Андреј Вучић – Од ковнице до тамнице

Београд – Док је гледао сахрану Зорана Ђинђића, Александар Вучић се ругао носачима ковчега: „Од њих шесторице, тројица су учествовала у убиству, двојица су се обрадовала, а један је потпуно небитни идиот“. Ако икад умре, ковчег с малим Алеком неће имати ко да носи, осим бате Андреја, тврди уредник Магазина Таблоид Предраг Поповић, бивши уредник дневника Дневни Телеграф, Национал и Правда и близак сарадник и пријатељ Александра Вучића.

Претходни владари делили су моћ са сарадницима; Милошевић са Станишићем, Ђинђић с Бебом Поповићем, Тадић с Микијем Ракићем. Александар Вучић није тако наиван, држи се мафијашког принципа који инсистира на крвној вези. Жене, кумови, пријатељи, сарадници… Све то дође и прође, само је брат вечан. Зато актуелни владар Србије ни у кога нема поверења, изузев у млађег бату. Барем до сада је тако било.

Повезани као јин и јанг (Алек би то волео, али он није јанг), они сложно, здруженим снагама уништавају Србију. Преваре, које осмисли Александар, у дело спроводи Андреј. Старији брат припрема медијску и логистичку стратегију, а грубе, прљаве радове обавља млађи. Заједно спроводе све политичке, пословне и криминалне акције.

Иако се добро зна ко је ко у напредњачкој пирамиди зла, Александар Вучић је пре неколико дана морао да на то упозори најближе сараднике. На састанку неформалног штаба за београдске изборе, пре неколико дана, без много увијања вођа је скресао крила Синиши Малом и Горану Весићу. У целовечерњем монологу прво им је објаснио разлоге свог незадовољства. Показао им је резултате истраживања, да и сами виде колико су Београђани незадовољни начином на који се води град.

Неколико месеци пре избора раскопане су улице, тргови и мостови, саобраћај је у хаосу, аутобуске линије нису добро преусмерене, грађани су оправдано револтирани. Са жељом да имитирају вођу, који је изборе 2014. добио мегаломанском представом о „Београду на води“, Мали и Весић су намеравали да бираче опсене причом о „граду – великом градилишту“. Преиграли су се.

– Нисте схватили колико су важни ови избори, ово је борба за све или ништа, зато ће убудуће кампању да води Андреј, ништа не смете да урадите без његовог одобрења – наредио је Александар Вучић.

Да не би било неспоразума, детаљно је одредио зоне утицаја. Поред Старог града, Савског венца, Палилуле и Земуна, о којима је и досад водио бригу, Андреј ће лично руководити општинама Звездара и Вождовац. Октроисаном Весићу остао је Врачар, али без могућности самосталног одлучивања. Успут, Вучић му је скренуо пажњу да скрати језик и да се не хвали како ће постати градоначелник, то се не свиђа Николи Селаковићу.

Андреј се одмах прихватио посла. Наравно, далеко од камера и јавности, у тами се најбоље сналази. Иако у многоме личе, као да их је правио исти тата, млађи брат је стрпљивији, комуникативнији, успешнији у сарадњи с типовима с оне стране закона и не избегава физичке напоре. Као што се видело у претходним кампањама, Андреј може пре подне да Ромима дели пакетиће с уљем и брашном, увече да убире данак од добровољних и оних других напредњачких спонзора, а ноћу да организује застрашивање активиста опозиционих странака.

Без обзира што је, званично, само члан Извршног одбора СНС-а, шефови напредњачког картела на локалу више стрепе од њега, него од његовог брата. По устаљеној пракси, кад сврати Александар се мало слика за медије, онда их мало више вређа и уцењује, али нема живаца, па брзо оде. Е, кад Андреј дође, не одлази док не истера своје.

Тако ради и у „бизнису“.

У стану Александра Вучића, крајем 2006. године, мало друштво кумова и сарадника пратило је телевизијски интервју једног бизнисмена, који је био притворен у „Сабљи“. Објашњавајући поводе за хапшење, признао је контакте с Милорадом Луковићем Легијом.

