Државна имовина Републике Србије на Косову и Метохији, морала би да буде приоритет сваке владе. На жалост, за последњих петнаест година, од како је ова покрајина окупирана од стране Америке и такозваних међународних снага, ниједна политичка коалиција у Србији није себи поставила за циљ битку за очување власничких права над заробљеном државном имовином. Уместо тога, албанска сепаратистичка власт у Приштини, преко својих институција а уз помоћ својих евроатланских тутора, обилато користи, пљачка или распродаје српску имовину, било да је у питању, државно, друштвено или приватно власништво.
Пљачка српске државне и приватне имовине на Косову и Метохији траје несметано већ петнаест година, уз пуну сарадњу америчких окупационих власти и подршку бирократије Европске уније. Само по основу средстава уплаћених бившем Фонду за кредитирање бржег развоја недовољно развијених, Србија би данас морала да потражује најмање 11,6 милијарди долара, од стране насилно створене сепаратистичке албанске државе на Косову и Метохији. Уместо тога, Србија је преузела косовски дуг у укупном износу од 1,1 милијарде долара, а у последњих неколико година по основу камата за косовски дуг, већ је отплатила 350 милиона долара. Са друге стране, преко 30.000 српских породица, избеглих од албанског терора, оставило је у овој покрајини најмање четири милијарде долара вредну покретну и непокретну имовину.
Вредност државне имовине Републике Србије на Косову и Метохији, још нико није правилно проценио, али је познато да је у државном власништву, уочи америчке окупације, било око 25.000 хектара пољопривредног, шумског и грађевинског земљишта, 1,24 милиона квадратних метара простора у државним зградама, 145.000 квадратних метара у пословним зградама и 25.000 квадратних метара у стамбеним зградама. Скоро милион квадратних метара грађевинског простора у државном власништву је такође насилно одузето од Републике Србије, а што се тиче приватне непокретене имовине која је била у власништву косовскометохијских Срба, опљачкано је и присвојено на најкриминалнији начин близу 60.000 хектара. Али, то је само део онога на што је отето у незапамћеном насиљу које су Америка и НАТО пакт спровели у једној сувереној европској држави.
Занимљив је и податак Републичког геодетског завода Србије, који каже да је у државном власништву на Косову и Метохији остало 319.256 хектара земље, што износи 29 одсто укупног земљишта у овој покрајини. Ту је и још 57.666 хектара у друштвеном власништву, што износи 14 процената укупног земљишта на Косову и Метохији!
Дирекцији за имовину Републике Србије, такође располаже релевантним подацима о томе шта је све на Косову и Метохији било државно а шта друштвено, али, ниједан од тих података није искориштен на прави начин. Истине ради, било је у неким претходним владама кратких и безуспешних покушаја да се интервенцијом у Уједињеним нацијама, дописима Унмику и Еулексу стопира продаја дела српске имовине на Косову и Метохији. Више пута су биле формиране скупо плаћене комисије, које нису ниједан озбиљан корак у правцу повратка те имовине правом власнику нису направиле. Разлог је био што су све српске владе до данас биле строго прозападно орјентисане, и што је могући притисак Русије Кине и других великих сила, да се питање те имовине реши, на тај начин био осујећен.
Овде треба подсетити да је до распада Југославије, Србија имала обавезна издвајања из привреде за Косово и Метохију. Оно што је у овој покрајини изграђено из српског буџета за пола века социјализма, не може се ни сабрати. Али, примера ради, само за десет година, од краја седамдесетих, до краја осамдесетих година, процењено је да је Србија изградила објеката у путева у вредности од близу две милијарде долара. Након насилног стварања још једне албанске државе на Косову и Метохији, остало је и 1.358 државних објеката Републике Србије, међу којима се налази 130 објеката који припадају ЈП ПТТ Србија, ЖТП-у 55, ЕПС-у 18, а 45 “Србијашумама”. Та имовина данас вреди најмање милијарду долара.
Кад су “Србијашуме” у питању, треба рећи и то да је ово јавно предузеће на Косову и Метохији газдовало са 335.050,45 хектара земље и 22.792.012 кубних метара дрвене грађе.
