Амерички избори и цензура на Твитеру – крај епохе слободе говора на интернету

Од мноштва непријатних и немилих ствари које су испливале на површину на овим председничким изборима у САД, нисам видео ништа одвратније начина на који је друштвена мрежа Твитер цензурисала присталице председника Доналда Трампа, њему наклоњене медије, а на крају и Трампа лично. Тешко је рећи шта је било страшније и непријатније за гледање – искључивање преноса уживо, брисање твитова и њихова замена за пропагандне памфлете о корпоративним вредностима и регуларности избора, или она снисходљива и по здрав разум увредљива „брига да се читалац не превари“. Све то од компаније која живи од рекламирања. И чијем је реномеу као медија у извора информација у великој мери допринео сам Доналд Трамп.

Притом, када „обични смртници“ попут нас виде како једна охола, безобразна, и самонабеђена приватна компанија узима себи за право да затвара уста једном председнику Америке, природно се намеће питање шта тек може да уради обичном свету. Твитер је увек на много начина био мрачно место, али је бар био место истинске слободе говора. Слобода да се каже шта се мисли, да се чита шта се хоће, и да се између особе која поруку шаље и особе која поруку прима „избаци посредник“ у лику све тромијих, све корумпиранијих, и све дезоријетнисанијих редакција традиционалних медије, дословно представља једини разлог због кога људи користе мреже попут Твитера. Власници компаније су, међутим, то поверење потпуно криво протумачили.

Тоталитарна „брига за душе грађана“

Идеја да један медиј одбија да пренесе било чију политичку изјаву, дату у оквиру политичке борбе, „зато што је непроверена и можда лажна, дубоко је тоталитарна и одише духом комесарске „заштите јавности од субверзивних и реакционарних елемената“. Разлог што се уопште информишемо преко друштвених мрежа јесте да не бисмо морали да трпимо месијански комплекс полтички коректних уредничића који „штите јавност од саме себе“, и који узимају себи за право да одређују да чему нежне и поводљиве душе њихове публике смеју, а чему не смеју бити изложене. Концепт који стоји у темељу овакве цензуре дубоко је патерналистички, антидемократски, и тираничан. Наравно, нема ничег страшног нити неприродном у ставу да су „људи генерално глупи и склони да поверују лажима“, страшна је идеја да неко узима себи за право да уместо других доноси одлуку шта је истина, а шта лаж, а да ово право истовремено одузима другима. И све то у име „високих професионалних вредности“ и практично филозофске „бриге за истину“.

Резултати ове кампање конкретно на Твитеру, али и на другим сличним платформама, изразито вређају интелигенцију корисника ових мрежа, поготово кад се испод постова медијских кућа као што су Арти, Спутњик или Синхуа исписује да су у питању „медији повезани да државом“, али сличних натписа нема испод саопштења Гласа Америке, Дојче велеа, или Бибисија, који нису ништа мање пропагандне машине од претходних. Штавише, веће су

Овај тоталитарни тренд гледамо већ годинама, и он се поготово погоршао након што је управо Доналд Трамп пре четири године искористио могућност да „заобиђе посреднике“ и своје политичке поруке испоручи директно људима које занима да их чују, што је, уместо као природан следећи корак у развоју демократије у ери интернета схваћено као ужасна манипулација системом, који ни по коју цену не сме да дозволи да нецензурисане и непроверене политичке поруке долазе до појединачних грађана. И уместо да Трампови противници „ускоче у воз“ и прихвате нови начин комуникације са грађанима као стандард, они су се из петних жила бацили на решавање проблема како да се он ограничи и сапне, што се опет претворило у параноични лов на вештице у лику „малициозних пропагандних испостава“ недемократских режима које циљају „слабе карике“ међу грађанима слободних демократских земаља како би поткопале њихово поверење у естаблишмент у коме седе „људи старији и паметнији од њих“. Резултати ове кампање конкретно на Твитеру, али и на другим сличним платформама, изразито вређају интелигенцију корисника ових мрежа, поготово кад се испод постова медијских кућа као што су Арти, Спутњик или Синхуа исписује да су у питању „медији повезани да државом“, али сличних натписа нема испод саопштења Гласа Америке, Дојче велеа, или Бибисија, који нису ништа мање пропагандне машине од претходних. Штавише, веће су.

Врхунац ове „пастирске“ кампање да се „заштите сироте овчице“ од „вукова на интернету“ видели смо са серијом обрисаних и преправљених твитова Великог Злог Вука лично. Јер када вам неки помпезни морон високо на корпоративној лествици Твитера са екрана поручи „ово што ћете да прочитате је лаж, пазите се“, јер он у ствари поручује „ви сте сви глупи и нисте у стању да видите да је ово лаж, па морамо да вас упозоримо и тако заштитимо од властите глупости“. Јер подразумева се да је особа која је то срочила и ставила испод Трамповог твита, јелте, паметна. И реч јесте о особи, а не о програму, јер одлуку да се цензурише Трамп није донео рачунарски процес на основу пријава корисника, већ је у питању свесна „уредничка“ одука на корпоративном нивоу. Притом је тешко рећи шта је од то двоје већа увреда за интелигенцију читалаца – да од властите глупости треба да нас штити нека корпоративна креатура из Твитер инк., или да то може да обави и обичан рачунарски програм по алгоритму.

