У светлу погоршаних политичких односа Москве и Вашингтона и покретања петиције на сајту Беле куће за одвајање Аљаске од САД и припајање Русији, покренут је у руској јавности нови талас дискусија, гласина и спекулација о статусу ове, некада руске територије.

Према писању једног од најпопуларнијих информативних портала у Русији “Њуз.ру„, теорије о томе да Аљаска никада није продата САД, већ је уступљена на коришћење на период од 99 или 100 година, датирају из совјетске ере, као и да је све оригиналне примерке уговора о закупу Лењин предао Американцима ради краткорочне политичке подршке.

Та теорија завере садржи и податак да 7,6 милиона долара за закуп Аљаске никада није исплаћено Русима, иако је Аљаска званично постала америчка територија пре 147 година.

Наводно је после Октобарске револуције и одлуке Запада да неће да продаје оружје Црвеној армији, Лењин предао оригинална документа Вашингтону у замену за укидање забране на трговину оружјем. Касније је Стаљин током преговора са западним савезницима на Јалти 1945. године наводно изјавио да СССР неће потраживати Аљаску од САД, што је изазвало чуђење Американаца који су веровали да је та ствар већ решена са Лењином.

Стогодишњи закуп Аљаске истекао је 1967. године када је на челу Совјетског Савеза био Леонид Брежњев, који је, како тврде заговорници ове незваничне верзије, имао могућност да оспори одлуке Лењина и Стаљина као неважеће, јер их никада није потврдио Врховни совјет.

Ипак, у јеку Хладног рата Брежњев није поставио питање враћања Аљаске, а СССР није чак ни исплаћен у складу са уговором, јер је брод са златом, путујући у Русију, мистериозно изгорео и потонуо.

У годинама после Грађанског рата у Америци (1861-1865) и Кримског рата (1853-1856) САД и Русија гајиле су савезништво против Британаца и имале присне односе, па су у тајности потписале уговор о продаји Аљаске.

За договор о продаји Аљаске знао је само узак круг људи око руског цара Александра ИИ, укључујући руског амбасадора у Вашингтону Едварда Стокла, који је раније упозоравао Санкт Петербург на опасности од масовног досељавања мормона и колонизације руске земље на коју су тих година хрлили и британски црноберзијанци.

Пописник уговора, Стокл, био је ожењен Американком и био је чврсто интегрисан у америчко високо друштво тог времена, па је могао да подмићује сенаторе мотивишући их да ратификују уговор, а та чињеница подгрева веровање у незваничне теорије.
Иако кључни преговарач у послу, Стокл је био незадовољан провизијом коју је добио од Русије, па је напустио службу и до краја живота се клонио руског друштва, а према неким верзијама уграбио је за себе већу количину новца.

Трансфер злата у уговореној вредности од 7,6 милиона долара, ипак је обављен преко Лондона, али брод „Оркни„ који је превозио полуге мистериозно је нестао 16. јула 1868. године на путу за Санкт Петербург , а осигуравајућа кућа је банкротирала исплативши само део предвиђене суме Русији.

Супротно реаговањима која би данас могло да изазове потписивање сличног споразума Вашингтона и Москве, америчка јавност је била незадовољна бацањем пара у ветар.

У Русији се постављало питање зашто је продата територија на чије освајење је уложено много током претходних 126 година, као и чуђење зашто је Америци било потребно тих 1,5 милиона квадратних километара смрзнуте и ненасељене земље.

Руска публицистика обилује увек популарним митовима да је могуће оспорити уговор, да је Аљаска дата у закуп, а да није продата, као и да ју је продала још раније царица Катарина Друга.

Аљаска је и незаобилазан део политичког фолклора у односима две земље, па је тако једна од руских православних невладиних организација „Пчеле“ поднела захтев прошле године Арбитражном суду у Москви да прогласи неважећим уговор о купопродаји.
„Пчеле“ су се позвале на 3. члан уговора према којем је Влада САД дужна да руском становништву Аљаске омогући да живе у складу са обичајима, вером и традицијом, што им је угрожено легализацијом истополних бракова у САД. Они су се такође позвали на спорних 7,6 милиона долара за које тврде да никада нису исплаћени.

Украјинска криза и погоршање односа на релацији Бела кућа – Кремљ, поново су покренули у јавности лавину спекулација о повратку Аљаске у руски посед, али нико од званичних представника Русије није коментарисао теорију о ништавности уговора.

Интермагазин