Александар Вучић уплашен да ће проћи као легендарни шеф колумбијског нарко-картела

На путу за Париз, Александар Вучић је време прекратио гледањем филма „Ловинг Пабло”. Холивудску верзију Ескобарове биографије, српски владар схватио је као предикцију своје судбине. Повезани похлепом, основним мотивом за криминалне, пословне и политичке авантуре, Пабло и Алек су наносили зло сународницима, брутално се обрачунавали са сваким ко им засмета, згрнули су огромно богатство и, на крају, остали сами, напуштени и одбачени, тврди уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши глодур Дневног Телеграфа, Национала и Правде и дугогодишњи Вучићев сарадник и пријатељ

Сви картели функционишу на исти начин, Вучићев као Ескобаров. Чим осете да вођа губи моћ, најближи и најопаснији сарадници се дистанцирају и почну да праве самосталне пословне комбинације.

Кад су то урадили његови ортаци, Ескобар их је намамио у замку и исекао моторном тестером. Тај пример нема везе с вођом напредњачког клана. Вучића је откачио косовски ганг Звонка Веселиновића, а он не може ништа да уради. Прво, зато што је кукавица. Уме да смисли сплетке и преваре с бруталним исходом, али не и да се лично обрачуна с било ким ко му пружи отпор. Друго, много важније, моторна тестера није у његовим, него у рукама оних који су отказали послушност. Неколико пута се уверио у то.

Још пре две године Звонко Веселиновић је демонстрирао силу над Андрејем Вучићем. Одлучно, с пиштољем у руци, распршио је његово уверење да је свемоћан и недодирљив. У кампањама, које су уследиле, наставио је да СНС-у пружа батинашке и финансијске услуге, али није дозволио да му се браћа Вучић мешају у послове. Хтели су да га оптуже за рушење Савамале, нису успели. Хтели су да му сруше ресторан на Панчићевом врху, подвили су реп. Покушали су да му покваре бизнис у Новом Саду, осветио им се. Сад се узалуд труде да заштите своје људе, који су се нашли на удару Веселиновићеве екипе.

На мети је Миљан Трајковић, нишки приватни извршитељ, који је пажњу јавности привукао кад је објављено да је за годину и по дана зарадио више од два милиона евра. Трајковић је у 2016. години уплатио ПДВ у вредности 31.425.660 динара, а за првих осам месеци 2017. чак 19.836.722 динара. Према тим подацима, за 20 месеци зарадио је 2.135.932 евра, односно 107.000 месечно.

Приватни извршитељ је толику добит остварио отимајући од сиротиње. Медији су забележили случај Нишлијке Снежане Стојилковић, којој је одузет стан због дуговања њеног бившег супруга.

– Стан је уписан на њено име, али извршитељи су насилно ушли и жену, инвалида прве категорије, избацили на улицу. Полиција уопште није хтела да улази у детаље, само су слепо извршавали Трајковићева наређења. Ми смо тражили докумант на основу кога то раде. Нисмо правили проблеме, само смо тражили да поштују закон, а ово је одрађено тотално противзаконито – рекао је рођак несрећне жене за портал Јужне вести.

Фотографија уплакане старице, коју из њеног стана избацију полицајци, узнемирила је јавност. Не и Вучића. Он се нервирао због критика ретких опозиционара. Покрет Двери је оценио да „приватни извршитељи представљају својеврсну омчу око врата обичном човеку, који је суочен са силним проблемима у борби за голу егзистенцију”. Двери су предложиле измену законских одредби, којима би жалба и приговор одложили извршење, поготово кад су у питању сиромашне породице с децом. Поред тога, Двери сматрају неопходним да се усвоји закон о заштити презадужених, који би увео институт стечаја над имовином приватних лица и изузео из извршења породични дом, неопходна средства за живот и минималну зараду.

Жешћу критику и конкретнија решења изнео је Игор Јакшић, председник покрета Живи зид – Србија.

