Реакција на отказивање Јужног тока је била чудо за памћење и треба да буде веома пажљиво објашњена.
Како би се схватило шта се одиграло, прво је неопходно вратити се на начин како су се руско-европски односи одвијали током 1990-их година.
Кратко речено, у том периоду се претпостављало да ће Европи Русија постати велики снабдевач енергијом и сировинама. То је било и време велике европске „трке за гасом“; Европљани су очекивали неограничена и бесконачна снабдевања из Русије. То повећање улоге руског гаса у европској енергетској „корпи“ је омогућило Европи да иде ка смањивању улоге сопствене индустрије угља, да смањи емитовање угљеника у атмосферу и да држи свима лекције да и они треба да чине исто.
Међутим, Европљани нису предвиђали да ће их Русија само снабдевати енергентима, него су увек претпостављали да ће ту енергију за њих из Русије извлачити западне енергетске компаније. То је, уосталом, и био уобичајен начин у највећем делу света у развоју. ЕУ то зове „безбедност енергије“ – што је еуфемизам за извлачење енергије из других земаља уз помоћ сопствених компанија, које су под њеном контролом.
То се никада није тако одиграло. Мада је руска нафтна индустрија била приватизована, она је углавном остала у руским рукама. После Путиновог ступања на власт, 2000. године, приватизациони тренд је био обрнут. Један од главних узрока западне срџбе око хапшења Ходорковског, затварања Јукоса и пребацивања његове имовине државној компанији Росњефт био је баш због тог обртања тренда приватизације индустрије нафте.
У гасној индустрији, приватизација у ствари никада није ни започела. Извоз гаса је наставио да буде под контролом Гаспрома, који је одржао свој положај као монополски државни извозник гаса. Од Путиновог доласка на власт, Гаспромов положај као руског државног монополисте био је у потпуности осигуран.
Највећи део беса на Западу против Путина се и може објаснити незадовољством Европе и Запада према Путиновом одбијању – и одбијању руске владе – да се разбију руски државни монополи, као и одбијању „отварања“ (како се то еуфемистички назива) руске енергетске индустрије у корист западних компанија. Многе оптужбе о корупцији, рутински управљене против Путина лично, имају за циљ да сугеришу да се он противи „отварању“ руске енергетске индустрије и разбијању и приватизацији Гаспрома и Росњефта због тога што он има личног интереса у њима (а у случају Гаспрома да је он у ствари његов власник). То одмах постаје очигледно ако се детаљно анализирају (како сам ја и учинио) оптужбе о корупцији против Путина.
Тај програм гоњења Русије да приватизује и разбије своје енергетске монополе никада није сишао са дневног реда. То је и разлог зашто је Гаспром, упркос виталној и поузданој услузи коју пружа својим европским муштеријама, подвргнут толикој критици. Када се Европљани жале због своје енергетске зависности од Русије, они тиме изражавају своје незадовољство због тога што су принуђени да купују гас од једне једине компаније (Гаспром) која је у власништву руске државе, што је у супротности са њеним [разним] компанијама које послују у Русији.
То незадовољство Европе иде упоредо са њеним веровањем, које је дубоко укорењено, да је Русија на неки начин зависна од Европе као купца гаса, и као снабдевача финансирања и технологије.
Ова комбинација незадовољства и претераног самопоуздања јесте оно што се налази у позадини понављаних покушаја да се европско законодавство о енергетским питањима уреди на начин који би приморао Русију да „отвори“ своју енергетску индустрију у Европи.
Први покушај је био тзв. Енергетски устав, који је и Русија потписала, али је на крају одбила да га ратификује. Најновији покушај је тзв. Трећи енергетски пакет ЕУ.
Он је био представљен као део анти-конкурентског и анти-монополског закона ЕУ. У суштини, он је уперен против Гаспрома, који јесте монопол – али очигледно, није европски.
То и јесте позадина оног конфликта око Јужног тока. Власти ЕУ су инсистирале да Јужни ток мора бити у складу са Трећим енергетским пакетом [ЕУ], мада је тај „Пакет“ донет [и ступио на снагу] тек пошто су већ били закључени нацрти споразума о Јужном току.
Придржавање одредби Трећег енергетског пакета би за Гаспром значило да – мада је снабдевач гасом – он не би могао да има контролу ни над гасом, ни над гасоводом којим би се тај гас испоручио.
