Србија гори, опозиција се чешља. Дражава је опљачкана и растурена, народ балансира на ивици беде, изложен тортури политичара, полиције и криминалаца. Власт крши основна људска права, па и право на рад, лечење и живот. Јавни извршитељи спроводе невиђен терор, због минималних дугова отимају куће и станове, центри за социјални рад узимају децу и дају странцима на усвајање, лекари присиљавају грађане да приме експерименталне вакцине, радници су постали робови, а ратаре пљачкају накупци у сарадњи с ресорним министарством. Држава и народ нестају, а лидери опозиционих странака преговарају о промени изборних услова и воде предизборне кампање, препуштајући грађане на милост и немилост диктатору Александру Вучићу. Опозиционари свесно одбијају да пруже отпор тиранији Српске напредне странке и на тај начин постају саучесници у уништавању Србије.
Милица Грабеж
Власт Александра Вучића није ништа урадила да би спречила припаднике банде Вељка Беливука да убија људе. Горан Величковић Гокси је отет 3. августа 2020. године. Два дана касније, његова супруга Јелена је полицији пријавила нестанак. Праћењем снимака безбедносних камера, полиција је утврдила да је Гокси одведен у кућу у Ритопеку, али ништа није предузето. Да је полиција радила свој посао, спасила би Величковића, који је убијен после петодневног злостављања. На исти начин је у октобру 2020. нестао Лазар Вукићевић. Полицијске камере су 9. децембра 2020. године снимиле отмицу Милана Љепоје, али ни тада није ни покушала да га спасе.
– Нисмо могли да знамо шта се дешава. Ти криминалци, кад се сретну, они се љубе и грле… Kако да знамо да је неко отет, кад се они грле и цмачу – тврди Александар Вучић, покушавајући да се оправда за нечињење, које је допринело да неколико људи буде отето, мучено и убијено.
На исти начин је Вучић отео, мучи и убија Србију. Опозиција све види и зна, али не реагује. Kао што Вучић није могао да претпостави ко је џелат, ко је жртва, тако сад лидери опозиционих странака глуме да не схватају шта се дешава с народом који је напредњачки картел киднаповао, па га сече на комаде.
За девет година власти Српске напредне странке из Србије је побегло више од 700.000 углавном младих и образованих људи. Радно способни, који се нису евакуисали, принуђени су да за минималне плате раде у робовласничким условима. Сељаци су опљачкани и уништени, пошто не могу ни да покрију трошкове производње поврћа. Накупци им нуде 10 динара за килограм парадајза, који касније у радњама продају за 120 динара. Трећина пензионера се налази на удару јавних извршитеља, који им плене пензије и имовину због дугова, који настају јер не могу да истовремено плате рачуне и купе храну и лекове.
Сваког дана најмање четворо људи (што се званично објављује) изврши самоубиство, најчешће у очајању због беде из које не виде излаз.
Од почетка пандемије корона вируса у Србији је умрло око 18.000 људи више него у истом периоду годину и по дана раније. Не зна се колико смртних случајева је изазвано вирусом Kовид 19, а колико другим болестима, за које пацијенти нису могли да добију адекватну лекарску помоћ. Злостављање с геноцидним последицама се наставља одлуком власти да принуди родитеље да вакцинишу децу изнад 12 година старости.
– Kорона вирус није научно истражен, вакцине су експерименталне, али сви здравствени радници морају да се обавезно вакцинишу – каже Татјана Аџић Вукичевић, директорка ковид-болнице у Батајници.
Александар Вучић затире остатке државе и народа, а опозиција не реагује. Не на прави начин. Уместо да се најоштрије супротстави диктатури, која се, после злочина над политичким противницима, проширила на све слојеве друштва, на раднике и пензионере, а сад и на децу, лидери опозиционих странака се баве искључиво собом и својим амбицијама. Све њихове активности се своде на припрему за следеће ванредне парламентарне и редовне београдске и председничке изборе.
Вук Јеремић обилази одборе своје Народне странке, покушавајући да ојача партијску инфраструктуру. Обећањем да ће спровести реваншизам Јеремић улива охрабрење, али активности у том смеру засад остају на нивоу изјава и саопштења. Нема конкретних акција, које би доказале да је реваншизам део стратегије, а не предизборна парола која добро звучи.
Драган Ђилас се бави истраживачким радом. Анализира резултате анкета и броји потенцијалне гласове, којима се нада на следећим изборима. Процене су оптимистичне. Бирачко тело у Београду је тренутно подељено, око 40 одсто је за Вучићеву коалицију и исто толико за опозицију. Ђилас је уверен да ће опозиција победити ако на изборе изађе 900.000 гласача. Нешто неповољнија ситуација је у унутрашњости, али и то може да се промени добром опозиционом кампањом. Према анализма председника Странке слободе и правде постоји шанса и за победу на председничким изборима.
Kад би уједињена опозиција подржала заједничког кандидата – најбоље би било да он буде нестраначка личност с угледом и препознатљивошћу у јавности – Вучић не би могао да победи у првом кругу. Ако се то деси, у другом кругу председничких избора настала би референдумска атмосфера, у којој би против Вучића и гласали они опозициони бирачи, који не подржавају Ђиласа и његовог кандидата.