– Кнез Милош је 1830. године донео уредбу којом је одредио да од зулума морају да буду изузети два вола, кућа и окућница. Ми данас немамо закон који штити најсиромашнији слој друштва. Потребно је да се донесе закон о имовинском цензусу, који би био у висини минималне потрошачке корпе, а од одузимања би биле изузете и некретнине од који зависи опстанак породице. Власт то не жели да уради јер би се сазнало да 80 одсто грађана Србије живи испод имовинског цензуса. Уместо да штити најугроженији део становништва, власт подржава приватне предузетнике попут Миљана Трајковића, којима даје противуставна овлашћења преко којих се они баснословно богате отимајући од народа. Једног дана, кад на власт дођу хумани и часни људи, оформићемо полицијску јединицу за истраживање криминалних радњи и разоткривање свих умешаних политичких чинилаца и свих приватних извршитеља као њихових продужених руку. Хитно треба укинути приватне извршитеље, процесуирати их и обештетити грађане који су опљачкани – каже Јакшић за Магазин Таблоид.

Он је, испред покрета Живи зид, поднео кривичну пријаву против извршитеља Трајковића, а учествовао је у неколико покушаја да се спречи незаконито одузимање имовине грађана.

Од те критике, Вучића је много више узнемирило сазнање да се његов штићеник Трајковић нашао у озбиљном проблему. Од нишких судија, за које се верује да су партнери у његовом лешинарском послу, Трајковић је крајем прошле године добио предмет којим је обухваћен рођак Милана Радојичића, блиског сарадника Звонка Веселиновића. Извршне радње су покренуте средином јануара, управо у време убиства Оливера Ивановића. Пошто су медији тада доводили Радојичића у везу с тим атентатом, да не би привлачио одијум јавности, он није реаговао и заштитио рођака. Међутим, Трајковић је недавно узео други предмет, који се опет односи на породицу блиску Радојичићу. Кап је прелила чашу.

Звонко Веселиновић је кренуо у контранапад. По његовом наређењу, Зоран Милојевић Зеља, члан Главног одбора СНС-а и незванични командант напредњачких батинашких одреда, обрушио се на нишке страначке колеге. Добронамерним саветима и злонамерним претњама објаснио им је да се неће добро провести ако не обуздају Трајковића. Није га занимало ни да ли и колико новца Трајковић даје лично Вучићу или странци, нико не сме да некажњено дира родбину водећих људи косовског ганга.

Наоко безначајна парница претворила се у грудву која је покренула лавину, која се сручила право на Вучића. Брига владара за некаквог Трајковића, проблем му је створио Веселиновић. Да ствар буде још гора, Вучић се на том случају уверио да нема подршку ни људи од крајњег поверења, као што је Братислав Гашић.

Директор БИА је добио налог да прикупи сазнања о Веселиновићевим пословима на Косову и, нарочито, о улози у прогону и убиству Ивановића. Гашић је отезао колико је могао, да би, на крају, Вучићу дао извештај који више личи на прес-клипинг него на анализу тајне службе.

У гомили тих списа, занимљива су само два документа италијанских агената из састава КФОР-а, који воде истрагу случаја наспада на кућу Милана Ристовића у Звечану, на коју је почетком марта ове године бачен „молотовљев коктел”. Ристовић је раније био шеф операција полицијске управе у Северној Митровици, а у време напада је смењен с дужности и враћен у статус истражитеља. Истрага, коју воде Италијани, обухватила је Звонка Веселиновића и Милана Радојичића.

Вучићу би то било довољно да, наравно преко посредника, изврши притисак на непослушне ортаке с Косова. Међутим, ни они нису губили време. Милан Радојичић је изашао из сенке. С Гораном Ракићем, лидером Српске листе, отишао је у Приштину на званични састанак с косовским премијером Рамушом Харадинајем. После такве промоције, сваку медијску, полицијску или правосудну кампању може да представи као покушај политичке дискриминације. Сад Вучић не може да се прави наиван и да лаже како не зна ко је Радојичић и чиме се бави, а не сме ни да га криминализује, јер би тиме оптужио целу своју косовску политичку филијалу.

