На Косову и Метохији су посмењивани имами који нису по вољи Американаца. То је за њихов рачун извршио косовски муфтија Наим Трнава, укључујући експресну смену имама призренске џамије, Ирфана Хасана Салихуа, који је након молитве а јавно, у камеру „државне” РТК, изјавио да су Албанце на Балкан довели турски освајачи и да они нису староседоци на овим просторима те да не могу баштинити никакву илирску културу или ти претендовати да православне богомоље називају „косовским”

Недавно су јавности постали доступни дописи које је реис ИВЗ у Македонији, Сулејман Реџепи, још 2009. године слао властима државе у којима упозорава да у градској општини Чаир од стране општинских власти за вероучитеље није прихваћена ни једна особа са списка ИВЗ већ лица из редова радикалних исламиста (баш тако је реис назвао ту групу) која су под контролом од реиса недавно смењеног скопског муфтије Ибрахима Шабанија који није ништа друго до „верска рука” радикалног исламисте највишег ранга, Бећира Хаљимија

Сам Бећир Хаљими је познат по хапшењу од стране македонских власти а на миг Американаца. Под оптужбом да је блиско сарађивао са Ал Каидом. На пола истраге је ослобођен и – гле чуда – баш на захтев Американаца

Да је радикални ислам озбиљан савезник НАТО пројекције дестабилизације Балкана говоре нам и дешавања у Исламској заједници БиХ где је за председника Сабора ИВЗ изабран нико други до Хасан Ченгић. Југословенској јавности постао је познат као саоптужени са Алијом Изетбеговићем у процесу против организације „Млади муслимани” 1983. године

Да ли смо спремни да надолазећи цунами радикалног ислама дочекамо на ногама и да међу самим муслиманима пронађемо савезнике? Хоћемо ли се – док још има времена – ослонити на Русију и званично затражити њену заштиту као највеће православне државе на свету, на шта имамо природно право?

ПРИСУСТВУЈЕМО америчком покушају да ислам на Балкану апсолутно преобликује онако како то одговара геополитичким циљевима САД, то јест, ради слабљења и опкољавања православног живља и спречавања повратка Русије на ове просторе као природног и јединог стварно способног заштиника интереса балканских православаца.

Све је почело Зукорлићевим новопазарским маршом униформасинах радикалних исламиста његовог непризнатог и отпадничког исламског покрета и организације у Србији, па онда сменама Американцима неподобних имама на Косову и Метохији које је за њихов рачун извршио косовски муфтија Наим Трнава, са посебним освртом на експресну смену имама призренске џамије, Ирфана Хасана Салихуа, који је након молитве а јавно, у камеру „државне” РТК, изјавио да су Албанце на Балкан довели турски освајачи и да они нису староседоци на овим просторима те да не могу баштинити никакву илирску културу или ти претендовати да православне богомоље називају „косовским”.

И наручени геополитички поремећаји у Македонији један од својих пређашњих али и актуелних почетака имају кроз сукобе унутар Исламске верске заједнице у тој држави.

Прва наоружана лица која су недавно шпартала по Скопљу су били чланови две сукобљене фракције ИВЗ, а бавила су се међусобним преотимањем најважнијих и највећих скопских џамија.

Недавно су јавности постали доступни дописи које је реис ИВЗ у Македонији, Сулејман Реџепи, још 2009. године слао властима државе у којима упозорава да у градској општини Чаир од стране општинских власти за вероучитеље није прихваћена ни једна особа са списка ИВЗ већ лица из редова радикалних исламиста (баш тако је реис назвао ту групу) која су под контролом од реиса недавно смењеног скопског муфтије Ибрахима Шабанија а који није ништа друго до „верска рука” радикалног исламисте највишег ранга, Бећира Хаљимија.

Бећир Хаљими од 2009. године ради као професор на Исламском факултету у Кондову, где га је склонила држава а у интересу смиривања унутрашњих сукоба у ИВЗ јер је баш Бећир Хаљими тада противзаконито држао под контролом неколико битних исламских богомоља и то покушао опет да уради пре месец дана у Скопљу преко смењеног муфтије Шабанија.