– Легија је дошао у моју фирму и дао ми укоричене документе и замолио ме да их погледам и дам му савет шта да ради. Шокирао сам се кад сам видео да је то списак неколико стотина предузећа с прецизном анализом њихове реалне вредности и цене по којој би требало да се приватизују, како би купци имали астрономску корист. Очигледно, неко се добро припремио за отимачину друштвених и државних предузећа – рекао је тај бизнисмен.

– Тако ћемо и ми да урадимо чим дођемо на власт – насмејао се Андреј Вучић.

Шест година касније, та „шала“ је постала мрачна српска стварност. Александар је постао званични господар Србије, а Андреј незванични инквизитор. По устаљеним обичајима, старији брат мешетари на политичкој сцени, а из његове сенке млађи управља комплетним системом, посебно сивим зонама. Тешко је пронаћи неки спорни посао у коме није уплетено име Андреја Вучића, било да су у питању приватизоване или отете фирме, намештени тендери, куповина гласова…

Како то изгледа у пракси недавно је описао лидер покрета „Доста је било“ Саша Радуловић. Док је био министар привреде у првој влади СНС-СПС, формирао је Радну групу која је спровела истрагу поступка приватизације „Вршачких винограда“. Истрага је утврдила да су главни актери у том корупционашком пројекту браћа Вучић и браћа Мали. Једном Кинезу, представнику компаније „Зхе Јианг Гуан Нан“, они су наместили да добије залихе вина вредне петмилиона евра, као и објекте, опрему, 1.600 хектара земљишта и род грожђа вредан пет милиона евра, а све то по цени од управо пет милиона евра.

Поред свега, купац би добио по 6.000 евра за сваког запосленог. Консултант Кинеза био је Предраг Мали, брат градоначелника Синише Малог, као и Андреј Вучић. На основу извештаја Радне групе, Радуловић је поништио приватизацију „Вршачких винограда“ и поднео кривичну пријаву, коју је прво послао електронском поштом Александру Вучићу, а касније му је и лично предао.

– Кад сам му дао кривичну пријаву, Вучић је само ћутао и гледао у под – описао је Радуловић.

Кад је тај случај поменуо у једном интервјуу, Радуловић је завршио на оптуженичкој клупи. Тужибаба Андреј је у судницу, на експресно заказано рочиште, дошао у друштву униформисаног и наоружаног полицајца и адвокатице Весне Лончар, супруге министра здравља… Суђење се претворило у фарсу чији исход је унапред познат. Неспреман за дијалог, на питања туженог Андреј је одговарао лажима.

– Предраг Мали није мој пријатељ, него само познаник – рекао је бата.

– Није вам пријатељ?

– Да, јесте.

– Пријатељ вам је?

– Да, али нисмо у пословним комбинацијама…

У стилу кума Николе Петровића, обмањивао је суд тврдњама да није јавна личност већ анонимно, приватно лице, иако је члан Извршног одбора Српске напредне странке и Удружења осигуравајућих друштава, а једно време је био и у Управном одбору Кошаркашког клуба Црвена звезда. Упетљан у властите лажи, почео је да вређа туженог.

– На рочишту се Андреј Вучић бечио и на мене и на мог адвоката. Вређао је, оптуживао, а онда је лагао да није вређао. Покушао је да ми се унесе у лице и испровоцира ме. Назвао ме психопатом и рекао да „мајка таквог лажова не рађа два пута“. Кад сам указао судији на увреде, рекао је да то није рекао. Лаж им је, изгледа, породични посао. Кад је постало јасно да лаже, умешала се његова адвокатица Лончар и објаснила да се, у ствари, она консултовала са својим клијентом и да се њен клијент није обраћао мени – описао је Радуловић детаљ с рочишта.

