Америчка доминација међународним финансијским институцијама – пример Светске банке и осврт на “наш“ случај

Историчари могу почети да гледају на март 2015. као тренутак када је кинеска дипломатија постала зрела. После неколико година покушаја Пекинга да се убеде западне земље да се придруже Азијској инфраструктурно инвестиционој банци (АИИБ[1]), та банка ће ускоро почети да ради, односно да реализује милијарде долара кредита за финансирање путева, лука, водоснабдевања (и канализације), те телеком пројеката на територији целе Азије. Наиме, упркос снажном лобирању САД против, знатан број европских савезника САД (Британија, Француска, Немачка, Италија), те Јужна Кореја, а вероватно и Аустралија, су постали су-оснивачи нове, Кином предвођене, банке.

АИИБ се може посматрати и као начин на који Кина планира да рециклира огромне доларске девизне резерве.[2] Кина ће вероватно имати неки облик вета у новој банци, с обзиром да ће бити главни акционар, и извесно ће користити АИИБ као средство економске дипломатије и спољне политике. Банка ће суптилно проширити утицај Кине “на рачун САД”, које су доминирале међународним економским системом од краја Другог светског рата.[3]

Тзв. Bretton-Voods институције, Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка (SB; World Bank), и делимично Светска трговинска организација, одражавају светски економски поредак у коме доминирају САД. Упркос омекшавању тзв. Вашингтонског консензуса и чињенице да су у ММФ и СБ сада много више утицајни кадрови из земаља у развоју – ЗУР (нпр. скоро половина запослених у ММФ су из ЗУР) ова институције су и даље већински (оправдано) перципиране као продужетак америчког економског и геополитичког утицаја.

САД тврде да ће нова банка имати мање скрупулозан начин кредитирања и еколошке стандарде од ривалских институција као што су СБ и ММФ. Американци су наводно забринути да нова банка неће радити по “највишим светским стандардима” за управљање или позајмљивање.По САД, АИИБ је дизајниран да пројектује кинески утицај широм Азије, а најмогољуднија земља има историју пружања међународних кредита које су, наводно, ‘нетранспарентни и немарни по питању заштите животне средине’.[4]

Оснивање АИИБ је делом последица тога што је Конгрес у више наврата “блокирао напоре да се ублажи доминација бретонвудских институција блиских Вашингтону. Неспремност да се подрже реформе квота у ММФ смањила је кредибилитет САД према савезницима. Предлог да се Кини да више утицаја у ММФ, где Пекинг има тек 4% гласачких права наспрам 17% америчких, редовно је пропадао. Републиканци су такође оборили предлоге Демократа да се повећа финансирање САД за СБ и ММФ, остављајући ове институције недовољно капитализованим за захтеве са којима се суочавају.[5]

Почетак рада АИИБ је у интересу Кине као нове регионалне силе. Међутим, овај потез, иако проширује простор за мултилатерализам, повећава мугућност креирања два блока економског утицаја у Азији: један на челу са Кином, а други који воде САД и Јапан (који поред осталог, имају кључан утицај у Азијској банци за развој-АДБ). Свакако, оснивање АИИБ намеће питање ко ће у будућности постављати правила у домену међународних економских односа.

Спор око АИИБ је део онога што САД види као део ширег стратешког такмичења са Кином у тежњи за контролом организација које успостављају правила за међународну економију. Почетак реализације пројекта развојне банке БРИЦС (Неw Девелопмент Банк), на самиту у Форталези (Бразил) јула 2014, додатно усложњава међународну финансијску конфигурацију и јача улогу, ових пет земаља, а пре свега Кине, опет на уштрб Запада, односно САД. У напору да одбрани моћ ММФ и СБ, САД, поред осталог, преговара о транс-пацифичком партнерству, трговинском споразуму са Јапаном и десет других азијско-пацифичких економија, зони слободне трговине која искључује Кину.

