Американци се већ припремају за распад ЕУ – диктатор у „новој Европи” биће Немачка

Европска цивилизација (у њеној ЕУ-варијанти) постаје све мање европска, а политичка Европска унија се претворила у потпуног вазала САД

САД се већ припремају за распад Европске уније и зато су већ преиспитале свој однос према улози Немачке у будућој „распаднутој Европи”. Њима је потребан нови газда нове Европе која ће настати на рушевинама „европских снова”

Зато су САД и Немачка под руководством Меркелове започеле фронталну офанзиву против Русије – политичку, економску, информативну и психолошку. И историјску

Претпостављам да су Американци Меркеловој обећали нешто што на деценије може посвађати Русију и Немачку, нешто што госпођи Меркел обезбеђује ловорике које неће бити мање од почасти које је добио ујединитељ Немачке Хелмут Кол
Први обећани плен је – Украјина, над којом ће политичку контролу ипак остваривати Вашингтон. Али, економска ће бити препуштена Берлину. Други плен треба да буде – Калињинградска област

Уосталом, као што се зна, НАТО су Американци формирали да би САД биле у Европи, Русија (првобитно – СССР) ван Европе (оволико о западноевропским и горбачовљевским маштаријама о општеевропском дому), а Немачка – под Европом

ИМА нешто труло у нашој Европи. То сви осећају. И сви се, онолико колико могу да то схвате, припремају за нешто лоше што ускоро треба да се догоди.

Током протеклих сто година, лоше се заиста два пута догађало – у виду два општеевропска рата који су потом постали и светски. Надам се, чак верујем, да данас нико у Европи (не знам како ствари стоје иза океана) не жели такав излаз из кризе.

Али, зашта се то онда припремају, какав исход чекају и прижељкују.

Одавно је јасно да су се срушили снови о општеевропском дому (не без помоћи оних којима општеевропски дом није био потребан). Сада се чак ни таква реторика више не може чути. А по шавовима пуца сама Европска унија која је многима изгледала као необорива тврђава савремене европске цивилизације, поготово што је била заклоњена америчким натовским штитом.

Пре само десет година, ама каквих десет – пре само пет година, када су неки посматрачи, међу којима сам био и ја, говорили да ће се Европска унија распасти – називали су нас или незналицама или провокаторима. А зар сада у сваком делу Европе управо о томе не говоре? Са које говорнице се о томе – укључујући и званичне – више не распреда?

Ситуација у данашњој Европи (треба имати у виду да она није исто што и ЕУ, иако Брисел, Лондон, Берлин и Париз покушавају да то игноришу) може се описивати надуго и нашироко. Нажалост, само у бојама и тоновима који изражавају забринутост.

Шта је главни проблем Европе (као континента и цивилизације) данас?

Ово се питање не тиче економских проблема и сличних важних глупости, него четири фундаменталне околности:

Прва: европска цивилизација (у њеној ЕУ-варијанти) постаје све мање европска.

Друга: Европска унија сматра Европом само себе и наставља да игнорише право Русије (не само њено, али њено у првом реду) да не дели такозване европске вредности у њиховој бриселској интерпретацији, право да има сопствену представу о својој садашњости и будућности. Тим пре што ЕУ пориче право Русије да води сопствену, независну од Вашингтона и Брисела спољну и чак унутрашњу политику.

Трећа: политичка Европска унија претворила се у потпуног вазала САД.

Четврта: ни заједно са САД, а поготово без њих – Европска унија више није доминантни играч у свету. А саме САД све брже губе улогу глобалног хегемона.

Бравурозне изјаве Вашингтона (о томе да је некога изоловао, да је нечију економију разбио у парампарчад), чују се и даље, наравно, али нема сумње да Сједињене Државе – које брижљиво и свакодневно надзиру да се случајно антируски жар Европске уније не охлади – тако граде своју стратегију за будућност, руководећи се не само фантазијама о сопственој ексклузивности него и реалним проценама и рачуницама.

Главна рачуница је, по мом мишљењу у томе да се САД већ припремају за распад Европске уније и да су зато већ преиспитале свој однос према улози Немачке у будућој „распаднутој Европи” и свој однос, самим тим, према задацима НАТО пакта чији је реални борбени потенцијал – ако се из њега искључи војна моћ самих САД – једнак приближно ратном потенцијалу садашњих оружаних снага Украјине.

Оно што се издогађало са Украјином у овом смислу је веома индикативно. Јер, због чега су Европљани потпалили ту земљу која је и онако под свим својим председницима, били они изабрани у првом или у другом кругу, или чак у химери од трећег, стално обмањивала Русију? Зар је Европљанима био потребан Севастопољ – као војно поморска база?

Наравно да није. Био је потребан само Американцима…

И уопште, чудно држање Европске уније и лидера њених појединих земаља, па и европских медија поводом Украјине, може се објаснити или колективним суицидним помешатељством или постојањем неког далекосежног циља који је скривен и од самих Европљана.

У вези са овим, најважније је обратити пажњу на држање Немачке и њеног садашњег канцелара госпође Меркел.

Као што се зна, НАТО су Американци формирали да би САД биле у Европи, Русија (првобитно – СССР) ван Европе (оволико о западноевропским и горбачовљевским маштаријама о општеевропском дому), а Немачка – под Европом.