На крају, добро је прошао, боље од Јадранка Вуковића, бившег радикалског посланика. У време раскола међу радикалима, Вуковић је изјавио да су браћа Вучић, у сарадњи с татом Анђелком, вршили притисак на неколико посланика и општинских одборника из СРС-а. Александар се задовољио медијским контранападом у коме је Вуковићевог сина оптужио да је наркоман и силеџија, а Анђелко и Андреј су поднели тужбу, захтевајући финансијску надокнаду за повређену част.

Пошто тада напредњачки картел још није засео на власт, судије нису имале обавезу да испуњавају жеље породице Вучић, поступак се отегао, па је нестрпљиви Андреј изгубио нерве и насрнуо на Вуковића, да у физичком обрачуну спере љагу, коју му је на образ нанела истина. Наравно, поприлично кабасти Јадранко лако се одбранио од хистеричног агресивца, али то не мења утисак о силеџијству млађег бате.

– Не дао Бог да нешто радите, па да вам је профит мало већи, тада ће да вам дође Андреј Вучић – истакао је Вук Јеремић у председничкој кампањи, а јавну тајну је потврдио и Борис Тадић, који је тврдио да „Вучићеви најближи сарадници, браћа и кумови, контролишу софтверску индустрију, изградњу путева, трговину струјом и пољопривреду“.

До истог утиска дошао је свако ко је пратио приче о београдским ресторанима „Франш“ и „Дурмитор“, суботичком „Босу“, новосадском „Петрусу“, књажевачком кафићу „Плажа“, митровичком сплаву „Прометеј“, панчевачком хотелу „Тамиш“ и сличним примерима. Подстакнут тим гласинама, непознати аутор је на друштвеним мрежама проширио виц у коме Андреј пред сваким рестораном који му се свиди запева хит Звонка Богдана „Ко те има, тај те нема“.

Уз угоститељство, Андреја прате и вести о много уноснијим комбинацијама. На списку, који се непрестано допуњава, налазе се највећи аутопревозник „Ласта“, затим „Југоимпорт“, „Вин Вин“… На друштвеним мрежама мало-мало па осване информација о томе како Андреј Вучић купује једну ужичку фирму, да је приватизовао друштвено предузеће „Сава Ковачевић“ из Врбаса или да води пројекат гасификације од Александровца до Новог Пазара и Тутина.

На исти начин, преко интернета, пронела се прича о томе како је Андреј „преузео“ чачанску фирму „Унипромет“. За то предузеће, које вреди осам милиона евра, млађи Вучић је наводно понудио један милион, уз напомену да ће је, ако буде морао да се враћа у Чачак, узети за џабе. Власник „Унипромета“ Милисав Новичић је сарађивао са сваким режимом, па и овим напредњачким. Финансирао је кампање СНС-а и заузврат добијао солидне послове, као што је изградња заштитне ограде на путу Љиг – Прељине.

У какво коло се ухватио схватио је тек кад је добио „понуду која се не одбија“. Завршио је у болници, преплашен и забринут за свој и животе чланова своје породице. Истовремено, прочуло се да је на исти начин и Миленко Костић остао без „Ауто Чачка“. Да би се гласине сузбиле на извору, чачанско Пословно удружење „Градац 97″ одмах је издало саопштење у коме је осудило „учестало ширење неоснованих и нетачних информација о присилном преузимању појединих чланова“ тог удружења.

„У последња три месеца почеле су да се шире дезинформације, наравно прво спорадично, а сада већ масовно да су принципом принуде и уцене од стране брата Председника Републике Србије и његових блиских сарадника преузете фирме „Унипромет“ и „Ауто Чачак“. Таквих притисака, предлога или разговора на ту тему апсолутно никада није било ни са ким, а поготово не са људима из врха актуелне политичке власти у Србији, који се помињу у гласинама које се шире у нашој јавности. Ми не желимо да улазимо у анализу ко је и за чији рачун то урадио, али молимо све факторе на нашој политичкој сцени да за своја разрачунавања више не покушавају да користе привреднике града Чачка“, наводи се у саопштењу удружења чачанских бизнисмена, које је објављено почетком септембра.

