Апсолутно је могуће да Трансатлантско партнерство замени ЕУ. Сједињеним Државама је исплативије да раде са потчињеном бирократијом која би држала под контролом све уједињене земаље, него да имају посла са националним владама. Јер, бирократију ЕУ Американци могу мењати у сваком моменту, а владе се некад мењају и без воље Вашингтона
Правила партнерства стављају владе националних држава у зависност од великих корпорација. Ако дође до партнерства, америчке корпорације ће имати иста права као и државе, па ће у судским поступцима моћи да присиле националне владе да доносе овакве или онакве одлуке. Притом ће се корпорације под маском кршења правила конкуренције жалити на одлуке влада, не само у случају губитака, већ и у случају такозване „изгубљене добити“
Американцима тренутно није исплативо да деле Европу и успоставе тамо „контролисани хаос“. САД ће лакше покорити европску бирократију, чинећи Европску унију слабом и зависном
ЕВРОПСКА унија би ускоро могла да се претвори у чисто бирократску фантомску структуру. Чланак са таквим предвиђањима изашао је у британском листу Financial Times. Према мишљењу аутору овог текста Волфганга Минхауа, тренутно стање у ЕУ се може окарактерисати не само као кризно, већ као катастрофално.
„Кризе долазе и пролазе. Можда је то тачно, али онда се запитајте – зашто је период од 50-их до краја 90-их био за ЕУ стабилнији, него што је то поседња деценија?“- поставља питање Минхау.
Главни разлози скорог распада Европске уније, како пише овај лист, своде се на претерано брзо ширење уније. За последњих 10 година, 15 старих чланица ЕУ придружило се 13 нових, и ЕУ то једноставно не може да издржи.
Истовремено се у чланку даје оцена, зашто се раније „свеевропска породица“ успешније развијала. Испоставља се, да је једини разлог у томе што је у претходним деценијама ризике спољне политике ЕУ на себе преузимао Северно-атлантски савез, а сада Брисел сам покушава да креира спољну политику, али то садашњој елити ЕУ очигледно не успева.
Како закључује Минхау, у будућности, ЕУ очекују све веће кризе, и земље ће постепено почети да размишљају о изласку из уније…
У очи пада чињеница да је чланак са негативним прогнозама објављен у британским новинама. Изненађујуће, али снажна и успешна Велика Британија је прва почела озбиљно да прича о изласку из ЕУ.
Пажњу привлачи и то што су се акције Велике Британије, повезане са „европским домом“, поклопиле са почетком масовне миграције са Блиског истока и Африке.
Околности „нове сеобе народа“ указују на то да је овај процес свесно конструисан од стране Сједињених Држава. А чињеница да је Лондон верни савезник Вашингтона, позната је свима.
Међутим, поред геополитичких интереса појединих земаља у ову ситуацију могу бити укључени и интереси међународних финансијских организација.
Данас Лондон постаје највећи светски центар за трансакције са кинеским јуаном, највећа платформа ће постати берза у Хонг Конгу, а главни оператори – Ротшилдов финансијски конгломерат HSBC и најстарији финансијски конголомерат Старог света Barclays. И сасвим је могуће да је Велика Британија одлучила да се преоријентише на сарадњу са Кином. Стога не треба да чуди што је лидер НРК Си Ђинпинг недавно провео пет дана у посети Лондону, па се чак и састао са краљицом.
Вреди поменути и пројекат за који активно лобира Вашингтон – Трансатлантско партнерство. Његова суштина је у томе да европске земље морају у потпуности да отворе своје тржиште за америчку робу и амерички капитал. При чему комплетан текст споразума између ЕУ и САД још увек није представљен широј јавности.
Ако заједно склопимо све ове околности, испоставља се да су Сједињене Државе, и највећи финансијски центри у свету, Велика Британија и Кина пронашли узајамно разумевање, а да се Европска унија суочила са новим изазовима на које за сада нема одговор.
– Мислим да сама чињеница да је чланак изашао у Financial Times – у није случајна, – каже професор Московског државног универзитета Андреј Манојло. – То је, готово сигурно, наручени текст. Не може се рећи да је у њему дата објективна анализа процеса који се одвијају унутар Европске уније. Чињенице, о којима аутор чланка пише, представљају само један аспект стварности, и ако узмемо у обзир само њих, стећи ће се утисак да је ЕУ све веома лоше. Мени се чини да је овај чланак – део информационог рата, који се води против Европске уније и против базичне идеје Старог света током последњих деценија.