Анализа односа САД према Светској банци

Карактер односа између САД и главних мултилатералних организација је суштинска одлика савремених међународних односа. Анализа понашања САД према широком спектру значајних међународних институција (укључујући ОУН, Групу Светске банке[6], ММФ, Светску трговинску организацију, НАТО, Организацију америчких држава), као и утицај САД на капацитатитвност ових организација да испуне циљеве САД, предмет је бројних научних радова. [7]

У студији Ngaire-Woods (2003) описује се изузетан утицај САД на СБ и ММФ. Постоји формални канали утицаја (нпр. САД је главни финансијски контрибутор), те неформална пракса и конвенције које су настале током времена, с тим да су неформални механизми утицаја често важнији од формалних. По аутору, без обзира на тежину америчког утицаја, било би нетачно да сматрати СБ и ММФ као пуке инструменте америчке политике, те да је преостали кредибилитет и легитимитет ове две институције управо у способности да створе делимичну политичку дистанцу у односу на САД.[8]

Генерално, САД посматрају све мултилатералне организације, укључујући и СБ, као инструмент своје спољне политике, односно као средство за постизање америчких циљева. Ипак, за разлику од ММФ, чије је оснивање било резултат интензивних преговора између САД и Британије, СБ је у великој мери америчка креација (улогу САД је признао и Кејнс у свом уводном излагању на Бретонвудској конференцији[9]).

СБ се од оснивања налазила под чврстом контролом америчке администрације, која је преговарала са владама других великих капиталистичких земаља око политика које треба следити у оквиру СБ (ради ефикасног остваривања америчке моћи увек треба наћи саговорнике у другим владама које деле идеолошке предиспозиције САД). Када није био постизан консензус са главним партнерима (од краја 1950-их то су Јапан, Немачка, Велика Британија и Француска) САД су наметале своје ставове. Односи су били понекад напети између америчке владе и председника СБ и (или) његовог менаџмента у ширем смислу. Нпр. у раним 1970-их појавило се неслагање између извршне власти у САД и руководства СБ.[10]Такође, треба узети у обзир да подела власти на извршну и Конгрес понекад ограничава утицај САД.

Иако је СБ систематски била предмет САД утицаја, ипак је она уживала одређену меру аутономије. СБ поседује своју сопствену логику која понекад долази у сукоб са непосредним интересима САД. Ипак, аутономија СБ је била веома ограничена и америчка влада је наметала своју вољу по свим питањима која је сматрала важним. Такође, морају се узети у обзир блиске везе између пословног света САД (велики капитал) и СБ. Наиме, бретонвудске институције су врло брзо, од 1947, дошле под двоструки надзор америчког Трезора и Вол стрита. Индикативно је да је од десет председника СБ (1946-2015), седам дошло директно из пословног света.

САД је највећи акционар и најутицајнија чланица СБ. Евентуална подршка САД, притисак или критика СБ имају централно место за развој СБ и еволуцију њених политика, програма и пракси.[11] Индикативно је да топ менаџмент СБ троши много више времена у састанцима и консалтингу са САД него са било којом другом државом чланицом. САД одлучује и о начину одобравања кредита. САД су често нестрпљиве са процесима консензуса на којима мултилатерална сарадња почива.[12]

Оригинални циљ СБ био је да помогне послератној обнови Европе и Јапана, да би се од 1970-их прешло на финансирање инвестиција широм ЗУР. Њен фокус на економске политике зајмопримаца проширен је брзо и контроверзно током 1980-их. Од ЗУР је тражено “структурно прилагођавање” мерама као што су либерализација трговине, приватизација индустрије и укидање контроле цена хране и горива. Већи део тих захтева за дерегулацију дошао је из САД, које су, посебно током Хладног рата, биле склоне да ‘извозе амерички модел капитализма’. Међутим, током председавања инвестиционог банкара Џејмса Волфенсона, Аустралијанца, 1995-2005, банка је кренула путем да постане и развојна агенција која се бави здравственим, образовним, као и питањем корупције и заштите животне средине. Пошто су тада Кина и Индија добиле већи приступ приватном капиталу, СБ се концентрисала на најсиромашније земље. Интелектуално неубедљиве битке око либерализације и смањења сиромаштва уступиле су место мање идеолошком, а више еклектичном, приступу који укључује тестирање ефеката промена у здравственој или образовној политици.

Иако су САД наставиле да поставаљају председника, институција се суочавала са опадајућом улогом у ширењу америчког утицаја. Током 2014. САД Конгрес је чак планирао да смањи амерички допринос за СБ.

