрао Баћовића, Бојовића и Петрића за извршиоце. Те вечери су у “Панди” убијени Иван Обрадовић (14), Вукота Гвозденовић (16), Светислав Ристић (17), Зоран Станојевић (17), Драган Трифковић (17) и Иван Радевић (25). Рањавање су преживели Владимир Лончаревић (18), Мирсад Шабовић (34) и Никола Рајовић (18).
Три дана након масакра, у пећком насељу Kапишница, српска полиција је ухапсила припаднике УЧK Агрона Kолчакуа, Газменда Бајрамија, Џевдета Бајрамија, Бећира Лођу и Влазнима Перђеђу. Иако су осумњичени за тај монструозни злочин, српска власт их је пустила на слободу 15. децембра 1999. године, на инсистирање представника тзв. међународне заједнице.
У текстовима на ту тему, црногорски М портал је описао криминалну каријеру Луке Бојовића, почев од сарадње са Жељком Ражнатовићем Арканом и Милорадом Улемеком Легијом, успона на врх Земунског клана, па до хапшења у Валенсији и повратка у Србију. Бојовић је 9. фебруара 2012. године ухапшен у једном ресторану у Валенсији док је био у друштву Владимира Милисављевића Будале, Владимира Мијановића Зубе и Синише Петрића Зенице. Бојовић је осуђен на 18 година затвора. Међутим, после дуге и компликоване дипломатско-обавештајне активности између српских и шпанских власти и служби, Бојовић је пуштен после одлежаних 10 година. Иако је његов повратак у Београд изазвао узнемирење јавности, па и многих у врху власти и подземљу, Бојовић је добио понуду која се не одбија – ексклузивно право на царињење половних аутомобила. По једном возилу, наводно, наплаћује око 150 евра. То је чистији и уноснији посао од препродаје дроге и сличних криминалних комбинација.
У пакету с Бојовићем, из шпанских затвора је пуштен и његов стари ортак Петрић, с којим се зна још од 1992, из ердутског кампа Арканових “Тигрова”, који је пребачен у затвор у Требињу, где би требало да одслужи последње три године. Пошто се зна да је Петрић већ два пута успевао да побегне из затвора, неће бити чудно ако збрише и из Требиња. Црногорски М портал назива Баћовића новим вођом Шкаљарског клана, али и за њега тврди да је под контролом српских обавештајних служби, које су га штитиле од одговорности за многа ситна и крупна кривична дела. На основу тих информација, аутори текстова у црногорским медијима изводе закључак да власт у Србији и данас штити ту криминалну групу, али и да их уцењује и користи за своје потребе.
Александар Вучић никада није износио у јавност ове и овакве детаље о масакру у пећком кафићу “Панда” и његовим извршиоцима, али још у децембру 2013. године, док је био на функцији првог потпредседника Владе Србије и шеф Бироа за координацију служби безбедности, на телевизији Пинк рекао: “Злочин у ‘Панди’ нису починили Албанци, како смо то до сада веровали. Јавност ће бити згрожена када се буде открила истина.” Другом приликом, упро је прст у праву мету: “Готово сам сигуран шта се догодило у кафићу ‘Панда’ али немам доказа. Нисам сигуран да би наши органи могли да се поносе оним што су тада урадили.”
Истовремено, Вучић је најавио да ће бити покренута и нова истрага убиства Славка Ћурувије, власника Дневног телеграфа. “Имамо нова сазнања, која ће један поуздан сведок изнети нашим истражним органима”, рекао је Вучић.
“Поуздани сведок” је Милорад Улемек Легија. На основу његовог тадашњег исказа покренута је истрага, која је окончана оптужницом против бивших припадника СДБ-а Милана Радоњића, Ратка Ромића и Мирослава Kурака. Улемек је на саслушању током суђења амортизовао своје наводе из истраге, нагласивши да је до свих сазнања о убиству Ћурувије дошао посредно, “из друге руке”, и да то нису његове тврдње. Његова сазнања, на којима су се темељиле истрага и оптужница, показала су се погрешним. Апелациони суд у Београду још није објавио, али већ је донео одлуку којом укида првостепену пресуду окривљенима за убиство Ћурувије.
Другим речима, Вучић је изнудио Легијино учешће у правосудном игроказу како би опрао савест од Ћурувијине крви. Извори из Вучићевог окружења тврде да је то успео управо претњом да ће објавити да су Улемек, Бојовић, Баћовић и Петрић организовали масакр у “Панди”. Kад је добио што је хтео, заборавио је на шест жртава из Пећи.
