20.10.2011. –
Још један у низу састанака „моћника овог света“ – Саркозија, Меркелове, Лагардове и Тришеа уочи самита ЕУ није донео умирење финансијским тржиштима. Лидери су се разлишли не давши било какве изјаве: сигуран знак да су остали „при свом“.
Стручњаци су збуњени у нагађањима. Да ли је било речи о помоћи самој Француској, чији је дефицит трговинског биланса ове године порастао за 50 процената и над чијом главом су агенције за рејтинг већ замахнуле казненом секиром? Да ли ће пристати на дефолт Грчке? Јасно је да је обећаних осам милијарди евра неће спасити, без обзира на драконске мере штедње. Депресија у грчкој економији и смањење пореске основице се одвијају још брже. И питање над питањима – како повећати стабилизациони фонд не уплаћујући у њега додатно ни цента? Аутори ове идеје су већ добили у медијима надимак „алхемичари“. Тему разматрају аналитичар Сергеј Гук и позвани стручњак – потпредседник РАН академик Александар НЕКИПЕЛОВ.
Израз – боље је ужасан крај него ужас без краја – сасвим одговара опису ситуације на финансијским тржиштима Европе. За њих није толико важно да ли ће доћи до дефолта Грчке, много је важнија јасност коју очекују да добију од врхушке валутног савеза. Међутим, самит је све ближи, а јасности нема.
Потпредседник РАН академик Александар Некипелов сматра: повећање стабилизационог фонда до три билиона и више посредством механизма, који су предложили „алхемичари“, а који се назива „полуга“ свеједно неће решити проблем директних дуговања.
„Ситуација је заиста врло озбиљна. И очигледно је да су за излаз из ње потребне мере ванредног карактера. Врло је важно предвидети све последице, зато што проблем није толико у банкроту Грчке и репограмирању њених директних дугова, колико у замршеном ланцу међусобних веза. Изнад директних дугова Грчке и других земаља порастао је огроман смет деривата, пре свега у облику такозваних Credit Default Swaps (своп значи осигурање од дефолта). То је секундарни проблем, који је по мом схватању постао озбиљнији од почетног. Отприлике исто то се десило с америчком хипотеком. Испоставља се да инструменти предвиђени за смањење ризика у одређеним условима доводе до њиховог повећања. Управо због тога остаје отворено питање шта да се ради с финансијским системом, каква решења овде треба да постоје“ (…).
Док с одлукама лидери ЕУ имају познате потешкоће, у погледу намера је све у потпуном реду. Већина политичара Еврозоне би желела да притисне финансијске мешетаре: распојасали су се преко сваке мере – већ се кладе на банкрот читавих држава! А још треба забранити трговину „маглом“. То је кад лица која немају у својини дужничке државне обавезе шпекулишу на изведеним инструментима. Или позајмљују акције, продају их у нади да ће пасти курс, а затим их откупљују по јефтиној цени. Такође намеравају да прекину ову врсту берзанских операција.
Најдаље је отишла Ангела Меркел. Да се пусти њој на вољу она би кажњавала владе држава – хроничних дужника узимајући их под покровитељство Еврозоне. У клиничким случајевима би их приморала да се потпуно одрекну суверенитета. Међутим, ова намера ће највероватније остати у области маште: тешко да ће успети да наговори свих 27 држава ЕУ на промену важећих уговора. Биће много оних који ће за сваки случај бити против. Због бојазни да санкције једном не буду усмерене против њих самих.
