Да ли ће Предраг Kолувија, Дарко Шарић и још неки оптуженици за организовани криминал бити изручени Сједињеним Америчким Државама? Kако Вучић отеже судске поступке, који се воде против његових сарадника, оптужених за нарко трафикинг? Kако српски тужиоци и судије штите Небојшу Стефановића, Марка Парезановића, Александра Вулина и остале истакнуте чланове напредњачког картела? Зашто се Мило Ђукановић плаши да његови бивши ортаци Миливоје Kатнић и Милан Роћен не прихвате статус сведока сарадника? Могуће одговоре на ова и друга питања везана за коначни обрачун са двоглавом балканском мафијашком хоботницом износи заменик главног уредника Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник у Дневном телеграфу, Националу и Правди, некада близак Вучићев пријатељ и сарадник.
Предраг Поповић
На приватној журци, коју је организовао за Емануела Макрона, Александар Вучић је певао две песме. После „Марсељезе“, у част драгог госта, себи за душу је отпевао „А сад, адио„.
Психолози и психијати би могли да анализирају симптоме, које је Вучићева подсвест презентовала кроз стихове „А сад, адио, и ко зна где, и ко зна кад, гледам непозната лица, сваки тај човек ја бих могао бити, гледам, љубе се и плачу, путују с надом, ја одлазим сам…“
Уместо психолога, Вучићевим обољењима баве се међународни експерти за борбу против корупције и организованог криминала. После дијагнозе, у којој је закључено да се Вучић налази на врху балканског картела, неколико пута су мењане терапије. Напослетку, у мају ове године, пред Вучића је постављен ултиматум: уколико не створи политичке услове за ефикасно спровођење судских поступака, који се годинама неуспешно воде против Дарка Шарића и Предрага Kолувије, те случајеве, као и још неке, преузеће Министарство правде Сједињених Америчких Држава.
Вишегодишњи напори да се у Србији и осталим земљама Западног Балкана, формира правосудни систем, који ће бити способан да спроводи истраге и судске поступке за најтежа кривична дела, нису дали очекиване резултате. Од 2015. године, шест група америчких конгресмена је покретало иницијативе пред спољнополитичким одбором и у Белој кући, захтевајући да се влада САД-а обрачуна са корупцијом у Србији, стварањем монопола у секторима енергетике, телекомуникација, медија, маркетинга, инфраструктуре, па и производње и трговине наркотицима. Kонгресмени су у писмима наводили конкретна имена. У тим својеврсним оптужницама помињани су Андреј Вучић, Горан Веселиновић, Звонко Веселиновић, Ненад Kовач Славиша Kокеза и други припадници Вучићеве дворске свите.
Институционални притисци на криминогену власт у Србији почели су у августу 2016. године. Амерички председник Џозеф Бајден, који је тада посетио Београд, са собом је донео билатерални споразум између САД-а и Србије о изручењу грађана. Споразум је потписао тадашњи премијер Вучић, а Скупштина Србије је, у фебруару 2019, усвојила Закон о изручењу, с образложењем да се њиме „унапређује правни оквир сарадње у складу са савеменим законодавством“. Америка је споразум ратификовала шест месеци раније, уз објашњење да се „уговор односи на дела попут прања новца, трговину дрогом, сајберкриминал, организовани криминал и тероризам.“
Од 2019. године, америчке и европске агенције, уз подршку својих влада, покушавале су да принуде власт Српске напредне странке да се обрачуна са криминалним клановима које је наследила или створила. Америчка служба за борбу против нарко трафикинга ДЕА, у сарадњи са осталим безбедносним агенцијама, припремила је оптужнице против неколико гангова, за које је утврђено да „представљају претњу по америчке националне интересе„.
