Сизиф је, баш као и српски мандатар, био изнимно радишан, но учинковитост им је по свему судећи идентична. Једина разлика међу њима јесте што је Сизиф трпио казну за сопствене гријехе, а преко Вучића „кажњен“ је васколики српски народ.
Српски мандатар, иначе врло присутан на свјетској политичкој сцени, посљедњих мјесеци посебно је активан и „атрактиван“. Сви знамо колико то годи његовом пренаглашеном егоцентризму због ког почесто „ритне ногом помужених 15 литара млијека“. Зато морамо малчице подробније проанализирати неколико примјера какви указују на озбиљну конфузност његове спољне политике. Ето примјера ради, колико земаља је било у прилици за годину и по угостити кинеског предсједника Си Ђинпинга и премијера Ли Кећијанг, а посебице из реда држава чија је популациона бројност аналогна појединим пекиншким авенијама? И то нису биле куртоазне посјете, него су директно кореспондирале са тренутно највећим кинеским пројектима какви (признао то неко или не) имају глобални значај.
Уз то треба истаћи како је Владимир Путин примио Вучића само мјесец прије посјете кинеског предсјеника. Опростио му је Путин ону “трилатералну авантуру” из претпрошле године и поново га привио у братски загрљај. Не смијемо при том заборавити ни посјету Џона Керија Београду, и то пар мјесеци након што је Вучића угостио у Вашингтону. У међувремену услиједио је и онај изненадни позив госпође Ангеле Меркел… Углавном, ако је судити по интересовању свјетских моћника за нашег премијера, онда се Србија свакако враћа у сам врх геополитичких дешавања.
Елем, могу се свјетски моћници око Вучићеве промоције трудити колико им драго кад његов егоизам у коначници мора бити “нахрањен” балканштином типа медијског препуцавања са сребреничким кандидатом за начелника општине Ћамилом Дураковићем. Неспорно је да регионалним и западним медијима одговара слично Вучићево срозавање на ниво локалних маргиналаца, па су о томе извјештавали ревносније неголи у односу на предње поменуте састанке са најмоћнијим људима свијета. По њима Србију треба увијек и у свакој прилици унизити, само не би им српски премијер у томе требао „помагати“.
Но, један други међународни гаф је нашег мандатара „Сизифа“ много озбиљније погодио, а рефлектовао се и по српски народ са обе стране Дрине. Писао сам о томе (види везани текст), али неке ствари морам поново проанализирати и на бази новонасталих чињеница.
КАМЕН СЕ СКОТРЉАО НИЗ ЕВРОПСКО БРДО
Како рекох у првом тексту, без икакве ваљане потребе и сврховитости Вучић је пристао на „повијесни састанак“ са хрватском предсједницом Колиндом Грабар Китаровић. Ничег „повијесног“ Вучић није нашао у толиким састанцима са најмоћнијим људима данашњице, па је прихватио позив једне очајнице каква покушава спасити пропалу странку и политику од какве се иоле нормалне особе дистанцирају. Врхунац његове „повијесне непромишљености“ огледао се и потписивању декларације у каквој Србе у Хрватској квалификује као националну мањину. Поједностављено речено овим актом Вучић је верификовао правно насиље каквим су својевремено повампирене неоусташке и неофашистичке снаге Србима отеле статус конститутивног народа, а потом и незапамћеним злочинаштвом популацију свеле на ниво пројекција Старчевића и Павелића.
Рекао сам да му српски народ за такве поступке није дао мандат. Уз то је потписао како Србија нема територијалних захтјева према Хрватској, односно још један политички став за какав му народ није дао мандат. Да би овај проблем разријешили морамо се запитати – да ли је Србија матична држава српског народа? Са обе стране Дрине постоји идентичан став да Србија то јесте (наша матица!). Сад, Срби као народ имају још каквих територијалних захтјева према данашњој Хрватској, а најједноставније речено тражимо да нам Хрватска врати све оно шта нам је неправно и монструозно-злочиначки отето. Уколико народ има сличне територијалне захтјеве, онда би и његова матица и премијер требало да то поштују.
Но, овде је кључно питање: зашто је Вучић потписао једну тако скарадну декларацију? Нема ту никакве дилеме – понадао се да Хрватска неће кочити предприступне „преговоре“ (ако се под преговарање може подвести безусловно испуњавање туђих захтјева) са Европском унијом. И шта је услиједило? Првом могућом приликом Хрвати су нашу тешко изгурану камену громаду сурвали у подножје. При том морам подсјетити да ту „евро-громаду“ уз стрмо брдо није гурао Вучић сам. Подугачка је колона оних који су, заједно са нашим „радишним“ Сизифом, радили на испуњавању датих услова, уз опаску да је цио народ гутао једну за другом „горке пилуле“ разочарања, понижења и одрицања.
Само, једну чињеницу никако не смијемо пренебрегнути – да је воља водећих земаља ЕУ била другачија тешко да би Хрватска или „техничка чланица“ Британија могле утицати на овакво понижавајуће понашање Европске уније. Каже Вучић да ће у Паризу од европских званичника тражити објашњење за овакав однос према Србији, но, ја му овог тренутка поручујем да искрен одговор неће добити. Истина је само једна – институције Европске уније су тек пуке марионете америчке глобалне хегемоније и западних центара моћи. Видимо то по аутодеструктивном и по европску привреду крајње штетном продужавању санкција Русији, по реакцијама на којекакве „…егзите“, по подржавању сулудих и по човјечанство опасних дестабилизаца Балкана, Блиског Истока и сличних иначе осјетљивих подручја.
Сличне манифестације будалаштина можемо наћи и на плану појединих држава чланица Уније. Пољаци,тако, здушно поздрављају њемачке тенкове при проласку кроз њихову територију, Румуни подржавају инсталирање ракетних система против Русије без свијести да тиме постају легитимна мета за много моћније системе, балтичке земље увјежбавају офанзиву према Русији „заборављајући“ како изгледају руске контраофанзиве… Могуће је овако набрајати у недоглед, али поента је ваљда јасна.
Нико од званичника неће Вучићу признати да Европа грца у мору проблема из каквих нити је вољна, нити способна, наћи излаз. Баш као што му неће признати да је Србија „кажњена“ због одбијања увођења санкција Русији, те да је из истог разлога Македонији ускраћена обећана финансијска помоћ. Са друге стране, црногорска и турска „антируска кооперативност“ је награђена. Нема ту ама баш никаквих дилема или нејасноћа, па тиме Вучић нема ни потребе за каквим пропиткивањем.
Могао је Вучић у контексту Париза на европско понижење адекватно одговорити тако да на самит (лидера) упути нпр. министра Расима Љајића са објашњењем како је „премијер заузет важнијим обавезама“. То би била сасвим јасна „дипломатска пљуска“, а да видимо на који начин Европска унија може рјешавати проблеме Западног Балкана изолујући Србију из актуелнтих процеса. Но, како да Вучић одоли саопственом егоцентризму и да се не појави на том скупу.
Срећом по српски народ политички лидери Републике Српске су (напокон!) постигли консензус око неког важног питања и одбили „адаптирани ССП“. То је, послије Брегзита свакако први „политички шамар“ који је Европска унија (заслужено!) добила. Дакле, има у нама још увијек довољно историјски вишеструко доказаног достојанства да на увреду узвратимо шамаром, ма колико моћан био тај што нас вријеђа. Требало би и наш Сизиф да научи адекватно одговарати на понижења и увреде, умјесто да узалудно поново гура исти камен уз исто брдо „евробудалаштине“.
Пише: Борислав Радовановић
