Борис АЛЕКСИЋ | 20.10.2012

Реформа система одбране није донeла ништа добро Србији. Српска војска која је у време агресије НАТО пакта могла успешно да се носи са највећом војном силом у историји човечанства данас једва да постоји. Војска Србије још увек није до краја попуњена и има мање од 10 хиљада наоружаних војника. Међутим у српској јавности се већ одавно зна да у земљи постоји око 60 хиљада припадника приватног обезбеђења који по неким подацима имају на располагању скоро 50 хиљада комада ватреног оружја!¹ У том приватном арсеналу налази се бројно аутоматско наоружање и дуге цеви.² Законска регулатива којом би се потпуно регулисала ова област никако да заживи. Међутим, на још теже последице по безбедност Србије указује чињеница да сектором приватног обезбеђења потпуно владају странци. Међу њима на првом месту су САД и Енглеска, управо оне земље чије „приватне“ фирме сеју смрт међу цивилима у Ираку.³

Примера ради, бивши амбасадор САД Вилијам Монтгомери је сувласник Стракон-а⁴, док британски G4S⁵ контролише Прогард, ДМД итд. Ове приватне фирме не обезбеђују само имућнији слој становништва већ и министарстава, Привредну комору Србије, Агенцију за контролу летења, Народну банку Србије и неколико јавних предузећа. На њиховом челу се често налазе бивши високи функционери МУП-а и државне безбедности. Директор Securitas-а Ђорђе Вучинић је завршио специјалистичке студије безбедносног менаџмента на Факултету цивилне одбране у Београду али је полагао и курсеве Америчког института за мир. Пре тога је имао вишегодишње радно искуство на руководећим местима у МУП-у Републике Србије – Секретаријату у Београду.⁶ Амерички инстутут за мир је познат по својим функционерима попут Данијела Сервера који је као и Вилијам Монтгомери већ одавно део америчке обавештајне заједнице. Сервер је и отворени заговорник независности Косова и Метохије. Ова фирма је преко својих функционера повезана и са приватном војном компанијом АКЕ – SAS коју су формирали припадници енглеских специјалних јединица.

На овај начин, Вашингтон и Лондон у Србији располажу са озбиљним и професионалним, наоружаним групама које су у могућности да прикупљају и обрађују поверљиве податке, али и да директно угрозе безбедност грађана Србије. Ове приватне и добро наоружане армије одговарају својим газдама у иностранству које су део тамошњих безбедносних структура и служби. Њихови центри се налазе у земљама које су предводиле НАТО агресију на Савезну Републику Југославију. Колико је та опасност реална за Србију можемо видети из анализа које се баве употребом оваквих и сличних формација од стране НАТО пакта.

Данијел Ганзер, швајцарски професор историје на Универзитету у Базелу и стручњак за међународне односе објавио је књигу под насловом „Тајне НАТО армије – Операција Гладио и тероризам у Западној Европи.“⁷ Ганзер објашњава да су те оружане формације створене од стране Северноатлантског савеза у целој Западној Европи: у Француској, Белгији, Холандији, Норвешкој, Данској, Шведској, Финској, Шпанији, Португалу, Аустрији, Швајцарској, Немачкој, Луксембургу, као и у Грчкој и Турској. Према тврдњама овог стручњака организацију и опрему су обезбедили ЦИА, МИ6 (енглеска обавештајна служба) и НАТО. Основне методе ових паравојски су тзв. стратегија затегнутости и терористичке акције „False flags“ тј. операције подметања.⁸ Професор Данијел Ганзер напомиње да „стратегија затегнутости“ и њоме обухваћена тактика „лажних застава“ подразумевају извођење терористичких акција и приписивање истих неком другом. НАТО је ове групе користио зарад контролисања политичке ситуације у другим земљама. Из САД су чак наређивали ликвидацију политичара које су идентификовали као противнике. Описана стратегија представља уобичајено деловање Северноатлантског савеза већ деценијама. Она данас није мртва, напротив НАТО је стално унапређује.

Овај модел комбинован са утицајем који САД има преко USAID-а и других организација на политичке партије, даје могућност америчкој хоботници да креира политичку сцену али и систем безбедности у Србији.