Претварање Твитера у избор за Песму Евровизије

Није спорно да „неки ред мора да постоји“, и да се идеалан систем не може направити у условима у којима се овако масовна платформа већ годинама злоупотребљава за мобинг, вербални линч, и узнемиравање људи. Није спорно да мере заштите од овога морају да постоје, као што није спорно да се већ злоупотребљавају у циљу остракизовања непопуларних гласова на мрежи. Али ово је нешто друго. Брисањем Трампових твитова о нерегуларностима избора усред процеса гласања, дакле политичких порука присталицама у јеку политичке борбе, шаље недвосмислену поруку да чак ни актуелни председник САД кога подржавају десетине милиона грађана нема право да своје присталице позива на политичко деловање без благослова управног одбора Твитер инк. и његових истомишљеника. Корисницима Твитера се тако поручује да не треба да мисле својом главом, да не треба сами да процене ко лаже, ко манипулише, ко је у праву, већ ће то корпоративна платформа да учини уместо њих. Корпоративна платформа чији је главни извор прихода – рекламирање.

Ово је стрма падина која великом брзином претвара Твитер – ту најлајавију, најциничнију, и најбезобразнију друштвену мрежу – у избор за Мис Универзум или Песму Евровизије, где је дозвољена само прича о „Миру у свету“ и клицање „јунајт-јунајт-Јуроп“, док је све остало орвеловска зломисао

Ово је стрма падина која великом брзином претвара Твитер – ту најлајавију, најциничнију, и најбезобразнију друштвену мрежу – у избор за Мис Универзум или Песму Евровизије, где је дозвољена само прича о „Миру у свету“ и клицање „јунајт-јунајт-Јуроп“, док је све остало орвеловска зломисао. Без политике! Без социјалног ангажмана! Без потенцијално поларизујућих испада! Мора се водити рачуна да се нека нежна душа не „тригерује“, а нежне душе су све нежније и све лакше на обарачу, па је стога неопходно да се цели интернет претвори у велики „сејф спејс“, у тапацирану и изоловану собу без оштрих ивица и узнемирујућих звукова, у којој је свако од нас превентивно замотан у лудачку кошуљу да случајно не би повредио осећања неком другом. Или самом себи.

Једина срећа за нас „мале људе“ (и „мале народе“) који користимо ову платформу јесте то што за сада на нас још нико не обраћа пажњу, и што ови процеси код нас још увек нису толико узнапредовали. Превише нас је мало, превише смо безначајан параметар у алгоритму, па се за сада провлачимо „испод радара“. И када се на страну ставе (додуше, све непријатнији и насртљивији) домаћи тролови и ботови, за многе од нас, у складу са личним преференцијама, Твитер остаје и даље место генијалних шала, луцидних запажања, занимљивих дискусија, и – вредан извор информација. Али је већ сада очигледно да то неће бити још дуго.

Врли нови свет „друштвених мехура“ и „ехо комора“

Небројено пута су на српском интернету најављиване масовне „сеобе Србаља“ са „контролисаних“ платформи попут Твитера и Фејсбука на „слободне“ (а у ствари пријатније контролисане) ВК, Телеграм, Мамут, где све не. Међутим, разлог што Твитер и Фејсбук опстају јесте управо у томе што су још увек „сви тамо“, и што још увек нуде донедавно незамисливе могућности за масовно ширење идеја и информација. Али те могућности се из године у годину све више скучавају, и није далеко тренутак када ће се ове платформе претворити у нешто сасвим друго у односу на оно што су биле. Можемо се само надати да ће се до тог тренутка кристалисати неко ново место радикалне слободе говора као контрапункт претварању целог света у глобални „сејф спејс“ чији је мото „не можеш то да кажеш“. Али сва је прилика да се то неће догодити, и да живимо последње године истински отвореног интернета где су сви повезани са свима.

Ако један председник Америке нема луксуз да, ако већ хоће, каже јавно оно што мисли, а да га нико не ућуткује нити цензурише, какве шансе за то имамо ми? Наша једина предност у односу на Трампа, чији налог на Твитеру чита цели свет, остаје то што смо превише мали да би се ико бавио „микроменаџментом“ затварања наших уста. Али полако, ради се на томе

Оно што нас чека је по свој прилици будућност инсулације, „друштвених мехурова“, и додатног затварања идентитетских заједница и група истомишљеника у своје затворене кругове и „ехо коморе“, где нас нико неће пријављивати, нико неће троловати, али нас нико неће ни оспоравати. И то неће изаћи на добро. Јер политички немири који сваке године све експлозивније избијају широм планете нису последица тога што „будале верују другим будалама на Твитеру“, него зато што су покидани мостови између класних, идентитетских, и културних „мехура“, претворених у застрашујуће тврђаве једноумља, нетолеранције, и шовинизма, која већ свако друго мишљење, па чак и сваку другу нијансу мишљењу аутоматски гура у кош „будала који верују другим будалама на Твитеру“.

А то нас враћа почетном питању: ако један председник Америке нема луксуз да, ако већ хоће, каже јавно оно што мисли, а да га нико не ућуткује нити цензурише, какве шансе за то имамо ми? Наша једина предност у односу на Трампа, чији налог на Твитеру чита цели свет, остаје то што смо превише мали да би се ико бавио „микроменаџментом“ затварања наших уста. Али полако, ради се на томе.

Никола Танасић, НСПМ