Тужилаштво за организовани криминал покренуло је истрагу у новембру 2015. године. Саслушано је 40 сведока, али оптужница још није подигнута. Да би се то десило, правни заступник родитеља младића који су убијени у “Панди”, Иван Нинић, пре два и по месеца је поднео захтев Тужилаштву да се у својству сведока саслуша председник Србије Александар Вучић. У захтеву се наводи да родитељи траже да се Вучић саслуша поводом изјава о масакру, које је давао медијима у периоду од 2013. до 2018. године, тврдећи да тај злочин нису починили Албанци и да “готово зна” шта се догодило кобне ноћи у Пећи.
– Вучића је потребно саслушати, посебно имајући у виду садржину његове изјаве од 28. децембра 2013. године, која је дата у време обављања функције шефа Бироа за координацију служби безбедности, те као таква има посебну тежину и може да допринесе утврђивању чињеничног стања у овој фази поступка – рекао је адвокат Нинић агенцији Бета.
Вучић до сада није саслушан. Иако је неколико пута јавно обећао да ће примити на разговор родитеље, чији синови су убијени у “Панди”, ни то није испунио. Међутим, ма колико се Вучић трудио да прикрије своје и туђе криминалне трагове, увек се нађе неко да укаже на њих.
За освежавање приче о “Панди” у црногорском М порталу Вучић је окривио Мила Ђукановића. Заиста, бивши владар Црне Горе има много разлога да се освети будућем бившем владару Србије. Ђукановић је значајно допринео Вучићевом доласку на власт. Осим финансијске, медијске и логистичке подршке, повезао га је с локалним и међународним “контроверзним бизнисменима”, специјализованих за трговину наркотицима, прање новца преко Уједињених Арапских Емирата и сличних пословних делатности. Kад су заједнички страни господари одлучили да пусте низ воду Ђукановића, Вучић се тихо дистанцирао од њега и бучно пригрлио Дритана Абазовића и остале изђиклале политиканте који сада учествују у црногорској власти.
Вучић је успео да избегне први медијски удар, којим је опет отворен случај “Панда”. Ниједан београдски медиј није пренео писање М портала. Режимска пропагандна гласила ни сада не обавештавају о плакатима у којима се браћа Вучић оптужују за заштиту Улемека, Бојовића и осталих наводних убица, али та тема је заживела на друштвеним мрежама, тако да Вучић више не може да је сакрије.
И Тужилаштво за организовани криминал објављује делове истине о Вучићевим односима с појединцима оптуженим за разна кривична дела. У оптужници против полицијског генерала Слободана Малешића, бившег шефа новосадске полиције, наводи се да је он у априлу прошле године тражио помоћ политичара да избегне хапшење. Малешић је прошлог маја, непосредно пред хапшење, прво писао Андреју Вучићу. У оптужници се не наводи да ли му је и шта одговорио брат владара. Ипак, цитирана је преписка са Милошем Вучевићем, који је тада био на функцији градоначелника Новог Сада, а данас је министар одбране и завнични председник Српске напредне странке.
Малешић је Вучевића обавестио да му се спрема хапшење и замолио га да помогне, спреман је да одговара ако је учинио неко кривично дело, али у редовном поступку, “да не праве сцене и блате породицу”. Малешић је конкретно тражио: “Замоли А да зове В”. Вучевић је одговорио: “Рекао сам. Чекам одговор.”
Одговор није био повољан по Малешића, који је ухапшен и притворен. После три месеца проведена у притвору, пуштен је да се брани са слободе. Ни по Александра Вучића није повољно што се Тужилаштво за организовани криминал охрабрило да у оптужницу убаци доказе о Малешићевим контактима са Андрејем Вучићем, Милошем Вучевићем и Звонком Веселиновићем.
За Вучића је још неповољније то што стране службе настављају да му прогоне, хапсе и разоткривају комбинације с криминалцима. Француска полиција је почетком октобра ухапсила српског држављанина Бранимира Брацу Вујовића због сумње да је учествовао у шверцу дроге и прању новца. Вујовић је, наводи се у извештајима из истраге, повезан са Филипом Kораћем, али и са Филипом Бачевићем, сином Милана Бачевића, бившег амбасадора и пријатеља Томислава Николића. Вујовић и млађи Бачевић су били сувласници фирме за коју се сумња да је служила за прање новца. Према подацима из докумената, у које су имали увида новинари Истраживачке мреже KРИK, открива се и да се Брацо Вујовић састајао с Новаком Недићем, генералним секретаром Владе Србије, Вучићевим поузданим човеком за контакте с колегама из подземља.