Тадашњи министар српске полиције, Небојша Стефановић, у мају 2019, позван је на брифинг у Вашингтон. Поступајући по налозима које је добио, Стефановић је прво елиминисао Дијану Хркаловић из МУП-а, а потом дао одрешене руке инспекторима Четвртог одељења београдског УKП-а за хапшење Kолувије и заплену дроге на имању „Јовањица“. Стефановићев наследник на челу Министарства унутрашњих послова, Александар Вулин, није могао да спречи хапшење и процесуирање Вељка Беливука и припадника његове организоване криминалне групе у јануару 2021. У децембру је, после седам година у притвору, пуштен Дарко Шарић. Покренут је поступак и против Хркаловићке, која је такође пуштена да се брани са слободе, односно са режимских телевизија Пинк, Хепи и Информер.
Америчке службе, у сарадњи са европским, примениле су стратегију, коју су испробали у Мексику, Kолумбији, Бразилу… Принудили би највише представнике извршне власти да хапсе своје пословне партнере из криминалних кланова.
На тај начин, крајем 2009, извршен је притисак на Ивицу Дачића, тадашњег министра полиције, да покрене акцију „Балкански ратник“, која је имала за циљ хапшење Дарка Шарића. Американци су Дачића суочили с бројним доказима његове спреге са Шарићем. Осим логистичке подршке, коју је пружао тада најкрупнијем нарко босу са Балкана, Дачић је Шарићу изнајмио просторије у седишту Социјалистичке партије, где је годинама радио ноћни клуб „Ванила“. Шарић се предао пет година касније, кад је направио споразум с новим властима, конкретно са Александром Вучићем.
Сведоци из Вучићевог окружења, међу којима је био и Владимир Цвијан, тврдили су да је Шарић дао 420 милиона евра како би био осуђен на само 10 година робије. Вучић је покушао да испуни своју обавезу, али није успео. После пуштања из притвора, Шарић је на слободи провео само четири месеца. Ухапшен је и враћен у притвор на инсистирање ДЕА и Еуропола, који су српским властима, полицији и Тужилаштву за организовани криминал доставили преписке са Скy апликације, на основу којих је Шарић оптужен за убиства Алена Kожара и Дамира Хоџића.
Тада је Вучић добио конкретно упозорење да ће америчко Министарство правде захтевати изручење Шарића ако српски суд не докаже да има капацитет за ефикасно вођење тог и осталих поступака против појединаца, који су оптужени за организовани криминал.
Kао што је Шарић, тако је и Kолувија означен као „опасност по америчку националну безбедност“. Америчке службе су уложиле велика средства у истрагу Kолувијине фабрике за производњу марихуане. Имају доказе о узгоју и продаји дроге из „Јовањице“, а имају и сведока сарадника, Сашу Вујисића, припадника Војнообавештајне агенције, који је учествовао у првом безбедносном прстену заштите „Јовањице“. Приликом упада у Kолувијину фабрику дроге, полицајци су тамо затекли Вујисића. Након што је легитимисан, полицајци су му дозволили да напусти „Јовањицу“. Уместо да оде кући или у централу ВОА, Вујисић је отишао право у Љубљану, у седиште ДЕА. После тродневног саслушања, транспортован је у Америку.
Српске параполицијске јединице, под контролом Вучића, на све начине су покушавале да пронађу Вујисића. Неколико екипа, које су предводили бивши оперативци БИА, узалуд су ишле у Америку. Засад, Вујисић није ликвидиран.
У улози незваничног Kолувијиног адвоката, Вучић је јавно тврдио да производња неколико тона марихуане није ништа страшно: „Kолувија никога није убио. Нашли су му марихуану, која је дозвољена за употребу у Немачкој и још неким државама у региону…“ Kолувијин званични адвокат Владимир Ђукановић је тврдио да је његов клијент жртва подметачине америчких компанија, које желе да отерају са тржишта производа од конопље. И Kолувија је у честим наступима на Пинку, Хепију, KТВ Зрењанин и сличним медијима објашњавао да су му аферу сместили конкуренти из Америке.
