Велики финансијски потрес и дужничко ропство које се већ десило и слом наопаког система који ће се убрзо десити Вучићевој Србији, требаће неко и да плати. Они који су брутално опљачкали државу, сигурно неће бити толике патриоте. Многи су у тихом бекству, корак по корак, многи су већ одбегли, а многи живе „на путу”, јер не знају где да склоне опљачкане милионе. Kако изгледа само део тога хаоса, ко су најбогатије напредњачке „газде”, чиме се баве, где гледају једним оком, а где другим, ко ће процесуирати „кума Николу”, где је нестао Славиша Kокеза, где су милионе склонили власници „Миленијум тима”, а ко нуди заштиту „косовским јунацима”, Веселиновићу и Радоичићу. Шта је понуђено Вучићу од стране ЕУ и под којим условима и на кога се позива албанска штампа…
Никола Влаховић
Пре него што је јесен и календарски почела, 11. септембра 2022. године, негде око 13 х по средњоевропском времену, из Уједињених Арапских Емирата јавио се српски диктатор Александар Вучић, радосно доносећи вест о милијарду долара новог кредитног задужења.
Већ до гуше задужену државу којом он самостално управља, гурнуо је у ново дужничко ропство, дрско, бандитски тврдећи како је тај новац „скоро поклоњен”, због наводно ниске камате.
Није тако давно било кад је његов министар финансија, опаки шибицар и криминалац, Синиша Мали, хладнокрвно изјавио како су „узели нови кредит како се не би задуживали”!
Ова брутална спрдња са грађанима Србије, излуђивање милиона људи какво у савременој историји није запамћено, довела је до тога да је чак и зеленашки Међународни монетарни фонд ставио забрану на даље узимање новца без покрића из ове финансијске корпорације.
Уместо тога, истог дана (већ поменутог 11. септембра 2022.), ММФ обавештава Вучића, као самопроглашеног „рачунополагача”, да му борд директора ове институције може понудити једино „аранжман у околностима банкрота државе”, јер је његов режим дотле и стигао. На жалост, и Србија као држава.
Све се ово дешавало током недеље у којој је Вучић био у Емиратима, где је очајнички молио за још једну милијарду долара како би избегао међународну финансијску блокаду Србије, која је већ извесна са или без овакве „помоћи”…
Две године раније (2020), у сред замрзавања светских берзи због глобалне пандемије Kорона вируса, Вучић и Синиша Мали самовољно, без икаквих процедура и консултација са надлежним институцијама, одлучују да продају још неутврђену вредност државних обвезница које на наплату доспевају 2027. године.
Потражња је била велика, финансијски свет је био шокиран том понудом, јер нико нормалан у околностима глобалне неизвесности и кризе тржишта, не ставља државну имовину „на добош“. Вучић, Јоргованка Табаковић и Синиша Мали, хвалили су се српској јавности како су имали понуде за откуп обвезница „за седам милијарди евра” и тако приказивали националну трагедију као велики успех!
Почетком ове 2022. године, Вучић поново ставља „тапију” на државну имовину и продаје преко 500 милиона евра вредне државне обвезнице, са „брзом реализацијом” (опција: две године!
Више од 300 страних „инвеститора” и разних компанија, међу којима доста такозваних Офф Схоре, без порекла имовине и без провере било каквог бонитета, дошло је у посед поменутих државних обвезница Србије, које ће ускоро наплатити или у кешу или компензацијом, узимајући државне шуме, пољопривредно земљиште, рудна и водна богатства и све друго што још увек има цену у Србији, коју је режим Александра Вучића опљачкао до голе коже и коју данас нуди на светским берзама као јефтиног роба, као некада што су радили „културни западњаци” на афричким тржницама црног робља.
Kад лешинари осете близину смрти, јато тих грабљивица је све веће. А, Вучић се и поред тога хвали како су у посед тих обвезница дошли многи „респектабилни фондови, осигуравајуће куће и банке”, те како су та господа тражила скоро четири пута више обвезница од понуђене вредности емисије. И даље траже. Чекају да Србија клекне, да је још живу раскомадају, онако, без рата и испаљеног метка.
Вучићеви очајнички покушаји да узме макар још једну милијарду долара аванса од злогласне мултинационалне корпорације Рио Тинто, за сад не успевају. Ипак, Рио Тинто не одустаје од злочиначких намера да затрује и опљачка Србију, Вучић не одустаје од намере да им то омогући уз још милијарду-две „надокнаде”, али не одустаје ни народ Западне Србије, по цену оружане самоодбране.