Посебно непријатан шум у Вучићевом систему изазвала је тачна информација да су документи италијанских истражитеља стигли и у редакцију Магазина Таблоид. Вучић је одмах оптужио Гашића да неподобним новинарима доставља компромитујући материјал. У наступу хистерије, захтевао је од шефа БИА да предузме све што може против Магазина Таблоид, његових уредника, новинара и сарадника.

– Нема проблема, урадићу све што се може у оквиру закона – одговорио је Гашић.

Шокираном Вучићу није требало много да схвати да се није дистанцирао само Веселиновић, него и Гашић. А, важнијих сарадника од њих нема. Ни опаснијих. Косовари су обављали најпрљавије послове, а Бата Гашић је припремао логистику за прогон опозиционара и осталих нормалних грађана.

Да мука буде тежа, својим путем је кренуо и Петар Панић Пана. По обичају, Пана увек сарађује са сваким ко је на власти, али ради само за себе. Док је Војислав Шешељ имао власт у општини Земун, а касније у коалицији са СПС-ом и ЈУЛ-ом, Панић му је био телохранитељ. После петооктобарских промена, прешао је у табор ДОС-а, под контролу Владимира Бебе Поповића и Горана Весића. Сада је члан Главног одбора СНС-а, али уместо с кумом Вучићем, послове развија опет с Весићем.

Вучић је обавештен о њиховим сепаратним комбинацијама. Кад је добио снимак Панићевог и Весићевог састанка у ресторану на стадиону ФК Земун, Вучић је одмах позвао кума.

– Немам времена, идем с девојком на море. Узми бикини, па хајде с нама – наругао се Панић, показавши да му не пада на памет да Вучићу полаже рачуне о својим акцијама.

Слично се понаша и Златибор Лончар. Ни он више нема стрпљења за Вучићеве хистеричне испаде. Почетком јула, кад је извршио увид у судске списе поступка против окривљених за убиство Славка Ћурувије, Вучић је проценио да ће се суђење претворити у лакрдију, која ће завршити одбацивањем оптужбе. Незадовољство је искалио на Лончару, кога сматра кривим јер није добро брифовао крунског сведока Милорада Улемека Легију. С намером да се пилатовски опере од одговорности за прогон Ћурувије, Вучић је монтирао истрагу, оптужницу и суђење. У томе му је помогао Лончар, који је свог старог ортака Легију наговорио да за тај злочин оптужи припаднике Државне безбедности Радета Марковића, Мирослава Курка, Милана Радоњића и Ратка Ромића. Даница Драшковић је тврдила да је Легији за тај исказ исплаћено два милиона евра. Иако је традиционално добро обавештена, можда је погрешила, пошто је бивши командант Црвених беретки на суђењу тврдио да не зна ко је наручио и извршио убиство Ћурувије и да он никад није рекао да су то урадиле његове колеге из ДБ-а. Уместо да слуша Вучићеву тираду, Лончар га је прекинуо и опуштено му препоручио да све што сматра спорним каже Легији у лице.

Веселиновић, Гашић, Весић, Панић и Лончар отказали су слепу послушност вођи, чиме је значајно ослабила његова оперативна моћ. Без подршке ових искусних оперативаца Вучић је принуђен да се ослони на женски лоби. Међу напредњакушама има и примерака, који имају више тестостерона од Вучића.

Таква је Дијана Хркаловић. У нормалној држави, она би била предмет полицијске истраге, а у Вучићевој Србији, она командује полицијом. Хркаловићка се истакла сваком врстом злочина. Физички је насртала на опозиционаре, предводила је батинашке одреде, приводила је новинаре и лично их саслушавала, злоупотребљавала је положај у МУП-у и правим полицајцима наређивала да крше закон и прогоне одређене критичаре власти.