Да је Гаспром на то пристао, он би тиме признао власт ЕУ над својим пословањем. У том случају би се, без сумње, током каснијег рада суочио са још више захтева за даљим променама у својим методима рада. На крају, то би водило и захтевима за промене структуре енергетске индустрије и у самој Русији.
Оно до чега је сада дошло јесте да су Руси казали: „Њет!“. Уместо да наставе са тим пројектом, како су Европљани очекивали, покоравајући се захтевима ЕУ – Руси су се на запањеност свих потпуно из њега повукли.
Ова [њихова] одлука је била потпуно неочекивана. Док ово пишем, атмосфера је препуна љутитих жалби из Југоисточне Европе да њих нико није унапред консултовао, нити их је обавестио о овој одлуци. Неколико политичара тог региона (нарочито из Бугарске) очајнички се држе идеје да је ово руско обавештење блеф (али оно то није) и да ће се тај пројект на крају ипак моћи спасти. Пошто су се Европљани држали убеђења да Руси – осим њих као муштерија – немају алтернативе, они нису ни били у стању да предвиде нити могу сада да [себи] објасне ову руску одлуку.
Овде је сада важно објаснити зашто је Јужни ток од важности државама Југоисточне Европе, као и европској економији у целини.
Целокупна привреда Источне Европе је у лошем стању. Овим државама је Јужни ток био животно важни инвестициони и инфраструктурни пројект који би им обезбеђивао енергетску будућност. Осим тога, и транзитне тарифе које им је стављао у изглед, биле би изузетно важан извор зараде у страној валути.
Битна тачка по ЕУ јесте да је она у зависности од гаса из Русије. У Европи се изузетно много причало о трагању за алтернативним снабдевањем. Благо речено, напредак у том правцу је био мали. Једноставно – не постоји алтернатива руском гасу у количини која би била потребна да се надокнади онолико гаса колико Европа добија из Русије.
Било је неких говоранција о снабдевању америчким течним гасом, којим би се надокнадио гас који из Русије долази гасоводом. Не само да је амерички гас сам по себи скупљи од оног који из Русије долази гасоводом, што би био тежак ударац џепу европских потрошача и неповољно би погодило конкурентност европске привреде, него није вероватно да би га на располагању било ни у приближно потребним количинама. Осим тога, поред вероватног дампиншког утицаја недавног светског пада цене нафте на америчку индустрију енергената из шкриљаца, и – одувек незајажљиве у потрошњи енергије – САД ће и саме употребити највећи део својих енергената добијених из шкриљаца, тако да није вероватно да би преостало много за извоз у Европу. Поврх тога, [у САД] још увек не постоје постројења за производњу течног гаса – а није вероватно да би се то стање убрзо (ако и икада) променило.
Благо речено, и други могући извори снабдевања гасом су проблематични. Принос гаса из Северног мора је у паду. Није ни вероватно да би увоз гаса из северне Африке и Арапског залива био ни приближан потребним количинама. Гас из Ирана није на располагању из политичких разлога. Чак и када се то евентуално промени, вероватније је да би се Иранци (као и Руси што чине) одлучили да токове својих енергената управе на исток, у Индију и Кину, радије но у Европу.
Из очигледних географских разлога, Русија је Европи логичан и најекономичнији извор за гас. Све друге могућности иду уз економску и политичку цену која их на крају чини непривлачним.
Тешкоће које ЕУ има у налажењу алтернативних извора снабдевања гасом немилосрдно су се показале пропашћу још једног Набуко пројекта гасовода из области Кавказа и Централне Азије. Мада се о њему причало више година, пројект никада није заживео, јер никада није ни имао економског смисла.
У међувремену, док Европа прича о диверзификацији извора набавке енергената, Русија је та која уствари закључује [нове] послове.
Русија је такође потписала кључни уговор са Ираном, којим се размењује иранска нафта за руске индустријске производе. Она је такође пристала да направи велике инвестиције у иранску нуклеарну индустрију. Ако, и када, санкције Ирану буду укинуте, Европљани ће у Ирану затећи Русе који су већ тамо. Русија је, такође недавно, закључила договор о великом послу за испоруку гаса Турској (о чему ће у даљем тексту бити више речи). Ове послове далеко надмашују два огромна уговора које је ове године Русија закључила за испоручивање гаса Кини.
