Американци су управљали Меркеловом преко Џефрија Гедмина

Делове мемоара у којима Кол пише да је Ангела Меркел била лоше васпитана и да није умела правилно да користи нож и виљушку, објавили су практично сви – како у Немачкој, тако и далеко изван њених граница. Али главну ствар: да је Кол директно указао на чињеницу да је његова „ученица“ укључена у сарадњу са америчким обавештајним агенцијама – готово нико није поменуо

Кол је безгранично волео Ангелу – називајући је „својим пилетом“ и „девојчицом“. Уосталом, трачева да је Меркелова канцеларова љубавница – било је много. И, било је основа за то. „Девојку“ је у вилу довозио војни хеликоптер – наравно, о држаном трошку
А онда Колова CDU 1998. године губи изборе. После неког времена у листу „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ појављује се чланак Ангеле Меркел. „Колова девојка“ је захтевала оставку свог заштитника са места лидера хришћанских демократа, као „неадекватног да се ухвати у коштац са трендовима новог времена“. И, Кол је поднео оставку, а гладна власти Меркелова је заузела његово место

Њу јавно подржавају две велике медијске корпорације: 1) Фриде Шпрингер, наследнице концерна Axel Springer (180 новина и часописа, укључујући и Bild, DieWelt). Њени новинари морају потписати посебан споразум којим се обавезују да раде на јачању трансатлантских односа и заштити државе Израел; 2) њене пријатељице (љубавнице?) Лизе Мон, директорке највећег европског концерна Bertelsmann (укључује RTL холдинг, Prisma групу, Random House групу, итд)

Званично, Меркелова је удата за Јоакима Зауера. Прва жена се од њега развела након што га је ухватила у кревету са мушкарцем. А Меркелова, иако већ удата за Зауера, чак га није позвала ни на своју инаугурацију. Супруга бившег канцелара Шредера, Дорис Шредер-Кепф, изјавила је потпуно отворено да „лични живот Ангеле Меркел не одговара искуству већине жена“. После тога је немачка штампа почели да се наслађује, говорећи да су они савршени пар: геј Зауер и лезбејка Меркелова. А новине – нико није за то тужио…

ОБЈАВЉИВАЊЕ мемоара бившег немачког канцелара Хелмута Кола „Завет. Протоколи разговора са Колом“ изазвало је не тако давно грандиозан скандал.

У ствари, њихова поента није чак ни у сензационалности објављених открића – ништа суштински ново читаоци заинтересовани за политику из ове књиге нису сазнали. Битно је нешто друго – непријатне ствари о својим бившим колегама није изрекао било ко, већ државник који је ујединио земљу. Из његових уста то већ нису било каква оговарања или гласине које је лако одбацити, напротив.

Постоје и делови мемоара у којима Кол пише да је Ангела Меркел била лоше васпитана и да није умела правилно да користи нож и виљушку, већ је храну хватала рукама, објавили су практично сви – како у Немачкој, тако и далеко изван њених граница. Али главну ствар, – да је Кол директно указао на чињеницу да је његова „ученица“ укључена у сарадњу са америчким обавештајним агенцијама из неког разлога, готово нико није поменуо.

Након сличних открића, неки политичари узимају од својих телохранитеља пиштољ и пуцају себи у главу, као, рецимо, бивши француски премијер Пјер Береговуа. Али у то да фрау Меркел има дебље живце од било ког колеге-мушкараца, не треба сумњати – очекивати од ње самоубиство је смешно и наивно, чак и политичко.

То што је будућа канцеларка Немачке у младости шпекулисала боровницама, ангажујући при том и активисте Савеза слободне немачке омладине, савршено добро је карактерише.

Источнонемачко „Удружење за трговину поврћем и воћем“ откупљивало је бобичасто воће од становништва за 4 марке по килограму. И онда продавало добијене боровнице за 2 марке – трговина бобицама је подржавана државним субвенцијама, па су у малопродаји боровнице биле јефтиније од набавне цене. Рано схвативши законе живота, Меркелова је предавала килограм боровнице, примајући своје 4 марке, а сат времена касније враћала се и куповала исте те боровнице, али сада већ упола цене. И тако изнова и изнова. Још је лагано „ложила“ своје комсомолске вршњаке да се понашају на исти начин као и она.

Међутим, много је упечатљивије чиме се бавила када је почела да гради партијску каријеру. Године 1989. – будући већ 35-годишњакиња, Меркелова се придружила источнонемачком Демократском буђењу. Али, чим се у ваздуху осетила победа CDU, Меркелова се одмах пребацила у њихове редове и успела да узме посланичко место у Бундестагу уједињене земље.