С имиџом несуђене куме убијеног нарко-дилера Салета Мутавог и веренице Ненада Вучковића Вучка, вође навијача Партизана са стажом у Жандармерији, Хркаловићка је задужена за контролу режимских дистрибутера дроге на стадионима. И ту је оманула. Док се Вучић у Паризу грлио с Макроном, на утакмици Црвене звезде против летонске Јурмале, „Делије” су на „Маракани” раширили транспарент с паролом „10.908 квадратних километара, ни метар мање”, чиме су демантовали диктаторову тврдњу да Србија на Косову нема ни метар земље.

Вучић се једне навијачке пароле плаши више него свих опозиционарских саопштења заједно. Пад сваког српског владара најављиван је прво на стадионима, прво на „Маракани”. Тако ће и Вучићев. Још пре неколико година, група Звездиних навијача скандирала је „Ја сам мали психопата, Вучић ми је тата”. Здруженом акцијом полицајаца, жандара и њихових мафијашких колега разбијена је та навијачка енклава. Вучић је хулигане подмитио новцем, пословима с државним предузећима и опраштањем кривичних дела. Идила је трајала до Јурмале, кад су звездаши подсетили издајника колико српске земље име на Косову. Ни метар мање. Вучић је панично звао их Париза, наредио је Хркаловићки да казни навијаче. Одмазду су исто вече извршили припадници Жандармерије.Према сведочењу навијача, њих 70 је после изласка са стадиона, опколила јединица жандармерије и оборила их на yемљи и крваво претукла, што је изазвало бес Делија и коначно рскид њихове послушности Вучићу. Упућени тврде да налог жандармима није издао комадант Горан Драговић, који је још псећи одан Вучићу и намерава да побегне у родну Црфну Гору, већ Хркаловићка.

Исту врсту примитивне агресивности, која краси Хркаловићку, има и друга државна секретарка у МУП-у Биљана Поповић-Ивковић. Ипак, употребна вредност им није иста. Кад сретне неког критичара напредњачке пошасти, Хркаловићка га удари шаком у главу, док Поповић-Ивковић само галами и вређа.

На удару њених гадости најчешће се налазе Вук Јеремић и Саша Јанковић. У радно време, уместо да обавља дужност за коју добија плату из буџета који пуне нормални грађани, Поповић-Ивковић ботује на Твитеру. Вучићевим речником насрће на свакога ко мисли другачије.

Саша Јанковић је, тврди Вучићева „анимирка” из МУП-а, „згрчени никоговић, који стално кукумавчи, а није при себи”. У болесном заносу, чак му је написала и стихове: „Немам, немам среће, нигде ништа, остао сам сам, остао сам сам, туго голема…”

„Вук је зец, има тамну душу, не либи се да туђе трагедије користи како би ућарио који бедни политички поен. Јеремић је мали човек, пун комплекса, који се ваља у катарским парама, гладан власти, пљувач по Србији по налогу својих газда, превазилази барона Минхаузена, бедник.”

С патолошком потребом да докаже љубав према Вучићу, Биљана Поповић-Ивковић је извређала и Миодрага Стојковића, српског научника са светском славом.

– Синдром малог пениса, описан у медицини и како се испољава: компензација викањем, бес, драматичност, инвертовано нарцисоидан – написао је Стојковић на Твитеру.

По малом пенису или по начину испољавања тог комплекса, Ивковић је закључила да зли генетичар алудира на Вучића. Ипак, само се згрозила, није понудила материјалне доказе да њен велики вођа нема мали пенис.

Не само овако комичне, она примењује и крајње дегутантне начине да докаже приврженост Вучићу. У последњој изборној кампањи, на друштвеним мрежама објављивала је цртеж своје малолетне ћерке Јоване, која је хтела да гласа за број 6, за Александра Вучића.