Неколико дана после тог саопштења јавност је сазнала да је Влада Србије преко „Ауто Чачка“ купила хиљаду возила „Шкода“ за потребе Министарства унутрашњих послова. Ни „Градац 97″, нити било која институција, нико није објаснио зашто Влада није купила „Фијатова“ возила, пошто је власник 33 одсто његове фабрике у Крагујевцу, већ „Ауто Чачку“ набацује посао с огромном провизијом. Јавно, у пропагандне сврхе, Александар Вучић је лично молио Владимира Путина да дозволи увоз 500 „Фијатових“ аутомобила у Русију, да би повећао продају и обезбедио посао крагујевачким радницима, а сад дупло већи контингент узвози из Чешке. Па, ни Фахри Муслиу не би поверовао да то није урађено због провизије.

Попут Чачана и други рекетирани бизнисмени морали су да јавно бране своје џелате. То су радили Никола Димитријевић, власник „Франша“, и Лајош Чакаљ, власник суботичког „Боса“, па што не би Новичић и Костић. Њихов страх је оправдан, знају колико су Вучићи опасни.

То је знао и Жељко Рутовић, па га страх није спречио да с пиштољем решава пословне проблеме с Предрагом Ранковићем Пецонијем. У београдском хотелу „Праг“, средином марта, на састанку најутицајнијих бизнисмена, неформалном „Српском Давосу“, кад је Пецони упитао Рутовића кад ће му вратити дуг, добио је рафални одговор.

Док је изрешетани власник „Прага“ и Телевизије „Хепи“ јаукао на поду, тајкуни су се разбежали, а револвераш Рутовић је мирно отишао својим путем, право у легенду. Напредњачки медији су објавили да није тачно да је крвавом састанку присуствовао и Андреј Вучић. Његов брат је од тада сто пута поновио да се Андреј у то време налазио „двеста километара даље“.

Полиција и тужилаштво ћуте, истрага није завршена, не може да се утврди шта се заиста десило иако постоји 16 сведока и 12 безбедносних камера, које су све снимиле. Због тога, логично је претпоставити да истина не сме да се открије баш зато што се све зна, па и то да ли је Андреј био од Рутовића удаљен 200 километара или милиметара.

Није тачно измерена ни удаљеност с које је Звонко Веселиновић ишамарао Андреја у свом ресторану „Плеј“ у Новом Саду прошлог новембра. Косовски контроверзни тајкун дискретно је, с неколико пљуски и исуканим револвером, показао млађем бати шта мисли о некоректној подели плена. После тог херојског дела Веселиновић се привремено дислоцирао у завичај, али кад су страсти угасле, наставили су ортаклук по старом, насмејани и загрљени, с оружјем у рукама.

На сиротог бату жандари су дизали пендреке, Веселиновић пиштољ, а Кокеза глас. Незадовољан што је искоришћен и истиснут из послова с „Вин Вином“ и „Еуросалоном“, Славиша Кокеза се усудио да се супротстави браћи. Уверен да је „поштено“ одиграо своју улогу у представи с препродајом фирми и намештању тендера, Кокеза је, као Мирко Топаловић, тражио свој део. Иако је почетком јула продао „Еуросалон“ Слободану Квргићу за пет пута већу цену од оне за коју га је, од истог човека, купио пре две и по године, Кокеза је уместо пара добио салву увреда.

– Имао си две трафике у блоку 63, а ми смо од тебе направили богаташа – рекао је, наводно, Андреј Вучић Кокези, а све је, по налогу, пренео „Курир“.

Кокеза може да буде срећан што је само провучен кроз медијско блато, што се не може рећи за Дејана Анђуса. Кад је Анђус лупио шаком о сто, тражећи свој део плена, ударио је прејако.

– Милојица ће морати да плаче неком другом на рамену када му Андреј други пут буде отимао „Бачка пут“, па ја морао да зовем старијег брата – објавио је Анђус, разоткривајући начин пословања браће Вучић.