Прича се да је у CDU из неперспектиног Демократског буђења Меркелову „увукао“ савезни министар Лотар де Мазијер. Познати политичар именовао је Ангелу за свог секретара за штампу. Током овог периода она је активно укључена у „преговоре 2 + 4“, који стављају тачку на четворострани споразум о статусу Берлина и његову контролу од стране савезника, као и у преговорима о поновном уједињењу Немачке, које је Кондолиза Рајс водила из Вашингтона. Истовремено Меркелова хитно почиње процес интеграције ДДР у тржишну економију и Зону марке.

Супружници Зауер и Меркел

У то време њеног званичног партнера Јоахима Зауера ангажује америчка фирма Biosym Technology. Целу годину он проводи у Сан Дијегу (Калифорнија) у лабораторији компаније која ради за Пентагон. Међутим, немогуће је проверити ни коју врсту послова је он обављао за њих, ни какву је обуку тамо прошао. Након тога, Зауер постаје експерт у Accelrys-у, другој компанији у Сан Дијегу која је такође радила за Пентагон…

И одједном – скандал! Де Мезијера оптужују за сарадњу са Штазијем, источнонемачком обавештајном службом.

А шта се тада дешава са Мезијеровом штићеницом Ангелом Меркел?

Она иступа са јавном осудом свог заштитника! Након тога, одмах заузима место потпредседника странке.

Заменивши покровитељство де Мезијера аранжманом са Хелмутом Колом, Меркелова почиње да заузима важне положаје у влади овог другог. Водила је, између осталог, савезну канцеларију за питања жена и омладине и питања животне средине. Хелмут Кол је безгранично волео Ангелу – називајући је „својим пилетом“ и „девојчицом“.

Злобни новинари су одмах прозвали сналажљиву фрау „девојком Хелмута Кола“, прилично јасно алудирајући зна се на шта. Уосталом, трачева да је Меркелова – канцеларова љубавница било је много. И треба признати, било је основа за ове гласине. Ову „девојку“ је у вилу превозио војни хеликоптер – наравно, о држаном трошку, онда је примећена као једина путница која се вози аутом шефа савезне владе.

Када су за бесплатне летове хеликоптером сазнали новинари – избио је скандал, али је Кол спасио своју „девојку“ циркуса, преузимајући кривицу на себе. Наводно, летела је, али уз његово знање и дозволу.

А онда CDU 1998. године губи изборе. И после неког времена у листу „Франкфуртер алгемајне цајтунг“ појављује се чланак Ангеле Меркел. Али никако не о томе, каквог је прелепог политичара у лицу Хелмута Кола одбацила незахвална Немачка. „Колова девојка“ је захтевала оставку свог заштитника са места лидера хришћанских демократа, као „неадекватног да се ухвати у коштац са трендовима новог времена“.

И Кол је поднео оставку. А гладна власти Меркелова је заузела његово место. Оно, шта се даље десило, знају сви: фрау Меркел, лако „одбацујући“ своје покровитеље, нашла се на челу савезне владе.

„Пиле“ је коначно порасло и добило перушке.

Након тога, Меркелову јавно подржавају две велике медијске корпорације: 1) Фриде Шпрингер, наследнице концерна Axel Springer (180 новина и часописа, укључујући и Bild, DieWelt). Новинари холдинга морају потписати посебан споразум којим су се обавезују да раде на јачању трансатлантских односа и заштити државе Израел; 2) њене пријатељице (љубавнице?) Лизе Мон, директорке највећег европског концерна Bertelsmann (укључује RTL холдинг, Prisma групу, Random House групу, итд).

Госпођа Мон је такође потпредседница Фондације Бертелсман, интелектуалне подршке европског атлантизма.

У својој књизи, Кол критикује европску политику Ангеле Меркел и наглашава да се „она генерално у ништа не разуме“ и да се он може „само прекрстити, размишљајући о њеним глупостима“.

Међутим, питање је да ли је заиста глупа Ангела Меркел и чије интересе она штити?

Ствар је у томе, што Бушов клан шаље код Меркелове Џефрија Гедмина – који је радио у Америчком предузетничком институту (American Enterprise Institute, AEI) под руководством Ричарда Перла и жене Дика Чејнија. Он је снажно подржавао стварање евра на паритету са доларом.

У оквиру AEI, он је водио пројекат „Нова атлантска иницијатива“ (NAI), који је обједињавао најпознатије европске генерале и политичаре који су симпатисали САД. Затим је учествовао у „Пројекту новог америчког века“ (PNAC) и написао читаво поглавље о Европи за програм неоконзервативаца.