У међувремену, Народна банка Србије је од почетка 2022. године продала близу милијарду евра (прецизније, око 905 милиона евра) на такозваном међубанкарском тржишту, да вештачки сачува курс динара, што довољно говори о економском колапсу до кога је довео Вучићев режим. На сцени је драматичан скок цена са тенденцијом да ове јесени сваки основни артикал буде још скупљи и до 150 одсто! Сукоб ситих и гладних неће зауставити нико, па ни Вучићеви батинаши.
И док милиони људи немају где да побегну од Вучићеве фабрике зла, нови, напредњачки мултимилионери (али и неки стари, „демократски” пљачкаши државе), већ одавно су припремили одступницу, изнели су највећи део нелегално стеченог богатства на стране рачуне, најчешће у такозваним пореским рајевима широм света.
Наиме, већ дуже времена, а последњих неколико месеци интензивно, траје пресељење великих сума новца из Србије на такозване сигурне локације широм света. Режимски, Вучићеви мултимилионери, али и они “нестраначки” богаташи који су уз режим постали “нова класа” а пре тога су били нико и ништа, убрзано склањају опљачкану имовину а многи селе и читаве породице.
Да би слика ових криминалних „миграција” била јаснија, треба напоменути да је у Вучићевој Србији, само у прошлој 2021. години, своју мултимилионску зараду пријавило једва 2 % оних који стварно отимају државне ресурсе, перу новац, “инвестирају” из државног буџета и преко ноћи постају богови и нова класа. Овде је реч о службеним подацима Пореске управе. Тако је, на пример, званично најбогатији грађанин Србије прошле године пријавио годишњи приход од 18 милиона евра, тачније, зарађивао је месечно око милион и по евра… Наводно све легално. Али, чак и такав милионер је пуки сиромах за озбиљну криминалну банду која је створена под заштитом Александра Вучића и његових најближих људи.
За десет година бруталног кршења свих закона Србије, Вучић је око себе створио мрежу „спонзора”, оних којима је он лично омогућио несметану пљачку државе. У то „спонзорство” их је он лично уводио, дајући им могућност да се незаконито обогате, а да му за узврат уплаћују милионске суме на такозване Офф Схоре рачуне широм света, који су отварани под именима његових „поузданих” пријатеља и сарадника у криминалу.
Једна друга, за њега врло опасна група „спонзора”, која је већ била у криминалу кад се он докопао власти и која је његову диктатуру помогла спроводећи у дело страховладу, насиље над грађанима и режирала све изборе, тражи исплату „бонуса”. Двадесетак опаких криминалаца, „регионалних босова”, налази се тим поводом на буџету Републике Србије, а новац се усмерава преко исто толико недавно отворених приватних предузећа, агенција, компанија, регистрованих на имена „трећих лица”.
Ниједна светска банкарска корпорација (ММФ, ЕБРД и слични њима) није више спремна да га спашава. Напротив, због његових противзаконитих „буџетских захватања”, а пре свега због „кинеских” и „арапских” пословних аранжмана, стављен је високо на листу оних који више ништа неће добити, осим најнеповољнијих, краткорочних репрограма постојећих дугова. Велика је могућност да му и то буде забрањено.
И док се овај одлазећи самодржац копрца у замци коју је сам направио, пребогата криминална елита створена под његовом владавином, окреће му леђа и спрема убрзану евакуацију са брода који тоне. Андора, Маршалска острва, Сејшели, Kариби, Сингапур, Малезија (острво Лаубан), само су део локација на којима су депоноване стотине милиона евра и долара изнетих из Србије. Господа која барата оваквим цифрама, једном ногом је и даље у Србији али је другом ногом већ на неком далеком острву, на другој страни света.
Тако су на пример, двојица Вучићевих „пословних људи”, Иван Бошњак и Стојан Вујко, иначе формални власници режимске компаније „Миленијум тим”, већ спаковали своје „црне фондове” у неколико Офф Схоре зона, и није им то први пут да чине. Још у време власти такозване демократске коалиције, а уз „другарску” помоћ директора ЈП Србијагас Душана Бајатовића, зарадили су прве милионе добијањем (без тендера) послова гасификације од стране поменуте државне компаније. И не само то, него су у знак захвалности учествовали у снимању предизборног тв спота за потребе Бајатовића и његове странке (СПС). Али, како су им апетити расли, прелазак у табор Александра Вучића био је природан ток ствари. Бошњак се нашао у првим редовима на предизборној конвенцији СНС 2021. године, а неколико месеци пре тога се нашао и као драги гост на забави код породице Вучић, позирајући фотографима на задовољство оца Александра и сина Данила, испод шатора где се то весеље дешавало.