Снага утицаја САД у Светској банци по виђењу америчке администрације

Индикативан је извештај америчког министарства финансија из 1982: “САД игра значајну улогу у обликовању структуре и мисије СБ дуж западних, тржишно оријентисаних линија. Одбор директора, на челу са високо котираним америчким експертима, доминира управљањем добро квалификованим стручним кадром. Значајни актери, менаџмент, главни донатори и главни примаоци кредита препознају САД као главни глас у СБ. Они знају из претходних искустава да смо способни и вољни да постигнемо задате циљеве са финансијском и политичком моћи коју имамо на располагању.”[13]

Према Walden Bello, у једном од докумената Трезора прецизира се да ‘у проучавању 14 најзначајнијих питања која су подстакла дебату у СБ, почев од блокирања статус посматрача за Палестинску ослободилачку организацију до заустављања помоћи СБ за Вијетнам и Авганистан, САД биле у стању да наметне свој став као политику СБ у 12 случајева.’[14]

У још једном извештају америчког трезора се наглашава: “У целини, политика и програма Групе Светске банке су у складу са америчким интересима. Међународни карактер СБ, њене корпоративне структуре, јачина тима за управљање, и пондерисана структура гласања СБ су обезбедили широку конзистентност између њење политике и праксе и дугорочних економских и политичких циљева САД.’[15]

На другом месту у истом извештају, се наводи: “Промовисањем економског и друштвеног развоја у Трећем свету, неговањем тржишно оријентисаних економских политика, и очувањем репутације непристрасности и стручности, Група Светске банке је подстакла ЗУР да још више учествују у међународном систему на основу либерализације трговине и токова капитала. То значи ширење могућности за амерички извоз, инвестиције и финансије’.[16]

“СБ обезбеђује доминантан део својих средстава за подршку специфичним инвестиционим пројектима за ЗУР које имају средњи ниво приихода. То су углавном државе (као што су Филипини, Египат, Пакистан, Турска, Мароко, Тунис, Аргентина, Индонезија и Бразил) које су стратешки и економски важне за САД (1988) “.[17]

Кетрин Гвин (Catherine Gwin) направила је процену шта су банка и њене активности донели САД између 1947. и 1992. Морају се разликовати два доприноса: прво, приход примљен од стране америчких грађана који поседују обвезнице које издаје банка (то представља 20,2 милијарди долара у наведеном периоду); друго, пословни расходи СБ на територији САД (ово представља 11 милијарди долара за исти период). Следеће, мора се пре свега водити рачуна о мултипликативним ефектима америчких инвестиција у СБ и Међународну асоцијацију за развој (ИДА). Од стварања СБ, САД су оствариле само минималан трошак: 1,85 милијарди долара, док је СБ одобрила кредите у укупном износу од 218,21 милијарду долара (ово је више него сто пута већи износ). Ови кредити су генерисали велике поруџбине за америчке фирме. У случају ИДА, САД су имале нешто већи трошак него за СБ: 18 милијарди долара за финансирање ИДА кредита у износу од 71 милијарди.[18]

Генерално, блиска веза успостављена између политичке моћи САД, пословних кругова и председника и менаџмента СБ учинила је ову институцију промотором интереса САД.[19]

Утицај САД на Светску банку у погледу секторских кредита

Од 1970-их САД систематски користи свој утицај у покушају да убеде СБ да не одобравају кредите који би омогућили производњу робе која ће конкурише америчким производима. Тако се САД редовно противе кредитирању производње палминог уља[20], агрума и шећера. САД 1987. ‘присиљавају’ СБ да драстично смањи кредите за индустрију челика у Индији и Пакистану. Две године раније САД су се успешно успротивиле инвестиционом пројекту Међународне финансијске корпорације (ИФЦ, који припада Групи Светске банке) у бразилској индустрији челика, а нешто касније и давању кредита који је требало да подржи реструктурирање индустрије челика у Мексику. Такође, САД су претиле коришћењем вета ради спречавања кредитирања кинеске индустрије челика у 1980-им. САД су такође блокирале кредит ИФЦ за рударске компаније које су ектрактовале руду гвожђа у Бразилу. Слична акција била је и у вези инвестиција од стране ИФЦ у чилеанској индустрији бакра. Поред тога, САД је активно утицала на СБ по питању политике према нафтном сектору тако што су подржавале кредите за ектракцију нафте, али не и за њену прераду.[21]