Срби плаћају, Албанци наплаћују
Данашња албанска власт у Приштини, чврсто се држи онога што је Европска унија, током преговора у Бечу, 2006. и 2007. године, наметнула Србији, а то је став да сва имовина на Косова и Метохије, природна богатства, средства у својини државе и локалне самоуправе, припадају новој такозваној држави Косово. Став такозване “међународне заједнице” је био (и остао), да Србија нема никаква својинска права на територији своје покрајине, те да су и сва јавна предузећа на тој територији имовина албанског Косова.
Убрзо, УНМИК је у дело спровео те ставове, па је преко Косовске поверилачке агенције (КПА) распродавао српску имовину, без икаквог знања и учешћа стварних власника.
Замисао је била у најмању руку криминална: противно свим европским законским решењима, направљен је прави мафијашки преседан, па је тако Косовска поверилачка агенција прибегла тактици да формира нова предузећа, на која преноси имовину, док обавезе остављене “ранијим власницима”, односно Републици Србији и Србима, грађанима Косова и Метохије. Сви приходи од такве отимачине српске имовине, отишли су у буџет нове, непризнате, сепаратистичке државе.
Имовина новоформираних предузећа продавана је “у виђеном стању”, без утврђивања њене вредности и знања власника. Сепаратистичка албанска власт у Приштини, на овај начин је “приватизовала” више од 600 друштвених предузећа. Већи део тог криминалног посла био је завршен до 31. марта 2010. године, од кога је у Приватизациони фонд такозване Републике Косово, прикупљено око пола милијарде евра.
У међувремену, власти Републике Србији, за скоро петнаест година, нису успеле да сачине комплетан списак српске државне и приватне имовине, да саберуу њену вредност, нити су ишта озбиљно учиниле како би се бориле за њу, упркос томе што је на сцени насиље и што је суспендовано међународно право.
У првој половини 2015. године, тренд отимачине имовине Републике Србије само се још појачао. На сцени је покушај потпуног присвајања “Трепче” и свих припадајућих рудника, а посебно оних на обронцима Копаоника, на територији где Албанци никада у историји нису ни живели.
Ту су такође и објекти који припадају ЈП “Електропривреда Србије”, као и сви копови, термо-електране и дистрибутивне мреже на територији Косова и Метохије. Њихова вредност није мања од четири милијарде долара. Ту имовину је насилним путем заузела Косовска енергетска корпорација – КЕК, због чега је ЕПС сваке године на губитку близу 200 милиона евра.
Током 2006. године, такозвано Телекомуникационо регулаторно тело (које је основао УНМИК), извршило је масовну диверзију и искључило и уништило базне станице и другу телекомуникациону опрему ЈП “Телекома Србија”. Процена штете направљена је тек 2013. године, и реч је о пљачки тешкој око 2. милијарде долара!
Јавном предузећу “Железнице Србије”, отети су објекти вредни око 300 милиона евра. Албанска сепаратистичка власт, је продавала и акције отетог дела ЈП “ПТТ Србије” и “Телекома Србије”. На тај начин је у буџет сепаратистичке државе ушло око 300 милиона евра. Купци акција отетих српских јавних предузећа, били су немачки конзорцијум “Аксос капитала” и британски “Наџафи компанис”, чије је седиште у Фениксу (САД).
Имовина ЈП Железница Србије на КиМ, која између осталог садржи 55 објеката, 330 км пруга, 33 железничке станице, 19 дизел-локомотива, 15 дизел моторних возова, 570 теретних и 45 путничких вагона, процењује се на више од 206 милиона евра. ПТТ Србија је све до јуна месеца 1999. године, имала 130 својих објеката, а данас тек неколико. НИС Петрол-Југопетрол је до 1999. године у свом власништву имао 31 објекат на Косову, међу којима и 25 бензинских пумпи, пет великих стоваришта нафте и нафтних деривата, пословни простор у Приштини и земљиште у Подујеву, чија је процењена вредност 15.4078.320 евра.
Бивши објекти и опрема ПТТ Србије, власништво јавног предузећа које су сепаратистичке власти отеле од државе Србије оружаним путем, постали су проблем и албанској власти у Приштини током покушаја приватизације. Тако је међу кандидатима за куповину овог система била и либанска компанија М1 Интернатионал Лимитед у власништву Најиба Микатија, либанског премијера. Како тај покушај није успео, као ни неки други, синдикати албанских радника запослених у бившој ПТТ Србије (сада ПТК), протестовали су и писали петицију (око 60 хиљада потписа) и тражили стопирање даље продаје!