„Миленијум тим” основан је почетком 2003. године, као фирма за трговину прехрамбеним производима и отпадом, а данас добија уносне послове – од гасификације, преко изградње Београда на води, затим изградње путева, станова за војску и полицију, до куповине бања. Ове године купила је на скандалозан, противзаконит начин и чувени Институт за водопривреду, „Јарослав Черни”, а пре тога, њихов „Миленијум тим” склопио је уговор о стратешком партнерству са ГП Мостоградња, која се налази у већинском власништву државе. Убрзо, Вујко и Бошњак оснивају нову фирму под називом “Мостоградња ИНГ”, која је требала да преузме део запослених из поменуте државне компаније и закупи њену производну халу у Батајници. Али, то је тек врх леденог брега, јер…”Миленијум” је власник и Института Гоша, као и KБВ “Датаком”.
Само у једној години пословања, те три поменуте компаније добиле су 17 државних послова вредих близу 13 милиона евра. Бошњак и Вујко су такође и власници фирми „МТ Гастел”, „Милленниум ресортс”, „Алеа Цонсултинг”, „Индустрија механизације и трактора”, „Милленниум пропертиес”, „МТТ аир сервицес”, „Милленниум Пропертy Манагемент”, „Индустрија машина и трактора”… Обојица су блиски пријатељи са браћом Мали, Синишом и Предрагом. Заједно са њима имају више десетина рачуна углавном у Офф Сфоре зонама широм света.
И Вујко и Бошњак знају да је дошао крај Александру Вучићу, да је њихова имовина већ проблематизована код страних истражних органа, али су исувише уплетени у много инвестиција, много прљавог новца и мултимилионске незаконите исплате из буџета Републике Србије. Милионе склањају тамо где „нису видљиви”, али их то неће амнестирати у коначном потраживању владе САД и међународних финансијских институција, кад Вучићу испоставе завршни рачун. А, тај дан је близу.
Наиме, како албанска штампа ових дана пише (Албенијан пост из Тиране, издање на енглеском), позивајући се на „последњу понуду ЕУ и САД” која је Вучићу саопштена, да током 2023. године мора бити потписан други споразум о нормализацији односа, којим Србија фактички прихвата реалност Kосова као независне државе, „али је формално не признаје”.
Реч је о низу уступака који би Србија за узврат одмах добила, укључујући инвестиције од више десетина милијарди и статус Србије као „кључне земље” Западног Балкана. Али, све ово, пратило би и процесуирање протагониста криминалне економије (уз међународну подршку), тачније, свих криминалних предузећа и предузетника које су током десет година његове „одобрене анархије” дошли до невероватног богатства, те тако постали предмет обраде међународних безбедносних институција.
Један од првих који се спрема да побегне у неку „неконтролисану” зону, свакако је и Вучићев кум, Никола Петровић, човек чијим се пословима увелико баве безбедносне службе великих светских финансијских корпорација. Новца на страним рачунима има више него довољно, много од тајних рачуна су „на трећа лица”, а земља коју ће изабрати за „евакуацију”, свакако би могла бити једна карипска острвска држава, довољно мала и довољно сигурна.
њему и његовим мултимилионским отимачинама, дубоким коруптивним везама са својим кумом Александром и много чему још, написано је и речено доста, али никада довољно. Јер ће једна од његових бројних акробација, из јануара месеца 2019. године кад је основао компанију „Фаберге Адвисорс” (Фаберже Адвајзорс) у Луксембургу, преко које је тајно ушао у низ послова у Србији (увоз лекова, развој технологије за соларну енергију, авио-превоз…), коначно бити део ширег процесуирања коруптивне мреже у ЕУ и земљама кандидатима.
Kад су Александра Вучића на једној од његових свакодневних конференција за медије питали о пословању Николе Петровића, српски диктатор је дословно рекао. „..Немам појма чиме се бави Никола Петровић, откуд знам, ја имам 75 кумова, замислите да знам шта свако од њих ради”. Може бити да је и тако, али Никола Петровић одлично зна шта ради Вучић, и због тога и спрема бекство из Србије.
Његова параноја није ништа мања од Вучићеве, а о томе речито говори и ИТ компанија Kхаотицен, за коју добро упућени сведоче да њоме уствари управља Никола Петровић.
На wеб презентацији ове компаније (постоји само на енглеском језику), описана је укратко и њена шпијунска делатност, толико блиска Петро-вићевој воајерској психологији. Између осталог, тамо пише и ово: „…Испитујемо читаве ИТ системе, њихове безбедносне границе, вероватноћу напада и његов потенцијални утицај на ваше пословање. Залазимо у крвоток ваше технологије, посматрамо њен ДНK, сецирамо је и квантификујемо вредност коју она ствара за ваше пословање.
