Американци више немају ресурсе за глобалну империјалну структуру

Дилема се отворила јер је 2008. године схваћено да за све нема довољно. Теоријски, треба подржавати своју привреду, али у том случају биће сломљен светски систем финансија изграђен на долару који САД обезбеђује империјалну структуру (док су ударне групе носача авиона, само за рекламу)

Али, ако се подржава империјална структура, онда ће америчка економија да пукне: то потврђује искуство из ’30-тих година прошлог века

У случају окретања домаћој економији и изолационизму, поставља се само једно питање: како превазићи политичке митове на којима је изграђена читава њихова држава?

Суштина неслагања је јасна: једни кажу да емисија новца преко буџета треба да иде привреди, а други да је потребно подржавати међународне финансијске структуре

Империја се неће одржати чак ни ако читав емисиони ресурс ставе у функцију њеног одржавања. Поготово не може опстати у оваквом облику јер ће уследити крах америчке привреде

КАД се у неком друштву догађа озбиљан раскол, праћен питањем где треба усмеравати основне финансијске ресурсе, онда то мора да утиче на политичку ситуацију у земљи. А у САД је не тако давно почео управо такав раскол.

Суштина акутних америчких проблема, који носе апсолутно објективни карактер, своди се на једну једноставну мисао: где усмеравати новац ако га нема довољно за све?

Желим да подсетим да је читав модел реганомике био изграђен на стимулисању приватне тражње, пре свега кредитима, па је сваке године требало убризгавати новац у приватни сектор, да би се сервисирао текући дуг и повећавала тражња. Без тог новца не би било ни раста БДП, а читава економска машина САД би била заустављена.

Међутим, она је ипак заустављена 2008. године и од тада почиње да пада. Њено даље пропадање било је могуће зауставити само титанским и са аспекта стратешке перспективе нимало корисним напорима.

Најснажнији финансијски ток, који се „80-тих година појавио у америчкој привреди, био је емисионо-финансијски новац чије убризгавање су активно подржавали на политичком нивоу. Прво за време Регана, а потом и Буша старијег, јер је то био начин да се „обори“ СССР, а онда…

А онда су на власт у Белој кући дошли људи који су одрасли на тим финансијским токовима и од тада почињу баханалије чији је најјачи пример укидање тзв. закона Глас-Стигала који је забрањивао комбиновање брокерске, банкарске и осигуравајуће делатности, а који је реално ограничавао спекулације туђим новцем.

Међутим, били су укинути и други закони који су регулисали финансијски сектор, а били донети средином ’30-тих година прошлог века за време Френклина Рузвелта у доба Велике (тачније друге Велике) депресије.

Због тога је ниво прерасподеле профита у корист финансијског сектора у америчкој привреди порастао на више од 50 одсто (који у нормалним условима не траба да буде већи од 10 одсто), јер се најзначајнији део самог профита формирао путем кредитне емисије, односно сталним растом кредитног мултипликатора, повећаним учешћем кредитног новца и повећањем монетарне масе.

Оваквом профиту прилагодио се читав финансијски систем који без оваквог профита више није могао да постоји.

Исто као и у пролеће 1930. године, тако су 2007. и 2008. године сломљена финансијска тржишта, након чега започиње дефлациони шок.

У годинама либералних баханалија кредитни мултипликатор био је 17, да би после нагло пао, и уместо да систем подржавају кредитном емисијом почели су да га подржавају новчаном емисијом, то јест штампањем новца.

И ту је настало питање: ко треба да га добија? Док су новац правиле банке, све је биоло јасно, међутим данас је то фактички прерогатив државе! Зато америчка држава мора јасно да одговори на питање: финансијски сектор или „своја привреда“?

Чини ми се да је ово питање и постало главно питање у америчком политичком животу.

То се посебно добро огледа у саставу Обамине администрације у првом и другом мандату.

У првом мандату, који је у неком смислу постао „трећи“ мандат старе Клинтонове администрације, она је у потпуности била састављена од финансијских стручњака. Обамин други, који је почео након случаја Строс Кана, вишеструко се разликовао од првог: у америчкој администрацији готово да више и нема људи из „мафије банкстера“ која је последњих неколико деценија харала у економском блоку кабинета председника САД.

Али, оно што је најважније, то је идеја због које се десио раскол. Генерално, кога треба подржавати – међународне банке и светски финансијски систем или америчког произвођача?

Дилема се отворила јер је 2008. године схваћено да за све нема довољно. Теоријски, треба подржавати своју привреду, али у том случају биће сломљен тај исти светски систем финансија изграђен на долару који САД обезбеђује империјалну структуру (док су ударне групе носача авиона, само за рекламу). А ако треба подржавати империјалну структуру, онда ће економија да пукне: то потврђује искуство из ’30-тих година прошлог века.

Генерално, пошто практички више није могуће задржати империјалну структуру (што у САД не схватају баш сви), треба се окренути изолационизму, оздравити привредну структуру и почети рад на обнови улоге САД у свету. Уколико то, наравно, успе. Ту се поставља само једно питање: како превазићи политичке митове на којима је изграђена читава њихова држава?

Америка се већ налази пред проблемом избора. И шта треба да ради у таквој ситуацији? Разумљиво је да сваки политичар, односно човек који треба да има и покаже неку генералну представу о животу земље, мора да изабере. Несрећа је у томе што избор више није само између политичких партија, већ изван њих.

Ствар са демократама је јасна: ту постоје „Клинтонова партија“ и „Обамина партија“. Наводници су јасни: то су пре условни називи него имена идеолошких лидера. Чак не могу да претпоставим кога ће „Обамина партија“ кандидовати на председничким изборима 2016. године у име Демократске партије. Међутим, суштина неслагања је јасна: једни кажу да емисија новца преко буџета треба да иде привреди, а други да је потребно подржавати међународне финансијске структуре.

И републиканци имају своје две „потпартије“. То су „неоконзерватвци“ за које је империјална моћ САД основ свих основа, и економски прагматици за које је најважније да реални сектор америчке привреде оздрави, за шта су спремни да пооштре финансијску политику (на пример, да повећају референтну каматну стопу), након чега ће многе финансијске институције једноставно престати да постоје.

Узгред, односе између ових група изучавају политиколози. За нас је важна њихова основна идеја, идеја на којој се десио раскол и разумевање – да САД више немају ресурсе да задрже своју империјалну структуру.

Империја се неће одржати чак ни ако читав емисиони ресурс ставе у функцију њеног одржавања. Поготово не може опстати у оваквом облику јер ће уследити крах америчке привреде.

И сам Обама је током свог говора на заседању Генералне скупштине ОУН алудирао да проблем није у томе што САД злоупотребљавају своје могућности по читавом свету, већ у томе шта ће бити уколико (додајмо: и када) се повуку и престану са преузимањем одговорности за очување светског поретка.

Многи, а посебно у САД, не верују у такав сценарио. Иначе би било тешко разумети горе описани раскол. Међутим, разумевање економске реалности омогућује нам да видимо слику коју амерички политиколози замишљају још увек прилично виртуелно.

Чини ми се да такво разумевање ситуације треба искористити.

Михаил Хазин

Превео Горан Шимпрага

Факти