Руси знају праву цену српске имовине
Влада непризнатог Косова, усвојила је 14. јануара ове године, Предлог измена и допуна Закона о јавним предузећима, који омогућава да комбинат “Трепча” пређе у власништво Косова.
Али, за боље разумевање пљачке “Трепче”, која још увек траје, важно је подсетити се шта се дешавало на дан 14. августа 2000. године, када је у Рударско-хемијско-металуршки комбинат “Трепча”, ушло неколико хиљада војника КФОР-а, који су узгред заузели и комбинат и топионицу у Звечану. Комбинат је одмах пререгистрован као нови привредни субјект. Целом акцијом командовао је чувени србомрзац, Бернар Кушнер, доктор-злотвор и ратни злочинац, за којим би у Србији, да има поштене власти, требала бити расписана међународна потерница.
Унмик је 2002. године управљање над “Трепчом” пренео на Косовску поверилачку агенцију која је управљала приходима све до 2006. године. Косовска агенција за приватизацију је 2009. године пререгистровала комбинат на нову адресу у јужној Митровици. Колико су српске власти у Србији реаговале, говори и податак да је “Холдинг Рударско-металуршко-хемијски комбинат Трепча а. д. Звечан у реструктурирању” регистрован код Агенције за привредне регистре тек 25. јула 2012. Године!
Јавност у Србији мало зна о томе да су резерве лигнита на подручју Косова и Метохије толике да чине 71 одсто укупних резерви Републике Србије и да су укупне (процењене) количине близу 15. милијарди тона. Да би било јасније, треба рећи да су резерве лигнита на Косову и Метохији пете по величлини на свету!
Још прецизније (по локацијама): геолошке резерве на централном Косову су 11,5 милијарди тона, а експлоатационе (доступне) резерве 8,8 милијарди тона, геолошке резерве на простору Метохије су 2,7 милијарди тона, експлоатационе резерве 1,5 милијарди тона, а у рејону Дренице, геолошке резерве су још неистражене, а експлоатационе резерве 500 милиона тона. Ето једног од великих разлога зашто је Косово толико важно и због чега би Република Србија морала све своје снаге да употреби како би на сваком кораку оспорила постојање криминалне, сепаратистичке државе на просторима где је стара српска средњовековна држава постојала и где девет векова постоји српска духовност и култура.
О стварној вредности отете српске имовине на Косову и Метохији, повремено су вођене успутне дискусије и у пролазним српским владама. Упркос томе, нико се до данашњег дана, није сетио да на светло дана извуче дуг Косова и Метохије према некадашњем Фонду за подстицање бржег развоја недовољно развијених, који износи око 17 милијарди долара. Ово тим пре, што је Србија у средствима Фонда учествовала са једном трећином, па је лако израчунати да би сепаратистичка власт у Приштини Србији морала да плати 5,5 милијарди долара.
Мада се у Србији нико није усудио да начини реалну процену српске имовине на Косову и Метохији, то је учинио неко други. Наиме, према подацима које је пре неколико година изнео стручњак Министарства финансија Руске федерације, укупна вредност српске имовине у овој покрајини није мања од 200 милијарди долара! Руски подаци говоре да је вредност површинских копова Косово Обилић – 577.538.086 евра, Термоелектране Косово Обилић (А, Б и топлана) – 1.500.000,00 долара, ЈП Електроисток Обилић (мрежа далековода и релеја) – 166.000.000 евра, а вредност Електрокосмета Приштина (мрежа далековода и трафо-станица) – 420.000.000 евра.
Држава Србија ни до данас није проценила вредност хидроелектране и акумулације Газиводе, мада ЕПС располаже неким подацима.
Уместо да се Србија свим политичким средствима бори за оно што је њено, па и јасним окретањем своје спољне политике од погубне “љубави” са Европском унијом, данас Вучићева влада, преко Канцеларије за Косово и Метохију, плаћа неколико радних група које се баве питањем приватизације и стратегијом за оспоравање приватизације на Косову и Метохији. Позадина свега тога је више него криминална, јер је све смишљено како би неколико адвокатских канцеларија (али и неколико страних), блиских режиму Александра Вучића, зарадили милионске суме из буџета Републике Србије. Јер, свима је јасно, докле год Србија буде срљала у ЕУ, и док се не окрене ка Русији, неће бити ни промил шанси да се било шта од српске имовине коју су заробили албански сепаратисти, спаси.