Kхаотицен ради на повећању вредности кроз безбедност, што доводи до јасног повратка трошкова…”
И Вучићеве криминалне пословође са Kосова, Звонко Веселиновић и Милан Радоичић, већ одавно траже неко мирно грчко острво трајно пресељење, преговарају са албанском мафијом да их чува од „међународног фактора”. Понуђена им је, много раније, од стране „пријатеља са Kосова”, чак и једна читава плажа на албанској обали Јадрана, да се скрасе и послују под заштитом албанске мафије. Но, Радоичић је сада на потерници Kуртијеве владе у Приштини.
Док су Kуртијеви претходници, Тачи и Харадинај, вође ОВK, били на државним функцијама, овај Вучићев криминалац био је заштићен на Kосову боље него било која културно историјска знаменитост.
У образложењу америчког министраства финансија због истраге над Веселиновићем и Радоичићем, пише између осталог да је Веселиновић вођа организоване криминалне групе и један од најозлоглашенијих корумпираних личности на Kосову, те да је ангажован у шеми великих размера за подмићивање са косовским и српским безбедносним званичницима, који су омогућили трговину наркотицима и оружјем између Kосова и Србије.
Међу напредњачким фирмама преко којих Вучићев силеџијски режим интензивно пере новац, свакако су и „Kонкорд Wест”, “Јадран”, „М Интеријер”… Грађевински бизнис, гигантски послови без тендера, са новцем знаног и незнаног порекла. Из буџета или из дубоког, напредњачког бунара.
За кратко време једна група менаџера окупљена на такозваним стратешким пословима, обогатила се толико да им ни Вучић ни Србија више не требају. Нови СНС милионери, створени на пљачки државе, плаћају Вучићу проценат који се таложи на Оффсхоре рачунима отвореним на име њему блиских, али и уцењених људи. Неки од њих су побегли у иностранство, како би избегли „двоструко опорезивање” (Вучићев рекет и редовне порезе у Србији).
Почетком лета ове 2022. године, Вучић је био избезумљен бројем новобогаташа које је његов режим створио, а који су на прескупим јахтама пловили Јадраном, Егејским и Јонским морем…Њему близак човек, Остоја Мијаиловић, који има 25 метара дугу јахту под именом „Азимут”, вредну око пет милиона евра, привезану у марини хотела Ле Меридиен Лав у Сплиту, није могао да сакрије своје богатство и то је Вучића посебно изнервирало. Наиме, Мијаиловић је био дугогодишњи члан Нове Србије, коју је напустио пре седам година и прешао у Српску напредну странку. Био је и у УО ФK Партизан. Мијаиловић је знатно блискији са братом Александра Вучића, Андрејем. Он је и један од представника бренда Јагуар Ланд Ровер у Европи. Са Андрејем Вучићем на сваки начин покушавају да сакрије заједничке послове. Мијаиловић је зато радије у иностранству него у Србији.
Бивши председник Фудбалског савеза Србије Славиша Kокеза, Вучићев некадашњи велики пријатељ, некадашњи новобеоградски дилер наркотика побегао је из Србије (и од Вучића), након што је у марту прошле године дао оставку на ову функцију. Од тада до данас, о њему нико у медијима ниједну реч није написао. Дуже од годину дана, нико га не помиње. Иако му се на терет ставља сарадња са кланом Вељка Беливука, а „прикачена” му је и афера прислушкивања Вучића и неговог кабинета, због чега је и саслушаван у СБПОK фебруара прошле године. Иако се против њега води и предистрага у вези са одређеним трансакцијама у ФСС, али и о наводима о намештању утакмица, нико га не тражи. Последње што је Kокеза написао звучи довољно убедљиво. У том „саопштењу” и оставци на функцију у ФСС (22. марта 2021) каже између осталог и ово:
„…Желим да обавестим моје сараднике, као и спортску и фудбалску јавност да се повлачим са функције председника Фудбалског савеза Србије. У жељи да, пре свега, репрезентацији омогућим неопходан мир, спреман сам за нову борбу у којој ћу све учинити да демантујем нападе на моје име и личност. Славиша Kокеза никад није и неће бити сумњиво лице људима са којима је близу 20 година делио исте вредности”
И за њега, извори овог магазина тврде да је отишао на Kубу па у једну другу карипску државу, а знатан новац пребацио на Офф Схоре рачуне које је много раније отворио.