Џефри Гедмин

У њему он истиче да Европска унија мора остати под влашћу NATO-а, и у ту сврху треба на сваки могући начин „угушити тежње Европљана за еманципацијом“. На крају, он постаје администратор Савета Друштва за демократију (CCD), које се залагало за УН у два нивоа, осим тога предводи Берлински Aspen – „мозак“ америчко-немачких индустријалаца. Након тога одбија понуду свог пријатеља Џона Болтона да постане заменик представника САД при УН, како би се посветио искључиво управљачкој делатности Ангеле Меркел.

Такође можемо додати да 2003. године Стејт департман Џефрију Гедмину и Крегу Кенедију поверава обиман програм „јавне дипломатије“ или, другим речима, пропаганде, која је укључивала подмићивање новинара и „мењање“ јавног мњења у Западној Европи. То се десило када је канцелар Герхард Шредер иступио против англосаксонске операције у Ираку. У то време Меркелова снажно иступа против доктрине Ширак-Шредер о независности Европе и изражава своју захвалност Сједињеним Државама и даје подршку ратовима у Авганистану и Ираку.

Чланак не излази у немачкој штампи, већ у Washington Post-у.

У мају 2004. године, Меркелова за председника Немачке именује банкара Хорста Келера, главног уредника Мастрихтског договора и творца евра, а затим председника Светске банке и директора Међународног монетарног фонда. После тога почиње кампања против ислама.

Током предизборне кампање 2005. Године, Меркелова осуђује пораст незапослености и неспособност социјал-демократа да се са њом изборе. Захваљујући томе, CDU добија 21 посто у анкетама јавног мњења. У то време њен саветник Џефри Гедмин обраћа јој се отвореним писмом објављеним у DieWelt-у.

Након критика немачког економског модела, он пише: „Пре него што повучете земљу напред, ви морате остварити интелектуалну победу над носталгичним Немцима, који су тврдоглаво везани за прошлост. Ако Саркози смени Ширака, Француску вероватно очекује економски опоравак. Било би штета ако Немачка настави да назадује“.

После овога Меркелова гура једаног од својих саветника, Паула Кирхофа, у пројектни тим „Иницијативе за нову социјалну тржишну економију“ (Initiative Neue Soziale Markt-wirtschaft). И најављује укидање прогресивног пореза на доходак: порез ће бити исти за све – и за оне који користе само неопходно, и за оне, који живе у луксузу.

На изборима CDU осваја 35% гласова, а социјалдемократе – 34%. Немци не желе ни Шредера ни Меркелову. Након мукотрпних преговора формира се „велика коалиција“: Ангела Меркел постаје канцелар, али половину министарских портфеља добијају њени противници. Истовремено, Меркелова покушава да промени правац Шредерове спољне политике, који је покушао да избалансира Европу успостављајући односе са Москвом и смањујући утицај Лондона и Вашингтона. Меркелова се ослања на про-америчке режиме у централној Европи и балтичким државама, чије владе мрзе Русију.

Међутим, велика већина предузетника се противи томе. Поред тога, Меркеловој су руке везане због промена у Уставу, које је унео Герхард Шредер, које забрањују немачким војницима учешће у спољним мировним операцијама. Али, Меркелова мења војну доктрину, стављајући војнике на располагање NATO-у, а не УН. И шаље велики контингент у Африку, на Косово, у Авганистан и Либан – као подршку Израелу (након чега хиљаде војника пишу да су приступили војсци да би штитили своју домовину, а не Израел…).

Званично, Меркелова је удата за Јоакима Зауера. Прва жена се од њега развела након што га је ухватила у кревету са мушкарцем. А Меркелова, иако већ удата за Зауера, чак га није позвала ни на своју инаугурацију.

Супруга бившег канцелара Шредера, Дорис Шредер-Кепф изјавила је потпуно отворено, „лични живот Ангеле Меркел не одговара искуству већине жена“. После тога је немачка штампа почели да се наслађује, говорећи да су они савршени пар – геј Зауер и лезбејка Меркелова. А оно што је упечатљиво – нико није тужио новине… У принципу, и у личном животу прве жене-канцелара, такође је све компликовано.

Али, не треба да будемо изненађени што се квазијудеиски „Нови Светски Поредак“ заснива на издајницима и содомитима – то јест, на онима, који лако пролазе преко хришћанског морала, и којима се уз помоћ компромиса лако управља…

Пише: Кирил МЈАМЛИН

Превео: Срђан Ђорђевић

Факти