Већина Хаљимијевих „вероучитеља” у својим биографијама сада имају, осим пређашњег косовског и тетовског ратног искуства сада и сирјско и ирачко ратно искуство а на основу претходно свршених војних обука у Саудисјкој Арабији и Албанији.

Половина погинулих џихадиста у Сирији, а који су тамо отишли из Македоније, пребивала је баш у скопској општини Чаир. Општина Чаир је и место највеће концетрације скаута Исламске државе.

Сам Бећир Хаљими је познат по хапшењу од стране македонских власти а на миг Американаца. Под оптужбом да је блиско сарађивао са Ал Каидом. На пола истраге је ослобођен и гле чуда – баш на захтев оних који су његово хапшење претходно тражили, Американаца.

Бећир Хаљими је био заменик команданта Муџахединског вода при 113. албанској бригади која је 2001. године ратовала против државе Македоније на кумановском простору.

Његов непосредни надређени је био Ферид Сеиљими (командант Муџахединског вода 113. албанске бригаде).

Командант 113. албанске бригаде Шефћет Краснићи је тренутно у косовском затвору где је смештен након од Брисела изнуђене акције Приштине против радикалних исламиста.

Нимало неважан члан Хаљимијеве групе је и Јакуп Асипи који је још увек на слободи и врло активно са својим муџахединским саборцима у Македонији пропагира радикални ислам и сабира и шаље добровоце на ратишта у Сирији и Ираку.

Асипи је био задужен за скупљање новчаних и неновчаних средстава подршке Муџахединском воду 113. албанскје бригаде.

Четврти важан члан групе а која се у последње време реактивирала је и Сабедин Селмани, из кумановског села Липково а који тренутно живи у Скопљу, бивши студент теологије у Саудијској Арабији, где је прошао терористичку обуку и који је командовао групом званом „Аллахови војници” која је дјествовала у региону Куманова и била у директној вези са Џ. Шаћиријем, познатим још као „командант Хоџа”, и Даутом Харадинајем.

За заборавне, Хасан Ченгић, син Халида, рођен 30. 8. 1957. год. у месту Оџак, општиина Фоча, дипломирани је теолог, имам, био је генерал Армије БиХ, стално је настањен у Високом, ожењен, супруга му је Фахира (сестра супруге генарала Расима Делића), отац је једног детета.

Југословенској јавности постао је познат као саоптужени са Алијом Изетбеговићем у процесу против организације „Млади муслимани” 1983. године.

Био је на дужности заменика министра одбране у влади ФБиХ.

Током рата Хасан Ченгић је био члан генералштаба и шеф логистике за иностранство. Радио је у логистичком центру у Високом, повезан је са набавком наоружања из Ирана и Турске. Сматра се да је био један од кључних људи Иранске обавештајне службе током грађанског и међуверског рата у БиХ.

На основу изричитог захтева Американаца, који су се у једном моменту одлучили да са ратишта у Босни избаце ирански утицај и успоставе саудијски, Хасана Ченгића је Алија Изетбеговић склонио у Турску у којој је боравио до мало после завршетка рата.

Његово реактивирање није случајно, а поготово није било ни његово заклињање у сунитско и ханефијско учење ислама, дакле саудијско а никако иранско-шиитско, током гостовања у популарној емисији Телеринг на босанској ОБН ТВ не би ли Американци и добро чули и добро видели и примили на знање да му Иран више никада неће пасти на памет.

Хасан Ченгић одувек има јаке родбинске везе у владајућој структури муслимана у БиХ, а осим некада веома јаког утицаја на Алију Изетбеговића, па после на Хариса Силајџића, сада има утицај и на самог Бакира Изетбеговића.

Ченгић је био радно пријављен као директор предузећа “Себи И” (штампарско-новинско извозно-увозно трговачко друштво). Бавио се и новинарством пишући текстове за „Гласник исламске вјерске заједнице”, „Исламску мисао” и друге исламске верске часописе.

Хасан Ченгић је неоспорно најмоћнија босанска муслиманска фигура која делује „из сенке”.

