Катастрофални учинак америчке политике у Афганистану смо до сада углавном пратили кроз написе о оружаним сукобима и злочинима који су пратили ‘борбу против тероризма’. Међутим, још један важан аспект је и производња сировог опијума. Она је, без обзира на све методе које се примјењују у ‘сузбијању производње и трговине опојним дрогама’, у Афганистану попримила такве размјере, да је од те земље учинила највећег извозника у свијету.
Како би се боље разумјела цјелокупна слика овог феномена, довољно је рећи како је производња опијума у Афганистану до инвазије 2001. износила 185 тона годишње, да би већ 2007. нарасла на незамисливу количину од 8 200 тона.
У извијешћу које је недавно објавио УНДОЦ (Унитед Натионс Оффице он Другс анд Цриме фор Афгханистан), стоји како је од 2011. до 2012. узгој опијумског мака у цјелокупном територију земље порастао за 18%. Поља под том културом су се у 2011. простирала на 131 000 хектара, да би се у 2012. опијумски мак узгајао на 154 000 хектара обрадиве површине.
Највећи пораст узгоја се биљежи у покрајини Хелманд, која је уједно и највећи произвођач опијума у регији. Кампања коју је покренуо први човјек покрајине и отварањем нових радних мјеста одлучио искоријенити узгој, није получила очекиване резултате. Афганистан и даље производи 90% од укупне свјетске производње опијума, а хероин добивен од њега углавном завршава на западном тржишту, а један дио у Русији и Ирану.
Извјешће УНДОЦ-а даље наводи како је ‘без обзира на тако велик раст узгоја опијумског мака, у 2012. ипак дошло до пада производње сировог опијума од 36%, а то значи да га је укупно у прошлој години произведено 3 700 тона’. За умањен принос треба ‘захвалити’ болести која је погодила биљке и дугим сушним периодима.
У сваком случају, посао с дрогом у Афганистану је и даље најуноснија активност, а нема никаквих назнака да ће се било што промјенити. У 2011. бруто доходак од производне опијума је био 11 пута већи од онога добивеног од узгоја житарица, што је највећа разлика од 2003. године. Зарада од његовог извоза је била 2,5 милијарди еура, а то је износ који се може успоредити с 15% БДП-а Афганистана.
У протеклом су периоду Уједињени народи више пута упозоравали на ову пошаст, али како је НАТО познат по недосљедној политици у сузбијању производње и трговине дрогом, и у Афганистану се понашао као свугдје прије у свијету.
‘Улога ИСАФА и Уједињених народа у Афганистану је очаравајућа’, саркастично је коментирао Јамие Доран, продуцент више пута награђиваног документарног филма ‘Невјесте опијума’ (Опиум Бридес).
‘Кажу да узгој мака није у њиховој надлежности, те како чак не подржавају уништавање поља, а на другој страни помажу афганистанској полицији у операцијама на терену’ тврди Доран. Познато је да мали дио насада који је уништен никако не утјече на укупну производњу, а да не напомињемо како НАТО у већим дијеловима земље пружа изравну заштиту произвођачима.
Влада је у договору с УН-ом усвојила план који у себи садржи и потицајне мјере, али и мјере правне одговорности, како би се покушала смањити производња. Политичари у Кабулу су се фокусирали на плодне површине у долини ријеке Хелманд, те покушали увјерити сељаке да се окрену узгоју легалних пољопривредних култура. Та подручја су прогласили ‘подручјима за производњу хране’ (фоод-зоне) и у њима се влада покушава супротставити производњи опијума уништавањем поља. Истовремено даје сељацима сјеме других култура које би замијениле опијумски мак.
У извјешћу УН-а стоји како се на 15% обрадивог земљишта у Афганистану узгаја опијумски мак, али су произвођачи опијума доскочили законским уредбама и премјестили поља у пустињске предјеле који нису под полицијским надзором као ‘подручја за производњу хране’. У том случају с може говорити о једној трећини пољопривредног земљишта које служи за протузаконите активности. Производња опијума се једноставно премјестила и постала је једини извор прихода локалном становништву. Бављење узгојем мака, сељаци иако морају плаћати препродаваче, успјевају зарадити довољно за живот. Када би полиција покренула кампању уништавања и тих поља, становништво би остало без прихода и не би више били у стању враћати дугове онима код којих су се задужили када су започели с узгојем мака и производњом опијума. Уколико би се донијела таква радикална одлука, опет би они најсиромашнији били највише погођени.
Стратегија “немијешања” НАТО савеза
Иако је једно од оправдања САД-а за окупацију Афганистана је, осим ‘талибанске пријетње свијету’, било и ‘борба против производње опијума’, амерички војници се у почетку уопће нису обазирали на тај проблем. Генерал Томмy Франкс, који је заповиједао нападом на Афганистан, 2002. је изјавио како се америчке трупе морају држати подаље од дроге, те како ће тај проблем ријешити локална полиција. То је значило да се НАТО неће мијешати у илегалне активности локалног становништва, а разлог тому је што без опијумског мака локални заповједници и савезници међународних снага не би имали чиме плаћати своје борце који се боре против талибана.