Инсајдер је провео неко време у притвору, после чега је нестао из јавности. Нестао је и Милојица Марковић, власник неколико грађевинских фирми, који се експресно трансферисао с листе за хапшење на листу добитника најуноснијих послова с државом.

– Марковић је власник „Срем пута“, а био је власник и „Крушевац пута“ и „Бачка пута“. Једном приликом 2015. године ручао сам са Зораном Дробњаком, директором „Путева Србије“. Том приликом је Дробњак извадио неку цедуљу и рекао да му је Вучић наредио да Милојици Марковићу сваки месец да посао у вредности од више десетина милиона динара. Осим Дробњака, те задатке су добиле и одређене локалне самоуправе, као и АП Војводина – открио је Саша Мирковић, председник покрета „Цела Србија“.

И Мирковић је, за разлику од Марковића, завршио у притвору.

Сличну судбину је, засад, избегао Момчило Мандић. Бивши полицајац и један од најближих сарадника Радована Караџића, одавно је разгранао послове у Србији. На обострану жалост, уселио се у Вучићев комшилук, у „Црвенкапу“. Иако је избегавао контакте с вођама напредњачког клана, Мандић је, по природи свог основног посла, долазио до многих сазнања о њиховим прљавим пословима. Не знајући шта да ради с њима, опасно се преварио.

У наивном уверењу да је Војислав Шешељ опозиционар, Мандић му је пренео део компромитујућих информација. Још није ни стигао од Батајнице до Земуна, а Шешељ је јавио Вучићу шта Мандић прича. Сутрадан је нападнут један Мандићев рођак. Полиција, наравно, није пронашла починиоца и извршиоца, што је Мандић добро схватио као претећу поруку с најавом онога што и њега чека. Да не би седео мечки на рупи, продао је стан у „Црвенкапи“ и склонио се на безбедну удаљеност.

Са још безбедније удаљености, из Ленглија и Вашингтона, амерички обавештајци добро прате послове Вучићевог клана. До каквих сазнања су дошли први пут се видело у писму шесторо конгресмена, који су тадашњег потпредседника САД-а Џозефа Бајдена упозорили на незаконите активности људи из врха српске власти. На списку осумњичених је, наравно, и Андреј Вучић. Корак даље отишао је амерички тиражни дневни лист „Хафингтон пост“, који је указао на спорну улогу млађег Вучића у пословима с најмоћнијим мафијашким картелима.

– Немачке власти верују да Андреј Вучић контролише један од највећих нарко-картела на Балкану. Он је, такође, више пута оптужен и за контролу „црног тржишта“ нафте и цигарета – наводи се у тексту Роберта Кримера, који је објављен крајем марта ове године.

У тексту се истиче да је Андреј Вучић искористио службени положај у Заводу за израду новчаница и кованог новца за штампање акцизних маркица које су штампане у вредности од милијарду евра и продате за 600 милиона евра албанским кријумчарима марихуане.

– Акцизне маркице су продате косовском Албанцу Ћазиму Османију. Више информација страним службама дао је бивши директор српске полиције Милорад Вељовић, који је, такође, пословао са Османијем, тако што му је, по налогу Андреја Вучића, издао пасош на име Драгана Петровића, српског држављанина. С тим пасошем Османи је безбрижно путовао по Европи – истакао је Кример, нагласивши да у Београду тридесетак агената америчког ФБИ води истрагу деловања криминалних група с Балкана за које се сумња да угрожавају системе безбедности у Европи и Америци.

Истраге ЦИА и ФБИ већ су дале резултате, погубне по напредњачки картел. Блокадом рачуна неколико компанија из Уједињених Арапских Емирата заустављено је прање пара Вучићевих тајкуна који стоје иза пројекта „Београд на води“. Такође, блокирани су и приватни рачуни у једној кинеској и највећој британској банци, за које се сумња да припадају појединцима из врха напредњачког картела.

