Криза 2008. повукла је црту под „масним годинама” светске економије. Они су били повезани са пљачком бившег социјалистичког логора и омогућили су да се за деценију и по одложи терминална фаза системске кризе капитализма, коју су почетком осамдесетих година прошлог века у Сједињеним Државама предвиделе групе на челу са А.Gell-Man, R. Collins i B. Boner, а у СССР-у – П. Кузњецов и В. Крилов.
Криза 2008. била је преплављена новцем, који је до тада већ престао да обавља пет главних функција новца, односно престао да буде новац. Криза није дошла никуда – Све се кувало до експлозије.
У САД, под маском „републиканаца“ и „демократа“, води се борба потпуно различитих снага, одвија се један сасвим другачији, много озбиљнији сукоб. Говоримо о борби унутар врха светске капиталистичке класе, о борби за посткапиталистичку будућност, за то ко ће кога одсећи од ове будућности.
Поједностављујући ситуацију донекле, овај сукоб се може дефинисати као борба ултраглобалиста са њиховом инсталацијом на бездржавни финансијско-корпоративни електронско-дигитални свет, звани концентрациони логор, и глобалиста са својим курсом да очувају државу (отуда и борба за суверенитет), модернизовану индустрију, и, последично, обезбеђење одређених позиција, делимично смањење радних и средњих слојева; истовремено, држава је подређена и ММФ-у и Светској банци, али, што је најважније, наставља да постоји.
Не постоји држава у свету ултраглобалиста – ово је свет моћних корпорација попут Источноиндијске компаније или енклавних територија – нео-Венеција; свет у коме живе људи, а заправо – биороботи без националних, расних, верских, па и полних разлика. И Обама и Клинтон су ултраглобалисти. Данас је лице ултраглобализма Хилари Клинтон, која је у ЛивеЈоурналу прикладно названа Бастинда (зла чаробница из Пурпурне земље Винклеса у Чаробњаку из Оза).
Током четири године свог председништва, Трамп је успео да разбије много тога што су ултраглобалисти градили: трансатлантско партнерство, транспацифичко партнерство, америчко финансирање СЗО итд.
Нема потребе за илузијама: Трамп, штавише, недоследно и неразговетно испуњава вољу одређеног сегмента света, пре свега америчке капиталистичке класе. Објективно, савезник овог сегмента је део западноевропских елита са десничарским ставовима.
Донедавно, антидржавне тежње ултраглобалиста имале су озбиљно ограничење: пре него што би разбиле Сједињене Државе, прво је потребно разбити Руску Федерацију и Кину; Уосталом, САД нису само држава (последњи председник САД као државе био је Никсон), већ делом држава, делом кластер ТНК, гвоздена песница свих глобалиста – и умерених и ултрас.
Међутим, такозваном дигитализацијом, постало је могуће поништити или, бар, значајно истовремено ослабити читаве „велике три” државе, које су и даље на овај или онај начин, мада недоследно, у „један корак напред”. , два корака назад” режим супротстављања ултраглобализму.
Сада се много прича о е-управи, о „дигиталној држави“, која пре свега контролише друштвене мреже. Чак се појавио и такав термин – нетократија.
„Дигитална држава“ (наводници, јер у строгом смислу речи није држава, то је другачији облик моћи) постоји делом поред уобичајене, институционално-хијерархијске,(штавише, највећим делом). ) је уграђена у њу – формално у циљу повећања ефикасности, и оптимизације процеса. У суштини, да је уништи. Пошто су мреже у суштини наднационалне, дигитална државност је глобална моћ.
Како је приметио З. Бауман, капитал (и, додаћу, све остало), претворен у електронски сигнал, не зависи од државе из које се шаље, од држава чије границе прелази и од државе у коју долази.
Глобална дигитална моћ се гради над стањем модерне ере на исти начин као што је ово последње (за њега је Макијавели сковао термин ло стато) изграђено у 16.-17. веку. над традиционалним локалним и регионалним структурама власти, поништавајући их у погледу организације и моћи.
Глобална „дигитална моћ” је готово идеалан облик за такозвану „дубоку државу”. Овде само треба да се разјасни. Прво, не „дубока држава“, већ „дубока моћ“, пошто је држава формализована ствар, али такозвана „дубока држава“ није. Друго, треба да говоримо о „дубоким државама“, оне су у свим највећим земљама света, односно у структурама дубоке моћи (СГВ).
Процес „регистрације“ СГВ се дешавао у периоду од 1960-1980. Повезује се са појавом офшор компанија, финансијализацијом капитализма, развојем транснационалних корпорација, на које су у великој мери преоријентисани део специјалних служби и део државног апарата – док су формално и једни и други остали у државној служби.
Контрола над трговином дрогом и илегалним делом трговине оружјем, златом и племенитим металима, сировинама, другим речима, криминалном глобалном економијом, постала је аутономни извор ГХС. Глобализација је почела као криминализација светске привреде, а њени оператери су постали, по речима О. Маркејева, „глобалисти пре глобализације“.
Очигледно, СГВ је формиран и у Совјетском Савезу (тријада: сегменти КГБ-а / тадашњег ГРУ-а, партијске номенклатуре и сиве економије коју су они надгледали, пре свега у Грузији, Јерменији, балтичким државама, на југу РСФСР и Украјина).
Строго говорећи, перестројка као легализација капитала у сенци и трансформација моћи у власништво је углавном њено дело, процес који она спроводи у сарадњи и са СГВ највећих држава и са затвореним наднационалним структурама система капитала (и не као озлоглашени клуб Билдерберг, већ са много озбиљнијим – Cercle/„Krug“, Siecle/„Centuri“ итд.), и са самим овим државама.
Колико је „совјетска СГВ” опстала као самосталан играч, а колико се интегрисала у политичке и економске структуре савременог света, отворено је и не најинтересантније питање: одлучујућу улогу играју потпуно различите силе. Борбу за глобалну посткапиталистичку будућност, а то свакако нису „републиканци“ и не „демократе“. Они су у најбољем случају сенке правих играча.