Продати Срби и последњи круг велике пљачке
Званично, албанско Косово се налази у још једном кругу приватизације, па су српска државна предузећа, попут Брезовице и Трепче, где је реч о најмање две милијарде евра вредности, на удару још од почетка 2015. године. Влада албанског Косова по сваку цену жели да одузме ову српску имовину, мада њоме делимично већ располаже. Већ у јануару ове године, појавили су се наслови у приштинској штампи где министар спољних послова Хашим Тачи говори како је “Трепча албанска”. Уместо најоштрије реакције из Београда, чуо се само плачљиви глас Марка Ђурића, директора Кацеларије за Косово и Метохију, који је рекао како Србија плаћа и спољни дуг настао зајмом за улагање у предузећа на Косову и Метохији, од око 1,2 милијарде долара.
Да је несрећни Ђурић погледао колико је Србија, посредством некладашњег југословенског Фонда за кредитирање бржег развоја недовољно развијених подручја и аутономних покрајина, у периоду 1966-1990. усмерила новца на Косово, повећао би ту цифру барем за пет пута!
Агенција за приватизацију непризнатог албанског Косова, овог пролећа креће и на преостала друштвена предузећа и пољопривредна имања у местима на Косову и Метохији где живе Срби. Купци су, наравно, Албанци. Циљ је даље исељавање Срба.
На нишану је земљорадничка задруга Ратар у Лапљем Селу крај Грачанице, која има око 600 хектара изузетно квалитетне обрадиве земље, вредности око 300 милиона евра. За продају ће бити оглашено и 102 хектара земље у општини Призрен, 55 хектара и 95 ари у Косову Пољу, као и 24 ара Текстилног комбината из Гњилана. И опет, уместо најоштрије, реакције и интернационализације проблема отимачине српске имовине, Канцеларија за Косово и Метохију пише писмо шефу УНМИК-а Фариду Зарифу, човеку који је доведен на ово место као фигура која треба да одржава постојеће односе. Тачније, да албанској власти буде логистика, а да Србима обећава мир и благостање у овој криминалној творевини.
Истина је следећа: Срби су из својих фирми са Косова и метохије масовно протеривани (то и данас траје), а када је оглашавана приватизавција предузећа у којима су радили, биоим је забрањен приступ радном месту. Дискриминисани су на сваки начин, иако су, по законима сваке цивилизоване земље, имали право на деонице. Многима су остале радне књижице у предузећима где су били запослени, јер су били приморани на силу да оду, а када су дошли по њих, записано им је да не раде од 1999. године, иако они објективно нису могли да долазе на посао јер им је безбедност угрожена. Поставља се и питање, да ли је Србија радницима могла некако финансијски помогне да откупе та предузећа, како би их сачувала? Да ли је могло нешто да се учини, на пример, у случају погона “Лоле” у Зубином Потоку, Лешку или Витини, где живе Срби?
Унмик је основао Косовску поверилачку агенцију (КПА) под окриљем Резолуције 1244, која се након проглашења независности трансформише у Косовску агенцију за приватизацију, која се сматра наследником Косовске поверилачке агенције и сва средства радници и фондови, и сва предузећа под њеном управом су сада под њеном контролом. УНМИК формално не признаје нову агенцију и сматра да стара и даље постоји, иако више не ради. Све српске државне компаније су продаване на аукцијама, по законима албанског Косова.
Посебна је прича рад представника косовских Срба у Агенцији за приватизацију, у коме се налази и Слободан Петровић, вођа мале Самосталне либералне странке. Запамћена су само три његова доласка на седнице Агенције. Према сведочењу једног италијанског посматрача, “…говорио је уопштено и гласао као и председник управног одбора, који је де факто представљао владајућу партију на Косову – ДПК!”.