На крају, индикативно је недавно обраћање секретара америчког трезора, Џека Леуа, који указује Конгресу на значај ММФ и СБ за САД у контексту економског и политичког утицаја широм света. По њему: ‘За сваки долар које САД дају ММФ-у, додатна четири долара стигну од других чланица. У 2010. 188 држава чланица усвојило је пакет реформи који би дистрибуирао утицај равномерније, уз задржавање под ефективном контролом Вашингтона пакета акција који би значио вето (удео САД би минимално пао, са 16.75% на 16,5%), те би Американци и даље имали кључну улогу. Кроз ММФ САД утиче на одлуке како да се потроши новац других људи, а тако ММФ појачава утицај Вашингтона…Договор о реформи ММФ је близу бесплатног ручка за Американце…Без кључног утицаја у ММФ дошло би до губитка америчког утицаја и способности да се обликују међународне норме и праксе’.[22]

Отпор земаља у развоју доминацији САД

Земље у развоју су незадовољне праксом позајмљивања СБ, која даје Западу контролу над политиком те институције, која је несразмерно велика с обзиром на њихове новчане контрибуције. Индикативно је да се велики део вишка из комерцијалних кредита који би требало да иде земљама средњег дохотка враћа натраг у СБ како би се дали ’лоw-цост’ кредити најсиромашнијим земљама. У суштини, на овај начин СБ финансира део онога што би требало да буду легитимне донаторске обавезе. [23]

За групу Светске банке најефикаснији одговор на кризу постојања је проширење кредитирања. Међутим, ЗУР све чешће траже кредите на другим местима. СБ је деценијама финансирала хидро и термо електране у ЗУР, и захтевала приватизацију и дерегулацију од дужника у замену за кредите. Међутим, данас је та улога оспорена услед раста приватног тржишта капитала и веће моћи и богатства земаља које су некад узимале кредите од СБ (као што су Индија и Кина), остављајући ову институцију у све тежој ситуацији да нађе своју сврху постојања. Многе ЗУР потенцарију да је једноставније и брже да се укључе у регионалну развојну институцију или да позајме од Кине (чије је позајмљивање земљама средњих прихода премашило позајмице СБ) него од СБ.

У протеклој деценији, бум у ЗУР створио је огромну потражњу за термоелектранама, путевима, лукама, железницама. И док су многима непознате организације, попут Corporación Andina de Fomento (ЦАФ), рапидно повећавале инфраструктурно кредитирање, високо котиране институције, укључујући СБ, под интензивним надзором својих богатих националних акционара а и од оних наклоњених екологији, борили су се за финансирање све мањег дела потреба ЗУР.[24]Нпр. ЦАФ, развојна банкарска институција 18 држава региона Јужне и Средње Америке, пласирала је више средстава у инфраструктуру Латинске Америке него СБ и Интерамеричка развојна банка заједно. Једноставно, ЦАФ је позајмљивао јефтино на светским тржиштима капитала ‘удруживањем’ ризика чланица.

ЗУР су коначно почеле да се организују у оквиру СБ и ММФ како би се променила њихова политика. Један од знакова тог отпора је то што је председник СБ именовао панел за процену индекса ‘Doing Business’ (по коме неупоредиво боље услове за пословање има Македонија него Кина, која је забележила највећу и најдужу економску експанзију у историји цивилизације). Ова индекс услова за пословање је промовисан уз снажну подршку Бушове администрације кроз допринос методологији и финансирање из УСАИД-а, те политичке и финансијске подршке САД. Кина је само једна од многих земаља која је критиковала индекс унутар СБ, а већ раније опозиција индексу дошла из Бразила, Аргентине, Индије и других ЗУР.

Опозиција ЗУР није чудна јер су две институције под контролом Вашингтона, а многе њихове политике су се показале као штетне за ЗУР. Али за разлику од Светске трговинске организације, где ЗУР формирају блокове и релативно успешно се боре за своје интересе (због тога и финализовање нове ‘Доха рунде’ трговинских преговора траје дуже од деценије), светска већина је углавном остала немоћна да спречи богате земље да доминирају над ММФ и СБ. Током протекле деценије ММФ је лишен доброг дела моћи у ЗУР, те је Вашингтон такође изгубио своју најважнију арену за утицај на њихове политике. Земље са средњим дохотком Азије, већем делу Латинске Америке, Русија и друге државе су успеле у наподу да не морају да поново позајмљују новац од ММФ. Како је СБ вршила велики део свог утицаја преко ММФ-а, овај аранжман је тиме знатно ослабљен. Бретонвудски близанци су ипак задржали снажан утицај у сиромашнијим ЗУР.[25]

„Случај“ Југославија од 1948.