Ауторство ове формуле приписивано је разним људима, али њен садржај нико није оспоравао.

Англосакси су се увек бојали Немачке (Хитлерова Немачка је тај страх само потврдила), па због тога током свих послератних година нису хтели никакво друго јачање Немачке осим економског.

Са ништа мањим зазирањем се према Немачкој увек односила и Француска.

Међутим, још више су се европски англосакси (Велика Британија) и Француска увек прибојавали савеза Немачке и Русије. Из та два разлога – Немачка је (уз помоћ НАТО) увек морала да буде „под Европом”, а Русија „ван Европе”.

Али, историја је кренула другим путем. Још у совјетска времена је Бон био успоставио исувише добре (по мишљењу Американаца и Енглеза) односе са Москвом. А после уједињења Немачке које се догодило уз помоћ Москве и упркос жељама Париза и Лондона, односи Немачке и Русије постали су опасно добри за Вашингтон.

Канцелар Шредер имао је много проблема због свог доброг односа према Русији. Меркелова, која га је наследила, у прво време је настављала политику извођења Немачке на глобални политички ниво уз помоћ, поред осталог јачања економског и политичког савеза са Русијом.

Шта се догодило са канцеларком Меркел током последњих годину и по – може се нагађати дуго, али је резулат те метармофозе несумњив.

Меркелова је, упркос жељама многих немачких политичара и бизнисмена, постала фактички главни опонент Москви и лично Путину, са којим раније само што није била у пријатељству.

Наравно да у тој метаморфози канцеларке, коју су Американци прислушкивали, има и нешто лично. Али, у политици осим бича обавезни су и медењаци.

Ако је пролазним политичким фигурама као што је Порошенко могуће давати кексиће у дозама у којима се дају лекови, таквом политичком тешкашу какав је Меркелова, премијера земље која је, макар преко финансија, хегемон савремене Европе (поред Велике Британије која никада и нигде неће отићи од САД) којој је потребан прави медењак. А других независних играча у Европи више и нема.

Ето због чега су, по мојој хипотези, САД и Немачка под руководством Меркелове започеле фронталну офанзиву против Русије – политичку, економску, информативну и психолошку. И историјску.

Користећи комплексе европских земаља, које су биле у хитлеровској коалицији и потомке колаборациониста, који су верно и по својој вољи служили нацистима, било је одлучено да се Русија као наследница Совјетског Савеза лиши историјског и моралног права да буде земља победник у Другом светском рату, па и више од тога – земља која није само дала одлучујући доприност разбијању нацистичке Немачке, него и земља која је заједно са осталим државама – победницама определила целу конструкцију данашњег устројства света и његове кључне институције – Организације Уједињених Нација.

Некоме се може чинити да такве политичке марионете као што су Јацењук и Схетина причају тек неке своје будалаштине о Другом светском рату – из незнања или у својој антируској јарости. Али не, ствари стоје озбиљније.

Као и увек, дворским лудама се дозвољава да изговарају оно о чему ће потом почети да говоре краљеви.

Све у свему, моја хипотеза је, да поновим, ова: САД прогнозирају распад Европске уније. Зато им је потребан нови газда нове Европе која ће настати на рушевинама „европских снова”.

Енглези са свог острва ту улогу не могу играти. Французи, са свим њиховим карикатуристима и „Мистралима” којима се не зна газда – такође. Зато остаје – Немачка.

Њу сада више није потребно обуздавати помоћу НАТО – њу треба усмерити против Русије. Наравно, и обећати јој нешто што на деценије може посвађати Русију и Немачку, нешто што госпођи Меркел обезбеђује ловорике које неће бити мање од почасти које је добио ујединитељ Немачке Хелмут Кол.

Први плен је – Украјина, над којом ће политичку контролу ипак остваривати Вашингтон. Али, економска ће бити препуштена Берлину.

Други плен треба да буде – Калињинградска област.

Ето објашњења зашто Јацењук и остале пролазне фигуре почињу да размишљају о томе да је „Русија извршила инвазију на Украјину и Немачку” у време Другог светског рата. Засад им у томе терцирају Пољаци, али тешко да ће они нешто прословити о Калињинградској области, јер би се у том случају отворило питање чија је цела Источна Пруска.

Није обавезно да Пољаци буду упућени баш у све, зато – нека мало раде на голом ентузијазму. Није грех искористити туђу глупост.

Ово би значило да се стратегија САД у Европи кардинално изменила.

Диктатор (у цивилизованом смислу, разуме се) за целу Европу и главни савезник САД после распада Европске уније треба да постане Немачка. Немачка држава на коју је „инвазију извршила Русија” тако добила перспективу „враћања исконски немачких земаља”, а Русија треба да у западним уџбеницима историје постане главни виновник Другог светског рата.

Ко је рекао да се историја не сме писати изнова? Она се може и прекрајати, што се пред нашим очима управо и догађа.Чак прилично успешно. Јер, слободна и просвећена Европа ћути, а САД и Немачка су у акцији.

Ко им се супротставља?

Само Русија.

Уистину, све личи на 1941. годину…

Пише: Виталиј ТРЕТЈАКОВ

Факти