КОНФЕРЕНЦИЈА о безбедности у Минхену била је својеврсни глобални спољнополитичко – одбрамбени тест. Иако ни овог пута није изостала реторика о потреби јачања трансатлантске сарадње, реалност је открила нову расподелу моћи – Америку у опадању, Европу још неспособну да се избори са сопственим недаћама, Кину у борби за свој одрживи раст, Русију стратешки оријентисану на моћ енергената и, сходно стању водећих сила, помало дезоријентисане међународне институције.

Деценију и по откако је америчка државна секретарка Медлин Олбрајт назвала САД“незаменљивом нацијом”, појављивање америчког потпредседника Џозефа Бајдена у Минхену открило је нову реалност водеће светске силе, коју је непосредно пред конференцију потврдио и избор новог шефа Пентагона Чака Хејгела. Речју, новоизабрани спољнополитичко – одбрамбени тим Барака Обаме јасно говори о новој улози Америке. Визија лидера САД у другом мандату, како се видело у Минхену, где су главна тема била глобална кризна жаришта, наговештава“вођство из позадине”.

Било да је реч о Либији, или још очигледније, Малију, Америка се више не жури да буде предводник“коалиције вољних”, како је то формулисао Обамин претходник Џорџ Буш. Дубоко партијски подељена и економски уздрмана Америка, којој су потребни хитни резови, укључујући и оне за одбрану, окреће се све више себи, пледирајући за нову“поделу улога” у свету.

Европа, такође опхрвана кризом, која се пренела и на дипломатско јединство Старог континента, тешко да је спремна да понесе бреме већих издвајања за одбрану. Од завршетка Хладног рата европске земље за ове намене издвајају у просеку око 15 процената мање новца. Друга економска сила света, Кина, издваја све више за одбрану, али још није достигла САД. Остали још више каскају. Истовремено, како примећује немачки недељник“Шпигл”, УН и НАТО, као и ЕУ, пате од кризе идентитета, несигурни шта да раде. Шта очекује свет за који политиколог Јан Бремер у својој књизи“Свака нација за себе” сматра да је“у вакууму”?

– Пре него у напредак, вероватније је да ће свет да крене уназад. Европа више није у ситуацији за одлучно вођство, а САД више нису вољне за то – закључује немачки лист.

ВАШИНГТОН – ТЕХЕРАН ДИРЕКТНО?

НАЈАВА директног дијалога између САД и Ирана о спорном нуклеарном програму Техерана сматра се знаком да америчка администрација мења приступ према земљи са којом нема дипломатске односе од 1979. Године. Бајден је рекао да ће то бити могуће чим се“иранско рукодовство уозбиљи”. Напредак у односима САД – Иран би могао да помогне смањењу напетости у региону у време када се Американци спремају да повуку трупе из суседног Авганистана. Процењује се, ипак, да су изгледи за директне разговоре мали пре јуна, када се одржавају председнички избори у Ирану.