Осим што се налази на америчкој црној листи, на основу чега му је блокирана сва имовина у САД-у, те му је по том основу забрањен и улазак у САД, успео је два пута на судским процесима везаним за трговину оружјем, у Љубљани (сарађивао са Јанезом Јаншом) и Сарајеву да „докаже своју невиност”.

Недавно је на обуку „за борбу против радикалних исламиста” у Америку послао свог најомиљенијег штићеника Адија Сијерчића.

Оно што је још интересантно у овом случају је да, иако је његов одлазак био уредно најављен, међу државним тајним агентима који су недавно отпутовали на специјалистичку обуку у САД није било координатора у Теренском уреду Обавештајно-сигурносне агенције БиХ (ОСА-е) у Сарајеву, Химзе Шувалије. Америчке власти су, како се незванично говори, Шувалији ускратиле издавање визе након што се испоставило да је овај обавештајац својевремено био укључен у организовање кампа за босанску „(анти)терористичку обуку” на Погорелици.

Хасан Ченгић је енормно богат човек и поред свега под својом контролом апсолутно држи дипломатско конзуларни апарат који делегира муслимански народ из БиХ. Под његовом посебном пажњом су амбасаде и конзулати БиХ у Малезији и Индонезији.

Колико је Хасан Ченгић склон окретним играма говори и чињеница да је у једном моменту без проблема за ментора током докторских студија узео покојног Нијаза Дураковића.

Фирма БИО у Сарајеву сматра се Ченгићевим власништвом, док се нагађа о постојању фирми у Истанбулу и Бечу.

Највеће афере које су медији везали за Хасана Ченгића су контролисањее хуманитарне организације ТWРА за помоћ муслиманима у БиХ током рата, и изградња аеродрома у Високом.

ТWРА је угашена након велике и опсежне акције Интерпола са оптужбом њеног оснивача Фатиха Хасанејна, суданског држављанина, од стране власти САД, да је финансијски помогао неке радикалне и милитантне исламистичка лица и групе у свету.

Поред свега, а посебно након смрти Алије Изетбеговића, када се Ченгић приближава Силајџићу, и мири са Бакриом Изетбеговићем, „никла” су у Сарајеву три пројекта за која се сматра да су, ипак, дело Хасана Ченгића. То су формирање ББИ банке, односно СБФ-а (Сарајево бизнис форума) изградње зграде Ал Шиди, и довођење телвизијског канала Ал-Џазире у Сарајево.

Иако формално нигде у „папирима” нема имена Хасана Ченгића, то је реализовано преко мреже његових људи, који су током рата били његови стипендисти, односно запослени у његовим фирмама, или ТWР-а.

Ченгић је у своју „мрежу” регрутовао студенте из Малезије, којима је осигурао стипендије током рата.

Како је регрутовао браћу Шабановиће, иначе рођаке, дајџиће (браћу од ујака) Сенахида Мемића, који је уз Бакира Алиспахића, био главни Ченгићев координатор за допрему и продају оружја у Сарајево на почетку рата те за изградњу „Босмала”, тако је ангажовао Амера Буквића и Едхема Фочу, за регистровање ББИ банке и Ал-Џезире.

Исти сценарио је урађен и са пројектом Ал-Шиди којег је у БиХ регистровао Шериф Патковић, из Шерића код Зенице, да би, уз помоћ Бакира Изетбеговића, добио тендер за куповину плаца на Маријин двору, с тим, што менаџмент ББИ банке, ББИ центра, контролише група Ченгићевих пријатеља, односно њихове уже родбине, попут браће Хусеина и Сеада Живаља, или Тарика Ђорђића, директора Ал-Џазире, који је током рата водио Ченгићеве „послове” у Истанбулу.

Пошто ББИ Центар има везе са Загребачком банком (касније Уни кредит банка) из које је кредитиран, Ченгићеве послове у Загребу и данас води Фарис Нанић, као што их је водио док је био шеф канцеларије ТWР-а у Загребу. И Осман Софтић, координатор СБФ-а, је био имам и Ченгићев колега у Загребачкој џамији.