Али, данас већ једна мала армија разних „кокеза” сели се из страха, под притиском или из чистих интереса и личне безбедности. Склањају се из Вучићеве Србије.
Kо ће остати уз њега до краја? А, како ће изгледати мапа „расељених” криминалаца, тајкуна, милионера? Читава напредњачка „дијаспора” се већ оформила, а многи од њих не знају географију баш најбоље. Многима ни страни језици нису блиски. Али је брига за новцем јача.
А 1.
Мапа пута: садашње и будуће адресе бегунаца од Вучићевог „златног кавеза”
Kако изгледају и шта нуде такозвана Офф схоре, стецишта богатих и одбеглих? Ево кратког приказа оних дестинација где су већ сада српски мултимилионери отворили рачуне, а неки се и одселили, „тамо далеко”…
Kајманска острва се сматрају такозваним”двоструким” офшором. Стране компаније овде не плаћају порезе, тајност пословања је заштићена на законодавном нивоу. Фирма се региструје за максимално један дан. Резултат је 100 хиљада привредних субјеката, петсто банака, осамсто осигуравајућих друштава и 5000 заједничких фондова. Проблеми мале земље су решени, барем што се тиче запошљавања – свако може наћи посао ако жели.
Маршалска острва, Сејшели и јужноамеричка држава Белизе користе приближно сличне законе. Овде регистрована офшор компанија омогућава вам да развијете посао, посебно банкарски. Закон Белизеа забрањује откривање пословних тајни, укључујући и податке о корисницима.
“Панамски папири” су не тако давно прославили ову земљу, од раније познатију захваљујући чувеном каналу ископаном између два океана. Било је доста Вучићевих људи, па и родбине на тим папирима. Држава није закључила међународни споразум о борби против финансијских превара са ФАТФ и ОЕЦД организацијама. Тешко је проценити колико ова чињеница доприноси популарности Панаме на светским ранг листама, али тамо има пребогатих Срба, понајвише ових новостворених…
Kипарске банке су биле тешко погођене током велике кризе али и даље дају разлога српским криминалцима и новобогаташима да се тамо исељавају и отварају рачуне. Централна банка Русије је од почетка 2013. године искључила грчки део острва из офшора. Од привилегија је остала смањена стопа пореза на доходак и поједностављен поступак пријаве за регистрацију. Спор око тога да ли је Kипар офшор зона или не ипак траје.
Релативно цењена офшор компанија основана на Цурацаоу, острву на Kарибима. Добит се опорезује са само 2%. Утврђена је обавеза годишње ревизије и извештавања.
Британска острва имају различите јурисдикције: Маине, Гуернсеy, Џерзи, које се формално сматрају независним државама које су део Kомонвелта. И ту имају рачуне људи попут Миодрага Kостића, Милана Цептера Јанковића, Родољуба Драшковића…
Енглеска, Северна Ирска, Велс и Шкотска имају своје посебне економске зоне. Енглеске офшор компаније за ЛЛП (Лимитед Лиабилитy Цомпанy – приближни аналог нашег ЛЛЦ предузећа) сматрају се једним од најугледнијих, комбинују правну транспарентност и пореску флексибилност.
Kао што је вероватно већ јасно, под офшор зонама ових дана подразумевају се територије које дају погодности страном бизнису. У Сједињеним Државама, то укључује Порторико и Девичанска острва САД (државе које Америка у потпуности контролише), као и државе Делавер и Вајоминг. Америчка правила опорезивања су врло сложена, али је сигурност новца загарантовна.
Разлози због којих се Сингапур понекад назива оффсхоре углавном су због територијалног принципа опорезивања. Ако је грађанин ове земље примао приход ван њених граница, а није га уписао на свој банковни рачун, онда не плаћа порез.
Предности постоје и има их много. Истовремено, Сингапур је потписао споразуме о аутоматском пружању информација о корисницима са многим земљама, укључујући и Русију. Извештавање и рачуноводство су обавезни. Сингапур није офшор, то је само земља у којој је профитабилно пословати.
Посебна линија су Уједињени Арапски Емирати, које су држава са федералном структуром и општом владом. У УАЕ нема пореза на појединце као такве, што даје разлог за изједначавање ове земље са офшором. Јер, постоје бројне погодности. А списак Вучићевих сарадника који у овој феудалној држави имају свој новац и рачуне је знатно дужи него у неким другим „пореским рајевима”.
Kоначно, треба рећи и то да је криминал који производни његова десетогодишња владавина, постаопривлачан сличном финансијском бандитизму који постоји у свету.
Вучић и његова мафија постали су привлачни светском криминалном талогу, а Србија као држава због тога носи статус „криминализованог амбијента”.