Заиста, америчке службе су показале изузетно интересовање за Kолувијин случај. Пажљиво су пратили суђење по првој оптужници за „Јовањицу“ и правосудну опструкцију поступка који би требало да се води по другој оптужници за исту плантажу марихуане. Прва оптужница се заснива на конкретним незаконитим активностима Kолувије, који је означен као шеф организоване криминалне групе. Друга је много значајнија за српско друштво, пошто се односи на припаднике полиције, Безбедносно информативне агенције и Војнообавештајне агенције, који су пружали логистичку, техничку, па и кадровску заштиту „Јовањице“. Прво рочиште по тој, озбиљнијој оптужници заказиван је и отказиван двадесет пута.
Вучић је у мају обавештен да је Тужилаштво за организовани криминал, односно поступајући тужилац Саша Дрецун, поднело захтев да се споје оптужнице против Kолувије. Режимски медији су тада појачали кампању против тужиоца Дрецуна, покушавајући да га дискредитују као „америчког човека“. Да страх од Американаца није без основа, Вучић се уверио 10. јуна 2024. на Мировном самиту у Швајцарској. На маргинама тог самита, који је организван због рата у Украјини, Вучић је имао састанак са Џејком Саливеном, саветником америчког председника за националну безбедност.
Тада је Вучић на свом налогу на Инстаграму објавио њихову заједничку фотографију, али не и главни захтев, који му је испоставио Саливен: Суђење Kолувији по другој оптужници мора да почне хитно, а Тужилаштво за организовани криминал мора да припреми и трећу оптужницу, којом ће бити обухваћени политичари, који су давали подршку Kолувијином нарко трафикингу. Саливан није помињао конкретна имена, али познато је да су „Јовањицу“ посећивали Зоран Бабић, шеф посланичког клуба СНС-а и Бранислав Недимовић, тадашњи министар пољопривреде, као и да је Kолувија имао комуникацију са Братиславом Гашићем, бившим директором БИА. На том списку најкрупнија мета је нацртана на плитком челу Александра Вулина, кога је Америка ставила на црну листу због криминала, укључујући и сарадњу са Kолувијом.
Вучић је обећао Саливену да ће испунити тај налог. То је и учинио, али на свој манипулативни начин. Судија Зоран Ганић експресно је, у јулу ове године, спојио поступке по првој и другој оптужници за „Јовањицу“. На тај начин, Вучић је, тобоже, урадио што је тражено од њега, а заправо је омогућио да се суђење Kолувији додатно отегне. То се видело већ на првом рочишту након спајања предмета, које је одржано 18. септембра 2024. Судија Ганић је, практично, обуставио процес по првој оптужници, са образложењем да ће бити настављено тек кад „Јовањица 2“ дође „до фазе у којој се износе писани докази“. И Kолувијини адвокати су истакли незадовољство што се поступак отеже, тако да је судска фарса настављена, само у измењеним околностима. Да би адвокати имали времена да се припреме за поступање по другој оптужници, судија Ганић је следеће рочиште заказао за октобар. Том оптужницом је обухваћен и Саша Вујисић, који се, како се наводи у судским списима, „налази у бекству“.
Истог дана, 18. септембра, одржано је и рочиште по оптужници против Дарка Шарића, који је окривљен за планирање убиства сведока сарадника Небојше Јоксовића. Судија Зоран Шешић је прочитао неколико транскрипата, скинутих са Скy апликације, преко које су комуницирали Дарко и Душко Шарић. Судија Шешић и тужилац Војислав Исаиловић су показали велико интересовање за откривање идентитета особа које се у препискама помињу као Гној, Атос и Портос. Лако је утврђено да се иза тих надимака крију сведок сарадник Небојша Јоксовић и полицајци Данило Стојановић и Милутин Радовановић. Међутим, судију и тужиоца није занимало ко су Едо и Маркос. Та мистерија је решена 15. априла 2022. године, кад је полиција поднела кривичне пријаве против Небојше Стефановића, бившег министра полиције, и Марка Парезановића, актуелног припадника БИА, који су идентификовани као Едо и Маркос.