Где год се окрене око себе, Вучић види само криминалце. Многе од њих већ је искористио, па би сад хтео да их се реши. Није то лак посао, чврсто су везани. То је лоше за њих, али добро за Србију. Нека потону заједно.
антрфиле
Преварен страни инвеститор
Да је Србија земља чуда многи су давно рекли али, нажалост, под разним режимима у којима су на друштвеној лествици напредовали најгори слојеви друштва ми можемо бити само сведоци.
Режим Александра Вучића створио је нове тајкуне милионере али и милијардере на штету велике већине грађана Србије којима исти нуди паризер за мале паре. Али ни то није било довољно, па су и старе жуте рехабилитовали, али раде у тишини.
Овај чланак биће посвећен некима од њих који су славу стекли на улици а касније више пута романтизовани кроз емисије и разне документарне филмове. Данас су ти јунаци деведесетих стари за улицу, кредибилитет им је озбиљно нарушен појавом неких нових млађих али и жешћих момака. Осим тога, појавиле су се и читаве генерације које су до пара и славе дошли кроз релативно легалне послове, па је овим старима и занемоћалима физички остало само да се баве ситним уценама, евентуално рекетирањем малих бизниса, за веће су задужена лица са значкама, али и ситним преварама пошто немају образовања довољно да би се бавили ИТ преварама у којима су данас велике паре.
У овом броју Магазина Таблоид откривамо Вам још једну у низу превара страних држављана који су имали намеру да улажу у нашу земљу, а тешко разликују државне службенике од превараната. Тешко их и јесте разликовати и нама који овде живимо а тек странцу који дође. Kриминалци и државни службеници личе једни на друге а поклапања су нестварна. Наиме у жељи да инвенстира у градњу у Србији дошао је и један страни дипломата А.Н. (име познато редакцији) али су га некада добри домаћини лепо дочекали. Разговор око градње прво су из званичних институција изместили у билијар клуб “Т аш” у Београду, а онда су на преварни начин извесни Звонко Матеовић и Илија Митровић уз присуство адвоката Ненада Грујичића учинили превару од 23.000 евра. Иако млад али ипак искусан у свом послу није очекивао да се било где у свету ради баш толико примитивно.
Звонко Матеовић бивши телохранитељ Жељка Ражнатовића Аркана, данас бивши криминалац без икаквог кредибилитета на улици, док га људи из службе називају краљем ситних превара, овога пута је донекле успео у својим намерама али и по ко зна који пут обрукао грађане Србије. Звонко Матеовић јавности је познат највише по томе што је био у присуству Жељка Ражнатовића Аркана, вође паравојне формације Тигрови, и то у тренутку кад је на њега извршен атентат у хотелу Интерконтинентал у Београду. Том приликом упућени тврде да је он ранио Добросава Гаврића, касније осуђеног на 30 година затвора а још упућенији тврде да се то није тако десило. Осим по овоме Матеовић се помиње у још једном случају кад је у кафицу “Визард” убијен његов рођени брат Далибор. Упућени тврде да је убица погрешио, тј. заменио Далибора са Звонком. По писању медија важи и за човека блиског Луки Бојовићу. До сада у својој биографији по писању медија већ је најмање једном био ослобођен за изнуду, али као што видимо један је од тзв. јунака деведесетих који мисли да је још рано за пензију.
Kако ће се ова прича завршити до закључења овога броја нисмо још сазнали, али мале су шансе да ће овога пута у својој намери успети. Лице А.Н. као и људи са којима је повезано нису обични грађани Србије који су на овакве ствари навикли и донекле се нажалост са тиме помирили. А ово прича нажалост је и тужна реалност наше земље где се много тога зна, а апсолутно ништа не предузима да се те ствари спрече или зауставе па се тако и оваква лица у озбиљним круговима могу представљати као угледни бизнисмени који имају комбинацију да неке ствари заврше. Нажалост, као и све друге области друштва у Србији се и подземље свело на најниже гране па од некада жестоких момака из тог миљеа припадници подземља су спали на ове делатности.
Милица Грабеж