Организације попут Атлантског савета и ISAC фонда доприносе том циљу. Поред тога њихов задатак је да што више удаље Србију од Русије. Атлантски савет се наравно отворено бави промовисањем НАТО пакта у Србији и поред свих злочина које је ова организација починила и које чини широм света. ISAC фонд се такође бави питањима безбедности и један од главних циљева му је приближавање Србије Европској унији и НАТО пакту.⁹ Ове организације су добро познате по својој русофобији. ISAC фонд спроводи „надзор над руско – српским односима.“ Овај пројекат ISAC остварује од септембра 2008. године уз помоћ Амбасаде Краљевине Норвешке у Београду. На својој интернет страници они наводе да је њихов подухват настао из потребе да се руско-српски односи почну сагледавати у реалној и фактографској равни, лишенојкрајности и митова.¹⁰ Зато им је главни удар усмерен на негирање српско – руског савезништва и заједничке борбе два братска народа. У стварности ISAC не користи фактографију већ заступа ставове Вашингтона и Брисела који су изразито антируски.

Међу истакнутим функционерима ISAC фонда налази се Соња Лихт члан њиховог међународног савета. Она је била дугогодишњи руководилац Сорошевог фонда у Србији. Како истиче у својој књизи Дрaган Филиповић бивши начелник Обавештајне управе Службе државне безбедности, Соња Лихт, која је све време рата (1999.) била у Београду, обављала је на десетине телефонских разговора дневно са својим пријатељима у иностранству, у којима је, детаљно реферисала о врсти штете нанесене бомбардованим објектима, ангажовању локалних власти на отклањању штете, постотку оштећења електро и водоводне мреже у нападнутим српским градовима, о моралу становништва и спремности да се у рату истраје, до процена колико ће још српско становништво моћи да издржи, чега се грађани Србије највише плаше и у ком правцу треба преусмеравати даље пропагандно деловање.¹¹

И актуелна министарка енергетике Зорана Михајловић је сарадник ISAC-а. Она је баш и радила на пројекту надзора српско – руских односа од његовог почетка 2008. године до 2010. године.¹² Зорана Михајловић је близак сарадник Александра Вучића и њих двоје су заједно у Србију довели једног од највећих светских загађивача – мултинационалну компанију са већинским немачким уделом – RWE. Овај потез је повучен како би се на перфидан начин ограничио утицај Гаспрома у Србији будући да je RWE његов конкурент у енергетској сфери. Такоће, Зорана Михајловић је једностраним изменама већ усаглашеног споразума о испоруци руског гаса Србији, у жељи да из њега избаци „Југоросгас“ изазвала дипломатски скандал јер је Москва одбила да потпише такав измењен уговор.¹³ Њен шеф у Србији Александар Вучић отворено ставља јалову Европску унију изнад свега¹⁴.

Вашингтон у Србији и даље има бројне политичаре, приватне наоружане групе и невладине организације које спроводе његову вољу и штите његове интересе. Америчка хоботница на тај начин контролише српско друштво и усмерава га у жељеном правцу.

1 http://www.blic.rs/Vesti/Hronika/300451/U-sektoru-privatnog-obezbedjenja-47000-komada-oruzja

2 http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.69.html:318994-Obezbedjenje-naoruzano-do-zuba

3 http://rt.com/business/news/private-military-contractors-new-way-of-waging-war/

4 Stracon Security, www.stracon.co.rs

5 Group for Security, www.g4s.rs/

6 http://www.securitas.com/rs/sr/O-nama/Menadment-kompanije-Securitas-SE/Djordje-Vuini-/

7 Daniele Ganser, Nato’s Secret Armies – Operation Gladio and Terrorism in Western Europe, Januar 2005, Frank Cass Verlag London.

8 Види: Daniele Ganser, Democratization in the 21st Century, Terrorism in Western Europe: An Approach to NATO’s Secret Stay-Behind Armies, John C Whitehead School of Diplomacy and International Relations, South Orange, United States, March 2005.

9 http://www.isac-fund.org/lat/goals.php

10 http://www.isac-fund.org/lat/mrsr.php

11 Драган Филиповић, Анатомија глобалистичког смрада, Принтмедиа, Београд 2008.

12 http://www.megatrend.edu.rs/fbio/uploaded/radovi/zmihajlovic.pdf