Након почетног индиферентног става, дрога је све више почела занимати војне и цивилне дужноснике САД-а. 2005. је Wасхингтон разрадио стратегију за сузбијање производње дроге у Афганистану. Већ слиједеће године се она почела примјењивати на терену. Одлучено је да ће се давати подршка локалним властима које пристану на уништавање поља опијумског мака, но већ 2009. се прекинуло с том праксом, а репресија се усмјерила на проналажење и уништавање лабораторија за производњу хероина.
Но, поставља се питање зашто је ‘сузбијање производње и трговине дрог’м“ одједном постало тако важно САД-у? Политички аналитичар Јулиен Мерцилле се у колумни коју је објавио на Антиwар.цом бавио разним претпоставкама.
‘Један од разлога би могао бити како је експлозија производње опијума у Афганистану натјерала америчку администрацију да подузме неке мјере како би се могла хвалити пред свијетом. Други је то што је од 2004. до 2005. постало политички корисно говорити о рату против дроге којом се финанцирају талибани. Интересантно је како се реторика о сузбијању производње опијума појављује упоредо с ескалацијом сукоба с талибанима’, тврди Мерцилле.
Када је кренула кампања уништавања поља талибани су се понудили као заштитници локалном становништву (иако је у програму владе било сузбијање узгоја опијумског мака), но, радило се о прорачунатој стратегији како би добили подршку у борби против страног окупатора.
Исто тврди и извјешће УНДОЦ-а, у којем стоји ‘како смањење производње опијума није ослабило талибанске постројбе, будући да се оне финанцирају донацијама из цијелога свијета’. Даље се наводи како су талибани у другој половини 90-их, када су владали земљом, зарађивали 75-100 милијуна долара од производње опијума, а како тај износ данас износи око 125 милиона $.
Како талибани нису ти које занима узгој и производња опијума говори податак да једва 10% њихових прихода долази од те активности, а остатак из ‘других извор’“ (најчешће приватних донација).
Стога је велики број оних који тврде како је борба против производње опијума у Афганистану бацање новца, јер ионако не може ослабити талибанске снаге на терену, али и зато што сама по себи није дала жељене резултате.
На крају треба навести оно најбитније. Афганистанска влада се никад озбиљније није позабавила овим проблемом из више разлога.
Један је тај што се поља опијумског мака налазе у несигурним предјелима у које се ни војска, ни полиција не усуђују залазити како би се супротставили добро наоружаним произвођачима и трговцима дрогом, а други разлог несуочавања с проблемом је наравно новац. Када се ради о заради од 3 милијарде долара, како наводи УНДОЦ, онда и локални политичари, и влада, и НАТО заузму сасвим другачији став од службеног.
Укупна зарада од производње опијума је 3 млрд $ , а талибани од тога имају највише 5%, затим иду сељаци којима иде 20%, остаје за ‘прерасподјелу’ још 75%. Дакле, ради се о износу од преко 2 млрд $ који стоји на располагању посредницима, господарима рата, владиним дужносницима на свим разинама, те америчким цивилним и војним дужносницима.
Укратко – коментира Јулиен Мерцилле – “скупине које изравно подржавају САД и НАТО су кључни играчи у сектору узгоја и прераде сировог опијума, а не талибани како нас желе увјерити. Сједињене Државе су напале Афганистан у сурадњи с господарима рата из коалиције са сјевера земље и господарима опијума.
И једне, и друге су опремили оружјем, дали им милијуне долара, те дипломатску подршку. Као што су многи примијетили, јачање тих скупина, те њихово богаћење, довело је до пораста производње опијума након што је у периоду 2000.-2001. забиљежен пад због забране коју су увели талибани”.
Тржиште опијума је имало великог утјецаја на политичку и господарску структуру земље. Разне скупине у Афганистану, укључујући локалне власти, војне заповједнике, сиромашне сеоске заједнице, мала, али и велика подузећа, као и страни дужносници и организације богате се овим уносним послом.
“Опијум је у Афганистану постао саставни дио свакодневице уништене ратом и најважнија пољопривредна култура. Постоје дијелови земље гдје се њиме служи као платежним средством. За њега можете купити одјећу, храну или чак отићи на шишање и бријање. Опијум не да вриједи као новац, него је стварно постао новац’, за Тхе Ецономист објашњава писац и професор, американац афганистанског поријекла, Тамим Ансарy.
Већина аналитичара тврди како ће елиминација господарства које се темељи на узгоју опијумског мака ићи споро и тешко, те како се не може ријешити војном кампањом и репресијом.
‘Тај процес захтијева демократске методе, правну државу и господарски процват и све то истовремено. Но, обзиром на ситуацију протећи ће дуго времена док доживимо таво што’, за агенцију Кхаама.цом је изјавио новинар Мохаммад Расоули.
Адавнце.хр