Међутим, немогуће је не признати да ЕУ данас има много проблема. И стога је интересантно понашање Велике Британије, која увек у моменту неких проблема у ЕУ почиње да игра улогу „пете колоне“. Чим почне било каква криза, Лондон покушава да спекулише на проблемима.
Политика Велике Британије унутар ЕУ има карактер уцене. Кад год она покреће питање повлачења из Европске уније, намеће услове да се то не догоди. То су многоструке преференције, привилегије у опорезивању, политичка аутономија, специјални статус.
Такво понашање Лондона није условљено само амбицијама британских политичара, већ и интересима најближег британског савезника – Сједињених Америчких Држава.
Ствар је у томе што јака Европска унија није потребна Америци. Иако она и сада у потпуности подржава политику Вашингтона, мешајући се, у за Европљане потпуно непотребан сукоб, какав је украјински. Али Сједињене Државе морају да бити сигурне у тоталну контролу ЕУ. А то ће се десити само ако она буде слаба, пуна унутрашњих противречности, ако узастопне кризе не дозволе њено јачање. И у том правцу Сједињеним Државама активно помаже Велика Британија.
Тренутно озбиљан проблем представља – миграција. То је бомба под темељима заједнице. Али, ако на овај изазов буде нађен одговор, онда ће ЕУ имати будућност. Наравно, у ЕУ постоји ужасна бирократија. Али, и потенцијал за развој ЕУ једноставно је огроман. Удруживање даје европским државама огромне ресурсе за решавање многих проблема. Ако се ЕУ не разбије споља, то јест, ако Вашингтон не буде играо на распад ЕУ, онда ће заједница преживети тешка времена, изићи ће са овог теста обновљена и наставиће свој историјски пут. Осим ако ЕУ изнутра не разбије прилив миграната.
Може ли Трансатлантско партнерство да замени ЕУ?
Ова опција је апсолутно могућа. Али, Сједињеним Државама је у релизацији њихових планова исплативије да раде са потчињеном бирократијом, која би држала под контролом све уједињене земаље, него да имају посла са националним владама. Јер, бирократију ЕУ Американци могу мењати у сваком моменту, а владе се некад мењају и без воље Вашингтона.
Уз помоћ Трансатлантског партнерства Американци покушавају да изграде наднационални систем за управљање Европом.
Правила партнерства су потпуно јасна. Она стављају владе националних држава у зависност од великих корпорација. Ако дође до партнерства, тада ће америчке корпорације имати иста права као и државе, оне ће тада судским поступцима моћи да присиле националне владе да доносе овакве или онакве одлуке. При чему ће се корпорације под маском кршења правила конкуренције жалити на одлуке влада, не само у случају губитака, већ и у случају такозване „изгубљене добити“. Слични уговори су на снази, на пример, између Сједињених Држава и Аустралије. Да би се разумело шта чека Стари свет, довољно је прочитати уговор са Аустралијом.
Европа се снажно противи таквом сценарију. А Американци за сада не успевају да наметну Трансатлантско партнерство.
Међутим, Европљани би се могли суочити са суровим избором. Кад се мигранти дигну на оружје, Стари свет ће морати да тражи некакву помоћ. И у избору између смрти и закључивања вазалног уговора о Трансатланскм партнерству, Европљани ће изабрати уговор са САД. И сасвим је могуће да ће САД ка овом избору и гурати Европу.
С друге стране, Американцима тренутно није исплативо да деле Европу и успоставе тамо „контролисани хаос“. САД ће лакше покорити европску бирократију, чинећи Европску унију слабом и зависном.
Треба приметити да су привреде САД и Кине снажно повезане једна са другом. У Америци постоје финансијски центри, а у Кини – производни. У принципу, можемо говорити о некој врсти обједињавања америчко-кинеске финасијске архитектуре, у којој јуан игра, наравно, значајну улогу.
Ако Британија улази у конфронтацију са Европском унијом, то значи да Лондон жели да се приближи систему међународних односа, на који се ослања Вашингтон. Сходно томе, долар и јуан су за Велику Британију много ближи него евро.
То ми данас и видимо.
Пише: Андреј ИВАНОВ
Превео: Срђан Ђорђевић
Факти
