Предложено име за Македонију, Горња Македонија, у лингвистичком смислу није уобичајено, али је прихватљиво, међутим, у политичком представља спрдњу. Македонија је дошла у такву ситуацију да ни по једном проблематичном питању не постоји лако решење.

Када се марта 1994. искусни амерички дипломата Метју Нимиц прихватио посла посредника у грчко-македонском спору у вези са именом те отцепљене југословенске републике, вероватно није слутио да ће тај спор трајати све до сада.

Компромисно решење постигнуто 13. септембра 1995. године, да службено име Македоније буде Бивша Југословенска Република Македонија (БЈРМ) тада је изгледало прихватљиво за све. Међутим, македонско питање у међувремену се закомпликовало и надишло пуко питање имена на које право полажу и Македонци и Грци.

И тако се Метју Нимиц поново нашао у жижи као посредник између Атине и Скопља. Путује између две балканске престонице у покушају да пронађе решење које би било прихватљиво за обе стране.

За сада, предлог гласи Горња Македонија. Са тим именом, које се посматрачу може учинити као штампарска или граматичка грешка, Нимиц је прво отишао у Атину, где је, како медији преносе, његов предлог наишао на велики отпор, посебно код опозиције.

Нимицу остаје да разговара са македонским политичарима, међутим, како наводи грчки шеф дипломатије Никос Коцијас, његова Влада спрема свој предлог за решење спора, у којем ће тражити промену два члана Устава и његове Преамбуле као дугорочне гаранције за отклањање свих спорова, па и иредентизма.

У Давосу су се македонски и грчки премијери Алексис Ципрас и Зоран Заев договорили да Македонија повуче први корак ка нормализацији односа — да одустане од псеудоисторије, према којој су данашњи Македонци потомци античких Македонаца.

Нимиц, у оптимистичко-империјалном маниру поручује да је дошло време за доношење одлуке, да су у питању недеље разговора, као и да треба искористити постојећи замах.

Предложени појам Горња Македонија може се сматрати идиолектом, посебним начином писања, објашњава професор Филолошког факултета у Београду Мило Ломпар. Он каже да тај начин није уобичајен, нити стандардизован. Међутим, објашњава он, као свака конвенција, а језик подразумева конвенцију, овај појам може да се прихвати.

„Не видим шта се тиме добија, али то је сада друго питање учесника у том процесу. Јасно је, такође, да су проблеми у Македонији везани за паралелизам албанског, односно бугарског утицаја и у исто време за проблематику везану за НАТО и утицај САД које покушавају, на неки начин, да те различите правце кретања подведу под НАТО капу. Тако да је овај предлог у лингвистичком смислу могућ, али није уобичајен. Може се третирати као једна језичка посебност и, можда, представља смоквин лист који Владу у Атини оспособљава да изађе у сусрет захтевима западних сила да се проблем Македоније тако постави, а у исто време омогућава даљи продор америчког утицаја“, каже Ломпар.

Будући да се Влада у Скопљу за мало шта пита, кључни играч, према Ломпаревим речима, јесте Влада у Атини.

Политички аспект Нимицовог „франкенштајн“ предлога за ново име македонске државе, историчар Александар Раковић коментарише као комичан. За Македонце он може да буде и трагикомичан и не може да буде усвојен, каже Раковић.

„То је нека кованица која је насилно скована, а која, притом, не треба да се преводи на стране језике. Замислите како би се то читало на енглеском? Сви предлози који долазе су све глупљи и глупљи. Пусти се у јавност један предлог, па се пусти други, па се јавност опипава… Не могу да разумем да је грчка страна, Ципрас конкретно, прихватила тако нешто. То као да је предложено Македонцима да га одбију или да, пошто је Заев особа слабих капацитета, покуша да то некако прогура“, каже Раковић.

Ако предлог имена прође, то је, према Раковићевим речима, крај Македоније као државе.

Конзервативни Грци не прихватају ниједан предлог имена који у себи садржи термин „Македонија“, каже Раковић, што је и мањински партнер у Ципрасовој Влади Панос Каменос потврдио. За Каменоса једини прихватљив предлог је Централнобалканска република.

С обзиром на позиције македонске и грчке стране, Раковић не види решење у скорије време.

„Македонија се нашла у ситуацији када не постоји решење за име, не постоји решење за државни суверенитет, јер га Албанци оспоравају, не постоји решење за потпуно заокруживање националног идентитета и историје, јер то Бугари оспоравају, а након корака Македонске православне цркве (МПЦ) у расколу, не постоји више лако решење ни за црквено питање. То је ситуација када ни за једно кључно питање не постоји лако решење. Најбоље је сачекати ново време. Можда ће се родити нека друга идеја и поправити прилике“, сматра он.

Оптимизам Метјуа Нимица потиче из тога што он наступа са, како Раковић каже, америчких империјалних позиција. Америци је у интересу да се пронађе решење проблема, како би се Македонија идуће године нашла у НАТО-у.

Све и да Заев и његова Влада прихвате Нимицов предлог, њега мора да усвоји и Парламент Македоније, а потврду мора да добије и на референдуму. Питање је хоће ли предлог Горња Македонија проћи те две инстанце.

Никола Јоксимовић, Спутник