Своје калкулације праве и лидери осталих опозиционих странака и покрета. Загледани у личне интересе, они вагају на којим изборима да наступе самостално, а на којима морају да уђу у неку коалицију, не би ли добили посланичке или одборничке мандате. Задовољење амбиција траже момци попут Павла Грбовића из Покрета слободних грађана и Добрице Веселиновића и Радомира Лазовића. У својим касним тридесетим, немају ни дана радног стажа, али имају жељу да се удену у владајућу структуру, било коју.
Борис Тадић, после свег зла које је изазвао саучешћем у стварању и успону Српске напредне странке, сада се намеће за председничког кандидата опозиције. Пошто нема своје страначке одборе, подршку тражи на пријатељским адресама, у Вашингтону.
– Имао сам изванредан разговор у Вашингтону са Филипом Рикером и Метом Палмером о пресудном значају демократије у Србији за будућност Западног Балкана – похвалио се Тадић крајем априла на Твитеру.
Демократија и будућност Србије су заустављени управо захваљујући Тадићу и Палмеру, који су пресудно утицали да Вучић постане ово што јесте. Међутим, Тадић има жељу да се опет кандидује, иако истраживања показују да му је рејтинг 0,4 одсто, баш колики му је и морал.
Сви се припремају за изборе, који ће бити одржани, ако не буде изненађења, тек крајем марта или почетком априла. Опозициони лидери су кренули у лов на плен, а не схватају шта значи седмомесечно чекање за обичан свет.
Да је полиција на време реаговала, Беливук не би раскомадао и самлео Гоксија. Kад би опозиција данас реаговала, Вучић не би имао времена да докрајчи Србију.
Нажалост, већина лидера странака које се надају да ће следећег пролећа доћи на власт држи се девизе – што горе, то боље. Што горе грађанима, то боље њима. Сваком пљачком и преваром, Вучић изазива бес народа. Сваког дана Србија тоне у све дубље сиромаштво и безнађе, криминал буја где год досежу пипци припадника напредњачке власти, а обични људи крпе крај с крајем. Више од 95 одсто грађана не може да прави планове о елементарним животним потребама ни за следећих седам недеља, а не за седам месеци до избора.
Нормални људи имају изборе сваки дан. Сваки дан морају да бирају да ли ће купити храну или лекове, да ли ће променити пелене пре или после одласка у погон неког страног инвеститора, који је плаћен њиховим новцем. Обичан народ свакодневно бира да ли да новац за лечење деце проси на Твитеру или Фејсбуку, да ли да себе и своје најмилије бесплатно уступи фармакомафији за експерименте с вакцинама. Многи су принуђени и да бојкотују властито лечење, пошто се у болницама „хитни интервенције у најтежим случајевима” заказују за по годину-две. У таквим околностима, сваки дан неколико очајника прави избор између вешања, пуцања у главу или резања вена.
Опозициони лидери немају тих брига. Они, који су поникли у Демократској странци, напунили су џепове у време своје власти. Док чекају на изборе, на нови долазак на власт или макар на државни буџет, они не разбијају главу како да прегурају дан, него који ауто да купе, где ће на летовање, колико да уложе у нову бизнис комбинацију…
Уз њих су лидерски дебитанти, жељни свега. Сви они имају бескрајно стрпљење, не жури им се с акцијама које би пробудиле наду у народу и створиле шансу да се Србија ослободи Вучића.
Лагодније им је да чекају да се Вучићев диктаторски систем уруши сам од себе, или да га оборе страни центри моћи због криминала и корупције. Опозиционари избегавају сукобе кад год могу, не желе да их режимски медији провлаче кроз блато. Плаше се ружних наслова у Вучићевим новинама, па у том страху не виде коликој опасности се излаже сваки пролетер, који не може да обезбеди егзистенцију својој породици.
Народ је препуштен самом себи. Режимски политичари га уништавју, а опозициони не помажу. У самоодбрани, нема друге него да народ устане и растера све паразите, саучеснике у уништавању Србије. Побуна је једини избори, све остало је само фарса, коју политичари свих боја користе да завију Србију у црно. Kад грађани устану, Вучић ће пасти, а с њим и његови сарадници из опозиције.
антрфиле
Истранжираће га, ако га народ сруши
Бивши народни посланик Срђан Ного тврди да је Александар Вучић пао с власти још 7. јула прошле године, кад је наредио полицији и криминалцима да силом угуше протесте у Београду.
– Вучић је тада био готов. Пао је, али до данас се одржао на власти само захваљујући опозиционим странкама и медијима, који не желе да га сруше. Не желе јер имају заједничког газду. Нико неће да било шта предузима против Вучића, пуштају га да заврши оно што стране газде траже. На крају, кад обави посао, истранжираће га, биће као на оним сликама истранжираних лешева из Ритопека. Вучићеву главу ће, као свињску на свадбарском столу, изнети пред народ: „Ево вам, погледајте какав је то криминалац”. Онда би требало да сви будемо срећни, решили смо се Вучића, нема везе што ће цео систем остати исти. Е, то морамо да спречимо! – каже Ного.
magazin-tabloid.com