Александар Вучић добро зна да не може сакрити трагове, па се и не труди, тера до краја, па шта буде. Без обзира на упозорења из САД, не одустаје од спреге с Вељовићем. А, и кад би хтео, не би могао. Искусни Вељовић је господар свих тајни, чим осети да му неко дува за врат, из сефа извади неки компромитујући или оптужујући документ. На тај начин годинама опстаје у сваком режиму, па и у напредњачком. Кад ђаво дође по своје, Вучић ће сносити политичку и кривичну одговорност, Османи ће завршити каријеру у стилу осталих покојних мафијаша, а Вељовића ће заштити сви дужници из политичког, полицијског и криминалног миљеа, које је спасао од суочења с правдом.

Шта ће бити с Андрејем Вучићем, нико не зна. Пред домаћом јавности, старији бата га брани патетичним бесмислицама:

– Удрите мене, господо. Вас занима шта ради Андреј Вучић. Ради свој посао, живи нормално, много теже него што живите ви. Молим вас, не дирајте моју породицу, ја свог брата волим највише на свету. Он поштено ради и зарађује и чека дете за три месеца, а отплаћује кредит у швајцарцима. Сви знају да је мој брат поштен, баш као и ја!

У томе и јесте проблем с Андрејем, што је поштен баш као и Александар. Надлежни органи још не смеју да проверавају то поштење, а браћа већ покушавају да нађу начин да то избегну и у будућности. Први план им је пропао. Припремајући се за неизбежни пад с власти, Александар Вучић је намеравао да за брата обезбеди одступницу у Русији. Очекивао је да ће му Путин изаћи у сусрет и дати азил Андреју, као што је на захтев Слободана Милошевића удомио Миру Марковић. Да би напакостио Американцима, Путин није заштитио само Милошевићеву удовицу, већ и Едварда Сноудена, али неће Андреја.

Андреј Вучић је могао да има нормалан живот. С одређеним напором, али ипак је завршио факултет, запослио се у стабилној државној институцији, држао се даље од медија, а вишак страсти и фрустрација иживљавао је на северу „Маракане“ и у уличним тучама… Да је имао среће, ишао би кривудавим стопама тате Анђелка, уз вино и жене… У том случају, да га старији брат није увукао у прљаве послове, не би имао оволико пара, моћи и кривичних дела, али век би провео у ковници, не у самици.

Угашени „Асомакун“ је жив!

Андреј Вучић је уклет човек, чега се прихвати, то пропадне. Иза свих његових пословних комбинација остале су само афере.

У септембру 2014. хтео је да престолонаследника Данила извуче из групе навијача, који су кренули у обрачун са учесницима на Паради поноса, да би сам добио батине од жандара. Нешто касније, док га је Александар хвалио, представљајући га као скромног радника, откривено је да има фантомску фирму „Асомакум“.

Време пролази, али ниједан од тих скандала није добио судски епилог. Нишким жандарима се суди јер су поступали по прописима и употребили силу против хулигана који су их напали, предвођени батом Андром. Безакоње и бахатост браће на власти још боље се види на примеру „Асомакума“.

Оснивач, законски заступник и директор те фирме је од марта 2010. био Андреј Вучић. Годину дана касније Пореска управа је покренула поступак због сумње да је „Асомакум“ утајио око два милиона евра. Андреј је 2014. поднео тужбу и Привредни суд је донео решење којим је огласио ништавним акт о оснивању те фантомске фирме, прихватајући здраво за готово бесмислено објашњење о фалсификованој личној карти. Ако је неко мислио да је тиме завршена афера, преварио се.

Почетком јула ове године „Асомакум“ је отворио динарски рачун. У Агенцији за привредне регистре немају податке ни ко је актуелни власник и директор „Асомакума“, па ни ко је отворио рачун. Очигледно, и тај скандал мораће да на епилог сачека до смене власти.

Предраг Поповић / Магазин Таблоид