Док је СБ углавном креирана да обезбеди реконструкцију порушених земаља после Другог светског рата, САД су радије покренуле Маршалов план на сопствену иницијативу, јер је на тај начин потпуно могле да контролише пословање и дају донације по свом нахођењу. Иако је, у ствари, играла маргиналну улогу у обнови, ипак СБ реализују одређене кредите европским земљама, почевши од првих у својој историји: 250 милиона долара за Француску у мају 1947, али тек после избацивања француске Комунистичке партије из владе. У 1947. САД је успешно интервенисала у циљу спречавања давање зајма Пољској и Чехословачкој јер су владе тих земаља укључивале комунисте.

Од почетка рада политика СБ је одређена контекстом Хладног рата и америчких интереса у том погледу. САД су дуго биле преокупиране антикомунизмом, а промена у релативне америчке моћи може објаснити велики део еволуције у односима САД са СБ у последњих пола века. Наиме, дужничке кризе 1980-их и колапс комунизма у Источној Европи довео је до нове интерпретације интереса САД у СБ.

Преко СБ САД је остваривала свој утицај у разним земљама, поред осталог и у Југославији (а и у бројним другим државама попут Чилеа, Вијетнама, Никарагве под Сандинистима). У циљу подршке дистанцирању Југославије од Совјетског Савеза, америчка влада подстиче СБ да одобри кредит Југославији крајем 1940-их. Првобитно је влада САД преферирала да кредитира Југославију преко СБ, а не преко директне билатералне помоћи из страха да ће тај потез бити критикован у Конгресу од стране бројних посланика који су се противили било каквој подршци једном комунистичком режиму. Џорџ Кенан је препоручио ‘дискретну и скромну подршку’ од стране Запада, плашећи се совјетске реакције, и свестан нерасположења у Конгресу. Сматрао је да је СБ одговарајући инструмент за такву улогу. Прва мисија СБ стиже у Београд 1949. а председник Јуџин Блек лично је преговарао са Брозом.[26] Већ 1949. постоји мисија СБ у Београду под вођством Драгослава Аврамовића, економисте који је касније постао високи функционер СБ у Вашингтону.

Међутим, од тог састанка ништа посебно није било јер је Блек на том састанку са Брозом рекао: “не више од 12 милиона долара укупно”. У тој суми је кредит за дрвну индустрију, од скромних 2,7 милиона долара, који је враћен већ 1951. Блацк је видео у датој у ситуацији прилику да веже политичке интересе земаља Западне Европе у подржавању Броза са њиховим економским интересима за наставак трговинских односа. Једноставно, Блек је потенцирао да уколико западноевропске земље не дозволе коришћење од стране СБ дела њиховог уложеног (оснивачког) капитала од 18%[27] (или пак дозволе СБ да позајми на њиховим тржиштима одређени износ), неће бити могуће да СБ обезбеди кредит за Југославију. Председник СБ је био свестан вероватних нежељених ефеката на тржишту капитала у Њујорку, које је било неспремно да позајмљује Југославији, а то је утицало на одлуку СБ.[28]Наиме, СБ је одбијала да организује кредитне механизме тражећи, председник Блацк више пута експлицитно, да Југославија реши питање дугова по предратним обвезницама. Увидевши то, југословенски Комитет за спољну трговину даје упуства делегацији Југославије која је новембра 1958. отишла у Вашингтон да, између осталог, “испита могућности и услове активирања веза са СБ, а у правцу омогућавања да се, у крајњој линији, добију зајмови. Посебну пажњу обраћена је на став и захтев СБ у односу на проблематику предратних дугова. Југославија то решава са француским портерима тек 1958. а са америчким 1961/62. и све до тада није користила већа средства СБ.

Дакле, СБ није била носилац америчког утицаја у Југославији у том периоду, иако је то провобитно била намера САД. Југославија није добијала кредите СБ (осим оног за дрвну индустрију, те нешто касније још два кредита, 1951. од 28 милиона долара и 1953. од 30 милиона долара, уз америчко “посредовање” па се у Југославији воде као америчка финансијска подршка), али је добијала велику директну америчку помоћ са одобрењима америчког конгреса. Током 1951. Југославија је постигла договоре са Американцима, Британцима и Французима око трилатералног финансирања, које је трајало до 1955. Американци развијају читаве програме донација: 1954 (Фоод фор Пеаце) и 1958 (Девелопмент Лоан Фундс), које Југославија обилато користи и који су, до појаве УСА-ида (1961), основа америчке помоћи Југославији.