Петровић ниједном није заузео став у име српских интереса, и интереса српске имовине, мада Србија полаже право на већину компанија које су приватизоване. Када је реч о спољном дугу Србије који се односи на Косово, Ахтисаријев план каже да Приштина треба да преузме тај дуг. Али, такође, Ахтисаријев план предвиђа да ће се, уколико Србија наплати то потраживање, сматрати да је признала независно албанско Косово! Тако је једна од подвала којима се и данас, уцењивачки, служе сви: и Америка и НАТО и Европска унија.
А 1. Албанизацијом Србије до албанизације Европе
Драган Крстић
Данас на Косову и Метохији, нема економског, социјалног и привредног потенцијала, за одрживи живот популације веће од 600.000 људи. Ипак, популациона слика је таква да Албанци и даље имају несразмерно велики природни прираштај у односу на Србе.
Са друге стране, ова српска покрајина са доминантно албанским становништвом, које данас масовно болује од разних облика рака, узрокованог бацањем осиромашеног уранијума из авиона НАТО пакта 1999. године, постала је тесна онима коју су хтели сепаратистичку творевину, надри-државу без перспективе. Због неповерења у своје здравствене установе, многи Албанци се данас масовно лече у српским болницама у Нишу и Београду.
Према овоме, лако је израчунати да би 2025. године однос броја Албанаца и Срба био 5 према 1 у корист Албанаца. Прогресивно, 2035. године, то би било већ 7 према 1.
Албанаца на Косову и метохији има барем три пута више него што то њихова садашња, сепаратистичка влада, може да издржава. Због тога, све је већи масовни одлазак млађих албанских породица у земље Европске уније, где никако нису добро дошли. Наиме, према једној студији Института “Бертелсман”, Немачкој до 2050. године, треба 500.000 радно способних имигранта, али је проблем у томе што Немци неће свакога, а посебно не оне имигранте без образовања и одговарајућих професија, из најсиромашнијих земаља, махом муслиманских.
Немачки проблем је у томе што ће у идућих 15 година, половина свих немачких радника биће пензионисана. Без имиграната, до 2050. године, број радника у Немачкој био би смањен са 45 на свега 29 милиона.
Упркос томе, Косово и Метохија остаје и даље у групи нестабилних подручја за Немачку. Зато су Албанци увек масовно враћани са граница ЕУ.
Колико је Немачкој стало да се ослободи албанских усељеника, говори и податак да је овда држава дала свим Албанцима који пристану да се доборвољно врате, и финансијску помоћ. Тако, на пример, 750 евра износи помоћ за имигранте са Косова и Метохије који се добровољно враћају (старости 12+ година), износи 375 евра. За децу чија је старост мања од 12 година, 250 евра плус путни трошкови (карте за авионе, аутобусе…) и још 200 евра помоћи за трошкове приликом повратка на Косово и Метохију.
Једна породица са три малолетна детета, која се добровољно враћа, добија, 4.575 евра. Овакву помоћ не добијају емигранти који су српске или македонске националности.
Албанци рачунају да би уласком у ЕУ, могли решити своју тежњу да се уједине у једној држави. Многи од њих виде Европску унију као неку мега-Албанију, већу од Велике Албаније, где ће се наћи сви Албанци (у Немачкој, Аустрији, Холандији, Белгији…).
Без обзира на претећу опасност од масовног доласка Албанаца у земље ЕУ, Срби и држава Србија, неће по свему судећи никада постати део ове бирократизоване и сва слабије заједнице. Европа свесно покушава да Србију албанизује и тако себе одбрани од албанске инвазије. У међувремену, популација најмлађих Срба је све мања. То говоре и подаци о великом паду нових нараштаја у основним школама…
За разлику од Србије, Македонија данас има најбољу пронаталну политику на Балкану, јер већ шест година (од 2009. године), свака мајка која роди треће дете добија сваки месец 135 евра, у трајању од пуних десет година (16.200 евра за 10 година).
Мада су Албанке за разлику од православних Македонки знатно више искористиле ову погодност, реч је о државном пројекту који би и Србија могла да примени, само кад би имала власт која мисли на суштину државних интереса и будућност свога народа.
ГЛОСА
Косовска агенција за приватизацију оглашава и откуп станова који су припадали Србима, грађанима Косова и Метохије, иако су они већ једном откупили ту имовину! На све протесте Срба, Агенција се позива на некакав “члан 159 Устава Републике Косово”.
Никола Влаховић, Таблоид