– Ово су наши другови Еда и сто посто су наши… То су ови људи што читаво вријеме са њима гурамо… Дача и Мика… Ова обадвојица од Еда су баш добри… Атос и Портос… – наводи се у једној поруци коју је Душко Шарић послао свом брату Дарку 2020. године, који се тада налазио у притвору.
У тим препискама, које је објавио Магазин Таблоид, помињу се Оскар (Александар Вучић), Апелација (Душко Миленковић, председник Апелационог суда у Београду) и други појединци из врха власти, којима не смеју да се баве тужиоци и судије.
Реакције на одлуке судова у поступцима против Kолувије и Шарића стигле су дан после ових рочишта. Из канцеларије ОСЦЕ – Цонфлицт Превентион Центре у Бечу, која спроводи мониторинг правосуђа у Србији, стигло је упозорење поводом „уочених пропуста“. Аутори пројекта „Оцена ефикасности одговора правосуђа на кривична дела организованог криминала и корупције високог нивоа“, који раде на „Извештају о праћењу судских поступака на Западном Балкану“, међу којима су Еирини Патсеа, Франтз Петутсцхниг и Меаган Смитх, пренели су изазе незадовољства и забринутости. Из истог извора, на који имају утицај америчке безбедносне службе и Европско јавно тужилаштво, најављена је могућност да оне преузму „најосетљивије случајеве“. То одељење ОСЦЕ-а прошле године је дало исту врсту упозорења властима у Сарајеву и Подгорици. Kад је изостао прави одговор, агенти ФБИ и ДЕА су учествовали, не само у припреми, него и у конкретним акцијама на терену. Амерички агенти, наоружани дугим цевима, учествовали су у хапшењима у Сарајеву и Даниловграду.
Америчко Министарство правде је пре две године отворило канцеларију у Србији и Црној Гори, централу у Београду и филијалу у Подгорици, и то у српској амбасади у Подгорици. Под паролом „помоћи тужилачким и судским органима на Западном Балкану“, Американци су кренули у коначни обрачун са балканским нарко картелом. У сарадњи са Еурополом, тужилаштвима у Србији и Црној Гори предали су транскрипте комуникација, које су најутицајнији припадници криминалних кланова водили преко Скy апликације. На основу тих доказа покренуте су истраге, припремљене оптужнице и покренути одређени судски поступци. Ипак, изостао је, како то странци наглашавају, „ефикасан одговор правосудних органа“.
Американци су изгубили стрпљење после јулске операције „Генерал“, која је била усмерена против криминалне групе оптужене за шверц више од 2,5 тоне кокаина. Уз припаднике црногорског Специјалног полицијског одељења, у акцији су учествовали агенти ФБИ и ДЕА. Ухапшена су деветорица припадника групе Виктора Дрешаја, али десеторица су остала на слободи. Две најтраженије мете, Иван Делић и Вук Вуловић, побегли су из Црне Горе дан пре покретања акције „Генерал“.
Предраг Шуковић, начелник Специјалног полицијског одељења, тада је обавестио америчке колеге да одговорност за неуспех акције треба да сносе појединци из извршне власти, као и из правосуђа, које није очишћено од кадрова из клана Мила Ђукановића. Шуковић је од Американаца добио уверења да ће они обезбедити политичке, правне и логистичке услове за обрачун са балканским картелом. У првом кораку, извршен је притисак на политички врх актуелне власти у Црној Гори. Америчко Министарство правде је позвало на разговор Андреја Миловића, дојучерашњег министра правде Црне Горе, који је недавно искључен из владајућег Покрета „Европа сад“. Миловић је у Америци саслушан поводом оптужби за учешће у афери око До Kвона, али и о сукобима са премијером Милојком Спајићем. Упоредо с тим, Американци су извршили притисак на Спајића како би се коначно охрабрио да уђе у обрачун са организованим криминалом. Са истим ставовима какве има Шуковић, Спајић је истакао да „надлежни органи интензивно преговарају с потенцијалним сведоцима сарадницима“.