Руски енергетски извори су огромни – али не и бесконачни. Други уговор са Кином и онај са Турском само преусмеравају према тим земљама гас који је био планиран за Европу. Количина гаса у уговору са Турском је скоро идентична оној из Јужног тока – јер тај посао са Турском је замена Јужном току.
Ови послови показују да је Русија ове године донела стратешку одлуку да преусмери своје токове енергије даље од Европе. Мада ће бити потребно доста времена да се разјасни сав ефект, његове последице су суморне по Европу. Европу очекује озбиљан недостатак енергије, који ће она моћи да надокнади једино купујући је по много вишој цени.
Ови уговори Русије са Кином и Турском су [на Западу] били подвргнути критици, па и подсмеху, јер они дају Русији нижу цену за гас од оне коју јој Европа плаћа за гас.
Али, права разлика у цени и није толика колико наводе многи. И иначе, ове критике превиђају чињеницу да је цена само један чинилац у пословним односима.
Преусмеравајући гас у Кину, Русија цементира економске везе са државом коју она сада сматра кључним стратешким савезником и која има (или ће ускоро имати) економију са најбржим порастом на свету. Преусмеравајући гас на Турску, Русија консолидује све више растуће односе са Турском – чији је Русија сада највећи трговински партнер.
Турска је кључни потенцијални савезник Русији који консолидује њен положај на Кавказу и Црном мору. Турска је такође земља са 76 милиона становника, са брзо растућом економијом од 1,5 трилиона америчких долара и која се током претходних двеју деценија све више отклањала и удаљавала од ЕУ и Запада.
С друге стране, преусмеравајући гас од Европе, Русија напушта једно тржиште за свој гас, тржиште које економски стагнира и које је (како су показали догађаји ове године) непоправљиво непријатељско према Русији. Нико не треба да се чуди што Русија напушта односе са својим некадашњим партнером од кога добија непрекидни низ претњи и увреда, у комбинацији са морализаторским придикама, политичким мешањем – а сада још и санкцијама. Ниједан однос – пословни, или другачији не може да функционише на такав начин – па ни тај између Русије и Европе није изузетак.
О Украјини нисам ништа казао, јер она по мом мишљењу има мало везе са овим питањем.
Јужни ток је у почетку био замишљен због непрекидне украјинске злоупотребе свог положаја као државе транзита – а то има све изгледе да ће се наставити. Важно је рећи да је ова чињеница била призната – колико у Европи, толико и у Русији. Баш због те вечите украјинске злоупотребе свог положаја транзитне земље, Јужни ток је (уз њено гунђање против) ипак добио формалну подршку ЕУ. У ствари, ЕУ је исто толико потребно да заобиђе Украјину како би се осигурало њено снабдевање енергијом, колико је и Русија желела да има трасу изван Украјине како би је обишла.
Пријатељи Украјине у Вашингтону и Бриселу нису никада били сретни због тога и стално су лобирали против Јужног тока.
Ствар је у томе да је [сада] Русија била та која је Јужни ток „пустила низ мутно Дунаво“, мада је имала избор да га оствари прихватајући услове ЕУ. Другим речима – Руси сматрају проблеме које реално ствара Украјина као транзитна држава за мање зло од услова које је ЕУ постављала за Јужни ток.
За изградњу Јужног тока су биле потребне године, и његово отказивање зато нема директне везе са садашњом кризом у Украјини. Руси су одлучили да себи могу приуштити да откажу Јужни ток, јер су донели одлуку да је будућност Русије у продаји своје енергије Кини и Турској, као и другим државама у Азији (а предстоји више гасних договора са Корејом и Јапаном, а можда и са Пакистаном и Индијом), а не у њеној продаји Европи. Ако је то тако, за Русију је Јужни ток изгубио своју сврху. Ето, зашто су Руси Јужни ток „пустили низ мутно Дунаво“, на свој карактеристичан директни начин.
Чинећи то, Руси су разоткрили ЕУ-блеф. До сада је Русија зависила од Европе као муштерије за своју енергију, а Европа је сада та која је антагонизовала – и то вероватно непоправљиво – свог кључног партнера и снабдевача енергијом.
