Велика Британија је далеко моћнија и далеко богатија држава него било која од балканских земаља, а глас њених грађана је донео дубоку забринутост за будућност европског пројекта. Али, и референдум у Републици Српској такође има озбиљне последице, наводи амерички аналитичар Џејкоб Л. Шапиро у тексту за портал Геополитичка будућност.
Лето на северној хемисфери је почело важним референдумом у Британији, а завршило се другим, који се такође тиче суверености, овај пут на Балкану.
Гласачи у Републици Српској – једној од два конститутивна дела Босне и Херцеговине су изашли на биралишта да дају своје мишљење о томе да ли 9. јануар треба да остане празник, који означава дан када су босански Срби прогласили своју државу. Без обзира на резултат, права прича у овом случају је само одржавање овог референдума, упркос одлуци Уставног суда БиХ, који је устврдио да овај празник дискриминише друге верске и етничке групе у земљи.
Тензија између етничких група и религија је дуго била реалност Балкана, који је увек био тачка сусрета цивилизација, али и разнолико и проблематично бојно поље које је тешко контролисати. Садашње напетости највише имају непосредне корене у распаду Совјетског Савеза, када је Балканско полуострво било једно од места на којима је сукоб између СССР-а и Запада (и његових различитих савезника) био најжешћи.
Дејтонски споразум је у БиХ успоставио јединствену политичку структуру, а земља је подељена на два различита ентитета: Републику Српску и Федерацију Босне и Херцеговине. Постоји и трећи ентитет, Дистрикт Брчко, који је и самоуправан, и којим управљају обе стране. Дејтонски споразум је успоставио и Уставни суд, а политичко руководство Републике Српске сада подрива споразум оспоравајући легитимитет суда и пркосећи његовој пресуди.
Одлука суда, међутим, није разлог за велику пажњу, коју треба посветити референдуму. На први поглед, он је ограничен само на питање да ли 9. јануар треба да се слави као празник. Дубљи значај је да њиме Република Српска оглашава своје разочарање актуелним политичкимм аранжманом, и шаље поруку оним својим становницима жеље да сами управљају својим пословима, славе своје празнике и говоре својим језиком.
Жеља једног народа да успостави националну домовину није неразумна. Национално самоопредељење је окосница међународног политичког система. После Првог светског рата, створени су Лига народа и мандатни систем, делимично и због тога да би незрели политички субјекти били доведени ближе остварењу сна о националној држави.
Самоопредељење такође није само организациони принцип; то је и морални, широко прихваћен принцип. Чак су и Уједињене нације на њему основане. Члан 1. Повеље УН изричито каже да је циљ Уједињених нација “да развија пријатељске односе међу нацијама, засноване на поштовању начела једнаких права и самоопредељења народа.”
Негде успут, чињеница да је национално самоопредељење организациони принцип савременог политичког света је заборављена, или барем гурнута под тепих. Не само то, него се с временом све више омаловажава. Део тог става има смисла. Национално самоопредељење је лепо и добро, ако група има дефинисану територију, на којој ће успоставити националну државу.
Реалност је, међутим, ретко тако једноставна, а различите групе полажу иста права над подручјима са мешовитим становништвом. Ово је случај на Балкану – делом због географије. То је папазјанија граница, религија и националности. Али игнорисање подела и претварање да су такве супротности могу трајно решити сложеним политичким институцијама има све мање смисла, што је све време било јасно.
Аустријски дипломата Волфганг Петрич је служио као високи представник за Босну и Херцеговину од 1999. до 2002. Године. Размишљајући о својој функцији, 2006. је рекао да је Дејтонски споразум био успех који се може користити као модел за решавање сукоба у остатку међународне заједнице, а да је Босна постављена “на путу ка Брисел.”
Петрич је ово написао у позитивном смислу. И заиста, 2006. године Европска унија је била на врхунцу моћи и привлачности. Од тада, много тога се променило. ЕУ се бори да преброди и финансијску и политичку кризу, а што је најважније, просперитет које је њено чланство некад обећавало, више није гарантован. Све државе Западног Балкана су на ивици чланства у ЕУ, а све имају слабе економије под великим притиском, који ће расти како економија на континенту буде све више слабила. Оно што се није променило, јесте чињеница да различите етничке групе на Балкану још увек имају јаке идентитете, и без обећања да ће постати део уједињене Европе, желе да имају своје државе.
Велика Британија је далеко моћнија и далеко богатија држава него било која од балканских земаља, а глас њених грађана је донео дубоку забринутост за будућност европског пројекта. Али, и референдум у Републици Српској такође има озбиљне последице. Он указује на чињеницу да многи на периферији Европе више не желе да буду на путу ка Бриселу. Такође, то је ударац за НАТО, САД и све земље које су биле укључене у балканске ратове и које су тражиле начин да задрже тако различите и непријатељске групе заједно, без давања посебних националних држава.
Остатак Европе је увек на земље западног Балкана гледао као државе заостале у времену које се стално препиру, као последњи изданак реалног варварства на сада мирном континенту. Ја то не видим, већ Балкан доживљавам као трендсетера. Може се показати да је референдум у РС био безначајно гласање у вези националног празника једне изузетно подељене и релативно неважне земље. Али, он је такође пример како једна национална група на Европском континенту без своје државе, дефинише оно што види као неприхватљив политички статус кво.
Испод званичних европских граница постоје дубоке скривене силе, а оне ће у наредним месецима и годинама бити све израженије.
Курир – Geopolitical futures – приредио М.Ђорђевић