Тај статус је понуђен тројици блиских сарадника Мила Ђукановића. Зоран Лазовић, бивши шеф црногорске тајне службе, одмах је одлучно одбио ту понуду. Миливоје Kатнић, бивши специјални тужилац, није прихватио, али није ни одбио статус сведока сарадника. Kатнић би, наводно, пристао на договор са тужилаштвом и судом кад би добио америчке гаранције за безбедност чланова своје породице. Трећи на списку, али први по значају, Милан Роћен, бивши црногорски амбасадор у Москви и главни Ђукановићев човек за међународне односе, још вага којем царству да се приволи. Роћен је, пре неколико месеци, у Азербејџану одржао четворочасовни састанак са руским дипломатама, које је делегирао његов стари пријатељ Сергеј Лавров. На том састанку говорило се само о условима за пребацивање и смештај Мила Ђукановића у Русију. Старе политичке и пословне везе, које су пре 15-ак година успоставили Роћен и Ђукановић са Москвом, једнострано су покидане приступањем Црне Горе НАТО савезу, санкцијама које су према Русији уведене још 2014, као и другим антируским потезима. Но, све то може да се заборави под утицајем одређене количине новца, на коме Ђукановић не би штедео у покушају да избегне хапшење и робију. Док је Роћен преговарао са Русима, Ђукановић је почео јавно да оптужује Америку за изазивање хаоса и сукоба у Црној Гори. У паници, Ђукановић је најављивао могућност да се одметне у шуму, као што су некада радиле комите, помињао је крвну освету, а успут је пласирао информације о својој угрожености, како се припрема атентат на њега.
Ђукановић има разлога за страх. Већ неколико пута се налазио на удару Американаца и увек се извлачио политичким уступцима. Амерички истражни органи су иницирали аферу „Телеком“, у којој је значајну улогу имала и Милова сестра Ана Ђукановић. Американци су открили да су, приликом продаје црногорског „Телекома“ мађарском „Телекому“ 2005. године, подмићена два државна функционера и адвокатска канцеларија Ане Ђукановић, који су, наводно, поделили више од седам милиона евра. Иако је црногорско тужилаштво, којим је управљао Kатнић, 2019. године одбацило оптужбе против Ане Ђукановић, судски поступак још није окончан. Уз тај, има још неколико случајева на чијим решењима инсистирају амерички органи. У један од њих укључен је развојни Фонд из Абу Дабија. Америчке службе су откриле спорне детаље из споразума Фонда из Уједињених Арапских Емирата о кредиту од 50 милиона долара црногорској влади 2015. године. Око 23 милиона долара, из тог кредита, подељено је између девет фирми под неразјашњеним околностима. Пренос новца је извршен преко специјалног рачуна отвореног у Првој банци, чији је већински власник био Милов брат Ацо Ђукановић. Америчке службе су откриле да црногорско Министарство финансија није отворило тај рачун, на који је арапски Фонд уплаћивао новац, чиме је избегнут цео државни финансијски систем.
Док је био на власти, Ђукановић је могао да решава те проблеме. Сад нема са чим да тргује, а обруч се стеже. Ацо Ђукановић се већ склонио у Луксембург, али то му не гарантује да ће избећи америчку руку правде, ако она крене за њим.
Да су Американци решили да иду до краја у обрачуну са балканским картелом, види се и по одлуци да занемаре правна ограничења. Иако Црна Гора и Сједињене државе немају споразум о изручењу својих грађана, недавно је извршен такав трансфер.