Ипак, пре но што завршим, хтео бих прво нешто да кажем о онима који су највише награбусили у овим пословима. То су корумпирани и неспособни пигмеји који претендују на то да су влада Бугарске. Да су они имали и најмање достојанства и самопоштовања, казали би Европској комисији – онда када је ова донела Трећи енергетски пакет – да се затрчи и скочи кроз прозор. Да је Бугарска јасно изнела своју намеру да настави са радом на Јужном току, он би несумњиво био изграђен. Наравно, дошло би до огромног џапања унутар ЕУ, јер је Бугарска отворено негирала Трећи енергетски пакет, али тада би Бугарска радила у свом националном интересу, а не би јој зафалили ни пријатељи унутар ЕУ. На крају би победила.
Уместо тога, под притиском неких индивидуа – као што је сенатор Џон МекКејн, бугарско руководство се понашало као провинцијски политичар (што они и јесу) и покушавали су да истовремено трче уз ЕУ зеца и руске псе. Резултат овакве имбецилне политике је да су увредили Русију, историјског савезника Бугарске, а тиме су и обезбедили да руски гас који је могао да тече у Бугарску и да преобрази ту земљу, сада уместо тога иде у Турску, историјског непријатеља Бугарске.
Бугари нису једини који су радили на тако кукавички начин. Све чланице ЕУ, па чак и оне са историјским везама са Русијом, подржавале су разне пакете ЕУ-санкција против Русије, без обзира на сумње које су се изражавале у такву политику. Прошле године се Грчка, још једна од земаља са јаким везама са Русијом, повукла из посла продаје своје компаније за природни гас Гаспрому, јер јој ЕУ није то одобрила, упркос чињеници да је Гаспром понудио најбољу цену.
Ово нам пружа и ширу поуку – кад год Руси чине нешто такво као што су сада учинили, Европљани реагују запањено и љутито – а тога у овом тренутку има и превише. Политичари ЕУ који доносе одлуке које изазивају овакве [ре]акције Русије изгледа да имају неке чудновате претпоставке и убеђења да – док је јако фино да ЕУ уводи санкције Русији до миле воље, Русија то никада неће учинити Европској унији. Када Русија то учини, настаје запањеност, увек у пратњи лажљивих коментара да се Русија понаша „агресивно“, или „супротно својим интересима“, или да је „претрпела пораз“. Ништа од тога није истина – док сада бес и прекори препљављују ходнике ЕУ (а ја сам добро обавештен о томе[1]).
У јулу је ЕУ покушавала да парализује нафтну индустрију Русије тиме што је увела санкције за извоз технике за нафтне бушотине у Русију. Овај покушај ће сигурно пропасти зато што су Русија и државе са којима она тргује (укључујући Кину и Јужну Кореју) сигурно способне да и саме производе ту технологију.
Насупрот томе, пословима које је ове године закључила са Кином, Турском и Ираном, Русија је нанела уништавајући удар енергетској будућности ЕУ. Кроз неколико година, Европљани ће почети да увиђају да моралисање и блеф имају своју цену. Без обзира на све, отказујући Јужни ток, Русија је Европи наметнула најефективније санкције од свих које смо ове године видели.
Са енглеског посрбило: Стање ствари
[1] Прим. Ур.: Како каже „Раша Инсајдер“ (http://russia-insider.com/en/users/alexander_mercouris), Александер Меркурис је експерт за међународно право и односе, писац о међународним питањима са специјалним интересовањем за Русију и законе. Веома много је писао о правним аспектима НСА шпијунаже и догађајима у Украјини са аспекта људских права, уставности и међународних закона. 12 година је радио на Краљевским Судовима Правде у Лондону (Royal Courts of Justice in London) као адвокат, специјализован за људска права и уставност.
Његова породица је била позната у грчкој политици током више генерација, чест је коментатор на телевизији и говорник на конференцијама. Живи у Лондону.
С друге стране, како је објављено у опширном чланку у The Telegraph од 16.03. 2012, он је у В. Британији избачен из реда адвоката и изгубио право да се бави адвокатуром због тешког скандала у коме је лажно оптужио једног од најистакнутијих судија британског Врховног суда да га је тај киднаповао и присиљавао га да повуче захтев свог клијента за неко обештећење у висини од 1 милиона фунти (?!) .
Он је и врло активан блогер (https://mercouris.wordpress.com/author/mercouris/ ).