Током 60-их конгрес је повремено кочио помоћ Југославији (због подршке СФРЈ Куби и Вијетнаму), али је администрација САД често налазила механизам да заобиђе ове блокаде, све до 1968. када се програм помоћи официјелно завршио, јер се претпостављало да је СФРЈ решила проблем мањка хране. Ови пројекти су по америчким законима били сваке године одобравани у Конгресу, па и помоћ Југославији. Иако је увек било трзавица, све до почетка 60-их није било већих блокада.[29]

Иначе, послератна Југославија је учествовала на Медународној монетарној и финансијској конференцији јула 1944. у Бретон-Вудсу, поставши члан-оснивач СБ (и ММФ-а). Наша земља је у раздобљу од 1947. до 1991. добила 90 кредита у износу од око шест милијарди долара, што је компаративно посматрано велики износ и директна последица америчке хладноратовске логике да се Југославија што више удаљи од СССР. СБ је у целом послератном периоду била најзначајнији инострани кредитор развојних пројеката у нашој земљи. Поред тога, Југославија је учешћем на међународним лицитацијама у ЗУР такође користила средства ове банке којима се финансирају пројекти ЗУР. Један од већих кредита, од 70 милиона долара, који је добила СФРЈ био је намењен железници 1964.[30]У 1983. СФРЈ је добила први (тзв. САЛ) зајам за структурно прилагођавање (финансирање развојних пројеката у земљи). Највећи број кредита коришћен је у саобраћају и агрокомплексу, којима су припали и највећи износи, а следе енергетика и индустрија.

Обнова сарадње и проблем слабе реализације пројеката у Србији

Након искључења фебруара 1993. по сређивању односа са ММФ, наша земља се вратила у СБ наследивши чланство СФРЈ 8. маја 2001. Важна одлука Одбора извршних директора истог датума је признавање нашој земљи “посебног статуса” како би могла да користи средства Међународне асоцијације за развој (ИДА) под повлашћеним условима.[31] Група Светске банке одобрила је СРЈ донацију у 2001. од 30 милиона долара за разне програме, а потом је уследио трогодишњи кредит од 540 милиона долара, првенствено ради отплате ранијих дугова.[32]

Закључно са почетком 2015. СБ је обезбедила финансирање више од 40 пројеката у разним секторима. Почетна алокација од 600 милиона долара повећана је за додатних 300 милиона у новембру 2009. на захтев Владе Србије чиме се хтело помоћи земљи да покрије своје краткорочне и средњорочне потребе за финансијским средствима. Више зајмова било је усмерено за подршку финализацији приватизације, јачању бизнис окружења, продубљивању финансијског сектора, заштите банкарског сектора (укупно чак 650 милиона долара). Поред тога два пројекта од 200 милиона долара били су усмерена на побољшање система јавног управљања, односно унапређења располагања јавним расходима и социјалним трансферима.

Од поновног успостављања односа са СБ она је у Србији, поред обезбеђивања консалтинга, финансирала више десетина пројеката вредних преко две милијарде долара, укључујући и буџетску подршку. Септембра 2014. портфолио СБ у Србији састојао се од шест активних инвестиционих пројеката у укупном износу од 799,65 милиона долара. Томе треба додати три нова пројекта који су одобрени, али су на чекању (од укупно 340 милиона долара) те два ‘Труст Фундс-а’ у износу од 20,66 милиона долара.[33] На крају 2014. државни дуг Србије према СБ износио је 1866 милиона долара, а према ИДА, која даје најповољније зајмове (испод тржишних критеријума) 597 милиона долара.[34]

Перформансе портфолија Србије су мешовите, а крајем 2014. консолидовани рацио исплате (реализација пројеката на терену) износио је скромних 24,1%. Разлози значајног одлагања отпочињања пројеката су недостаци код припреме пројеката (недостају физибилити студије) као и тешкоће око међу-агенцијске координације као и сарадње између министарстава у комплекснијим пројектима.[35] Нпр. значајно кашњење у заврштеку ауто-пута на Коридору 10 (према бугарској и македонској граници) последица је слабих потенцијала да се испуне сложене процедуре СБ ради повлачења средстава. У складу са проценом Фискалног савета, од 3754 милиона евра неповучених кредита добар део отпада на одобрене зајмове СБ, посебно у области путева (257 милиона евра), али и осталих пројеката (преко 150 милиона евра).[36]

Од 2001. инвестиције Међународне финансијске корпорације (ИФЦ) у Србији су биле распоређене у 54 пројекта по разним секторима.[37]ИФЦ улагања у Србију на дан 30. јуна 2014. су била 683,3 милиона долара. Иначе, од краја 2013. сви ИДА-финансирани пројекти у Србији су затворени.