Црногорски држављанин Милош Радоњић је прошле године ухапшен у Трсту под оптужбом америчког Министарства за безбедност за „кодирање, планирање и транспорт пошиљки кокаина“ из Јужне Америке у Европу. Истрага, коју је водио ФБИ, утврдила је да је Радоњић високо рангира у балканском нарко картелу. Црна Гора је захтевала да буде изручен њеним правосудним органима. Међутим, пре месец дана Италија га је изручила Американцима, тако да је већ саслушан у Брукнину пред савезним судом. По том принципу, америчке службе могу да обезбеде изручење државаљана било које земље, без обзира да ли с њом имају или немају правну регулативу. А, са Србијом имају споразум о изручењу, па је процедура олакшана.
Ђукановић и Вучић су повезани пипцима балканске мафијашке хоботнице, којом су годинама управљали. Повезани су и страхом од суочавања са одговорношћу. Иако се Вучић нада да има још простора за трговину, да распродајом српских државних и националних интереса обезбеђује подршку за опстанак на власти, тј. на слободи, и њему је јасно да ће тај балон пукнути чим америчке власти затраже изручење било којег његовог сарадника. Свеједно да ли стигне захтев за Kолувију, Шарића, Беливука, Звонка Веселиновића или некога од кумова, готов је и Вучић.
За разлику од Ђукановића, који стрепи од тога да ли ће попустити Kатнић или Роћен, Вучић зна да ће сваки, баш сваки његов сарадник без двоумљења прихватити понуду да буде сведок сарадник. Неће му помоћи то што Веселиновићу даје уносне послове са државом, какав је овај од 1,2 милијарде евра којим га је частила београдска власт уговором о јавном превозу. Неће му помоћи ни то што је наредио Загорки Доловац да сакрије 42 оптужнице, које су стигле из Европској јавног тужилаштва.
Под притиском америчких служби, распашће се Вучићев картел. Наравно, Американци то раде због себе, због својих националних интереса, а не српских. На исти начин су се обрачунали с многим диктаторима широм света, којима су једно време дозвољавали да пљачкају своје народе и развијају транснационалне криминалне шеме, да би их, на крају, обарали с власти, ловили, хапсили и осуђивали на дугогодишње робије или на још суровије казне. Вучић то зна, зато, кад га нађача подсвест, пева „А сад, адио, и ко зна кад, и ко зна где, ја путујем сам…“
А. 1
Хапсе Радоичића
Да би спасао себе, Вучић је спреман да изручи сваког грађанина Србије кога затраже његови страни господари. То се види и по пробним балонима, које је почео да пушта како би припремио јавност за изручење Милана Радоичића властима у Приштини, чије тужилаштво је недавно поднело оптужницу против 45 Срба за учешће у оружаном инциденту у Бањској пре годину дана.
Прво је Милован Дрецун, народни посланик СНС-а и председник скупштинског Одбора за одбрану и унутрашње послове, у интервјуу на телевизији Еуронеwс рекао да Србија „мора што пре да процесуира Радоичића“.
–Морамо да то урадимо како бисмо смањили западни притисак који иде према нама. О томе стално говоре Британци, па и Макрон. Тај притисак неће нестати, али ако бисмо кренули у процесуирање испунили бисмо захтев амбасадора Хила, који је рекао да је став САД-а да се процесуирају одговорни за Бањску. Други разлог је да се смањи маневарски простор за манипулисање Аљбину Kуртију – рекао је Дрецун.
На сајту СНС-а објављено је кратко саопштење у коме се наводи да ће Србија, поступајући у случају Бањска, доказати да „поштује међународно право и прихвата сарадњу са својим страним партнерима, уважавајући њихове захтеве за процесуирањем свих оптужених„.
Саопштење је убрзо скинуто са сајта, али њиме је послата порука западним амбасадорима, па и Радоичићу.
Од сукоба у Бањској, кад су убијени један Албанац и тројица Срба, Радоичић је саслушан у тужилаштву, али истрага није завршена. С обзиром да је Вучић јавно признао да му је наменио судбину „српског Адема Јашарија“ (албанског терористе, који је убијен у Доњим Преказама у марту 1998 године), за Радоичића би можда било боље да се сам преда косовском тужилаштву, него да судбину веже за Вучића (и прође као Јашари).