До избора, у Исламској заједници кључни човек и Ченгићева кртица је био Рифат Фетић. Иако није имам, Фетић је добио посао, прво као председник омладине ИЗ-е а све захваљујући заслугама које је стекао радећи за Ченгића током рата у хуманитарним организацијама у Загребу.

Поред тога, Рифат Фетић је и члан УО Терминала Федераије БиХ. Ту је исто постављен као Ченгићева „кртица”, јер се сматра да Ченгић контролише један ланац бензинских пумпи које снабдева донираном арапском нафтом коју складишти негде у Коњицу.

Ченгићев интерес да се поред трговине оружјем бави и терминалима открива његову дугогодишњу амбицију да се бави увозом и продајом нафте.

Хасан Ченгић је изабран за председника Сабора ИВЗ БиХ када су Американци на инсистирање бившег реис ул улеме Мустафе Церића утврдили да нови ул улема, Кавазовић, нема намеру да много тетоши санџачког муфтију Зукорлића нити да сваки час бошњачку јавност „упозорава” на опасност од великосрпске и великохрватске хегемоније.

Кавазовић спада у умерене људе и на „случај Маоча” не гледа баш са великим симпатијама и Американцима је под хитно била потребна контра тежа и нашли су је у поновном активирању Ченгића који у матичној СДА званично није био ни на једном високој функцији.

Да се систем спојених судова исламских верских захједница на Балкану налази у некој фази дрмања сведочи и ситуација у ИЗ Црне Горе а на шта је пажњу обратио, наравно, и амерички радио Слободна Европа.

Недавно је реис Исламске заједнице у Црној Гори Рифат Фејзић оптужио санџачког муфтију Муамера Зукорлића да својим „фашистичким деловањем„ покушава да подели црногорску Исламску заједницу и унесе немир у Црну Гору и међу тамошње муслимане.

Свој наум, оптужује Фејзић, Зукорлић је наводно покушао да оствари преко Хафиза Абдурахмана Кујевића који је прошле седмице изопштен из Исламске заједнице Црне Горе, са образложењем да је током истовремене службе у Исламској заједници Србије негирао постојање и структуру те заједнице у Црној Гори.

Кујевић је одбацио тврдње да је оспоравао легитимитет Исламске заједнице Црне Горе, а у писму које је послао из Меке навео је „да им се то учинило” када је Исламску заједницу видео у „њеном изворном легалитету, дакле важећем пропису донесеном на основу слободне воље ове заједнице да формира и буде саставни дио Мешихата Санџака„.

Кујевић тврди да ова одлука никада и ниједним правно ваљаним актом није поништена и додаје да, за разлику од колега, прижељкује да Исламска заједница Црне Горе буде у саставу Ријасета Исламске заједнице са седиштем у Сарајеву, као што је то Исламска заједница Санџака.

Ако на све ово додамо чињеницу да се због масовног исељавања бугарских православаца у ЕУ број бугарских муслимана у односу на укупан живаљ убрзано у процентима повећао и сразмерно задобија политички утицај те најаву Албанаца, који нескривено уживају подршку Турске а скривено и од Турске и од остатка света и подршку Саудијске Арабије, да у њиховој пројекцији Природне Албаније осим српских, македонских и црногорских територија на нишану имају и грчки Епир, на нашим просторим можемо ускоро очекивати експлозију незадовољног муслиманског фактора и озбиљно насртање на православне народе и њихове државе.

Да ли смо спремни да надолазећи цунами радикалног ислама дочекамо на ногама и да у оквиру самих муслимана пронађемо савезнике, зависи и од наше способности да правилно схватимо позицију ЕУ и НАТО и да се док још има времена ослонимо на Русију и званично затражимо њену заштиту као највеће православне државе на свету на шта имамо природно право, што кроз њене реакције у оквиру међународних организација, што и директним и отвореним захтевом да се Русија директно политички и војно умеша у овдашње спорове јер сви досадашњи међународни – англосаксонски и германски инструменти од којих смо тражили међународну правну заштиту нису имали ни слуха нити интереса да је пруже. Ни у политичко-правној форми нити реално на терену.

Пише: Оливер ВУЛОВИЋ, Факти