Поред проблема са испуњавањем процедура за повлачења већ одобрених средстава (због чега се плаћају и пенали), од великог је значаја како паметно изабрати пројекте СБ. С једне стране, велики број пројеката уситнио би њихову појединачну вредност. То даље значи да ће се значајна средства употребити за консултанте који ће нас учити шта да радимо са тим парама (то готово увек иде у пакету са оваквим кредитима), а за саму реализацију неће остати пуно.[38] На листи приоритетних сектора свакако треба да се нађе и подршка малим и средњим предузећима и регионалном развоју.[39] Веома важно је и финансирање пројекта у области образовања, науке и иновација. Поред тога, Србија мора кандидовати код СБ пројекте за побољшање енергетске ефикасности.[40]

Генерално, кредити СБ намењени Србији највећим делом су усмерени ка инфраструктурним пројектима, који имаљу врло ниске стопе приноса (то значи да се уложени капитал врло споро ‘враћа’, а често одржавање пројеката, као што је нпр. случај код ниско-фреквентних ауто-путева више кошта него што је зарада од путарина). Зајмови за пројекте у прерађивачкој индустрији су врло ретки, а без улагања у ту област, која нуди веће стопе приноса и по природи посла извозно је оријентисана (јер практично ниједна компанија из прерађичке индустрије не може опстати ако планира само пласман на српско трижите), нема услова за одржив развој земље. Камате СБ су релативно повољне у односу на комерцијалне услове, и углавном износе 1,5%-2% годишње. Међутим, проблем су сложене тендерске процедуре, које практично избацују домаћа предузећа из конкуренције, јер су захтеви попут висине капитала компаније такви да најчешће ниједно предузеће које послује у Србији не може да их испуни. С друге стране, компаније са Запада лако испуњавају дате критеријуме, али због снижавања својих трошкова ангажују српске фирме као подизвођаче. Када се пореде зајмове СБ са кредитима за инфраструктуру који су последњих година добијени од Кине (и Азербејџана) услови су врло слични када су у питању и трошкови кредита и када је у питању проценат ангажмана домаћих предузећа. Наиме, док СБ формално не одређује ко ће бити извођач а на крају то скоро увек испадне компанија са Запада, ове две земље су у старту тражиле да њихове корпорације буду носиоци пројекта, а да српске фирме учествују до 50%. И камате су сличне. Нпр. кинески кредит за ТЕ Костолац Б, добијен почетком 2015, има рок отплате 20 година, седам година грејс периода и фиксну каматну стопу од 2,5%.

Индикативна је намена кредита који је Србија добила од СБ почетком 2015. Наиме, марта ове године СБ је одобрила Србији зајам од 100 милиона долара (за буџет) као подршку структурним реформама, као први од два који подржавају владине напоре реформисања државних и друштвених предузећа. Циљ је ‘решавање’ питања 514 друштвених предузећа који се налазе у портфолију Агенције за приватизацију, и то путем приватизације и продаје њихове имовине заинтересованим инвеститорима или кроз стечај. Зајмом ће се финансирати отпремнине, као и реформе Националне службе запошљавања како би се омогућила боља помоћ радницима који добију отказ да нађу нови посао.

Проблематика избора новог шефа СБ као индикатор дивергентних интереса Запада и ЗУР

Борба која је почела ради замене шефа СБ одражава компликације у свету где се власт над институција глобалног управљања помера од развијених земаља ка брзо-растућим земљама у развоју. Нигеријац Нгози Окоњо-Иwеалаи Колумбијац Јосé Антонио Оцампо су кандидати у складу са старим традицијама САД, нешто слично као што је пре две године био Јим Yонг Ким, још увек први човек СБ. Оно што је јасно је би да нови председник требало да акционарима СБ, са различитим интересима, понуди нови упешан мандат за СБ. Ако то не успе, ЗУР ће све више тражити средства и подршку која им је потребна од других институција, те ће релативни значај СБ и даље опадати. У сваком случају. биће потребан јак председник који може да помири дивергентне интересе и позиционира СБ у новим условима, када ЗУР шаљу до сада највећи изазов.

Аутор је виши научни сарадник Института за европске студије