Узалуд јој је, Вучић о њој има горе мишљење него Јанковић и Јеремић. То не чуди, познаје је још из времена док је водила Дневник на РТС-у. И тада је говорио за њу да је „права партизанка, чупала би бркове људима”. После петооктобарског пада с власти црно-црвене коалиције, Вучић је жестоко критиковао Бранислава Ивковића. Није могао да се начуди наивности Слободана Милошевића, који је годинама трпео Ивковића, иако је знао да је преварант и издајник.

Ивковић је био председник београдског одбора СПС-а 1996. године. После пораза на локалним изборима, фалсификовао је резултате и изазвао протесте, који су, показало се, најавили почетак краја Милошевићеве владавине. У ноћи 31. марта на 1. април 2001, кад су ДОС-ова полиција и сурчински мафијаши, дошли да га ухапсе, с бившим председником преговарао је Ивковић. Такође, Ивковић је у Скупштини одвојио групу социјалиста, који су подржавали фракцију Зорана Ђинђића.

Уз жестоку политичку критику, Вучић није штедео Ивковића ни у приватним дискриминацијама. У пролеће 2002. године, кад је избила секс-афера тадашњег председника Скупштине Драгана Маршићанина и скупштинске дактилографкиње Љиљане Субић, Вучић је подржао несташног потпредседника Демократске странке Србије. Иако је Субићкина мајка била одборник СРС-а у Бору, Вучић је причао да она ради за Државну безбедност, која преко ње компромитује политичаре. На њеном списку се, говорио је Вучић, пре Маршићанина нашао и Бане Ивковић. Тада је млади радикалски секретар имао и друге компромитујуће информације о садашњем страначком колеги.

– Мира Марковић је прекинула све контакте с Банетом Ивковићем, не жели ни да му се јави на телефон. Не зато што је издао Слобу или зато што је отео групу посланика СПС-а, већ због Биљане Поповић. Мира не жели ни да види и чује човека који је због швалерке оставио жену и четворо деце. Ето, она је моралнија од свих бедника који пристају на сарадњу с Ивковићем – тврдио је Вучић пре него што је и сам узео бившег социјалисту у напредњачки картел.

Кад су колумбијски полицајци и амерички агенти упали у скровиште Пабла Ескобара, уз њега је био телохранитељ Карлос Росалес. Покушали су да побегну кроз прозор, преко крова. Нису успели. Кад органи силе дођу по српског Пабла, затећи ће га самог. Од њега ће, на време, побећи сви садашњи саучесници у уништавању државе и народа. Биљана Ивковић једнако као Звонко Веселиновић или Петар Панић.

Функцијама, статусом и новцем сада може да купи њихове хвалоспеве. Кад фирми Небојше Крстића обезбеди посао од 90 милиона динара, логично је да га неуморно хвали на РТС-у, Пинку, Хепију или где већ треба. Ни Лаза Ристовски га не подржава за џабе. Напредњачка власт у Чачку је из градског буџета већ издвојила 946.000 динара за куповину карата за филм „Чарапе краља Петра”. Ристовски још није завршио снимање тог ремек-дела, али улазнице су већ распродате. Да се Ал Капоне сетио таквог начина пословања, филмови Френка Синатре до данас би били најгледанији. Београдски буџет је празан, републичка Влада је пре неколико дана пребацила 12 милиона динара у градску касу, јер је „смањен обим прихода”. Ипак, београдска власт има 400.000 динара за резализацију пројекта „Јубилеј Сузане Перић”. Приватну прославу модне креаторке финансирају грађани које је она наговарала да гласају за СНС.

Док има отетог новца, биће и подршке политичких паразита. Против мртвог Ескобара сведочила је и његова љубавница Викторија, против живог Вучића ће сви који се сад заклињу да га воле до последње паре. Ако Србија буде имала среће, уместо на крову, Вучић ће дуго и мирно лежати у прикладној ћелији.

Предраг Поповић, Таблоид