Од 1,2 милиона имиграната који су ушли у Немачку током 2014. и 2015. само је 34.000 њих пронашло посао. Када је немачка канцеларка одлучила да отвори врата за стотине хиљада муслиманских имигранта са Блиског истока и удаљенијих земаља, она је веровала да ће се поновити немачко економско чудо, захваљујући приливу нове радне снаге и стварању још већег тржишта. Она је такође морала да зна да су џихадисти прикривени у мору избеглица. Вероватно је сматрала да је то мањи број радикализованих и никакав проблем за стабилну земљу као што је њена. Али је Меркелова требало да зна да немачка полиција не може да контролише милион придошлица који су нагрнули преко граница и да ће бити претрпана гомилом посла. Коцкала се и одлучила да крене са могућим позитивним ефектима новопридошлог становништва. Узела је у обзир да је Немачка супериорна економска сила и да све може да асимилира. Морала је да себи призна да Немачка ипак није економски џин. И све је кренуло наопако…пише Милан Балинда, уредник Магазина Таблоид и дугогодишњи новинар америчког дневника Мајами Хералд.
Немачка економија је и даље јака, али губи на снази. Инвестиције су мање исплативе, људски капитал опада јер придошлице немају знања и умећа немачко-школованих радника. Незапосленост је ниска, али и то указује на недостатак радне снаге. Данас 61 одсто Немаца имају између 20 и 64 година старости, а процењује се да ће их средином века бити само 41 одсто.
Многи економски показатељи говоре да је немачка економија болешљива. Кашљуца и посустаје, стагнира.Од економске кризе из 2008. године раст јој је био 3,1 одсто, што није тако лоше као што је случај остатка евро-зоне, али мањи од британског раста и само пола шведског, швајцарског и америчког. Раније, када је лансиран евро, 1999. Немачка се ценила као „болесна јединка Европе“. Економија није напредовала и било је четири милиона незапослених. Немачки мит је да је захваљујући Герхарду Шредеру реформисано тржиште радне снаге и да је земља постала олимпијски шампион. Истина је да се незапосленост срозала јер су се отворила многа слабо плаћена радна места, „мали послићи“. Остатак економије није се знатно поправио. Немачка није постала динамичнија, једноставно су смањени трошкови. Инвестиције с крајем прошлог века износиле су 22,3 одсто БНД а у 2013. биле су само 17 одсто. Ниже него што је то било чак и у Италији.
Немачка има пропорционално броју становника мање дипломаца, 29 одсто, од Грчке, 34 одсто. Најбоље оцењени немачки универзитети котирају се у свету на 49. месту. Започети бизнис у Немачкој је ноћна мора и земља по том питању глобално заузима 114. место. То би било испод, на пример, Пакистана и Лесота. Интересантно је да су 50.000 немачких предузетника емигрирало у Силиконску долину у Калифорнији. Највеће немачке корпорације су старе и забарикадиране. Немачки САП, нешто као немачки Гугл, основан је још 1972. године, а тако се не може у ИТ развој. Регулација професионалних услуга је веома ригидна. Власници фармација, примера ради, могу да буду само дипломирани фармацеути, а и они не могу да имају више од четири апотеке. Друге радње не могу да продају ни лекове који се издају без рецепта. Све скупа довело је до пораста продуктивности од 0,9 одсто у последњој деценији, а то је мање него у Португалу. А немачки радници су платили цену овако слабог учинка. Дневнице се вештачки држе ниске. И док је продуктивност немачких радника напредовала 17 одсто током последњих 15 година, плате су пале кад се рачуна инфлација. Све је то била идеја да Немачка повећа конкурентност. Али држава није компанија.
У бизнису власник можда и хоће да минимализује плате, за друштво у целини плате нису трошак да би се минимизовале, већ бенефиције које би требало максимизовати, увек и када је то оправдано продуктивношћу. Мала примања праве штету економији на дуге стазе јер, између осталог, смањују жељу радника да побољшају своје умеће и бизнисе да производе скупље производе. Стагнирајуће наднице су кочиле домаћу потражњу, те је Немачка морала да се оријентише на извоз да би јој економија расла.
А извоз се дуплирао од 2000. године захваљујући многобројним факторима. Међутим, са Јужном Европом сада у тешким проблемима, и падом потражње из Кине, немачка извозна машина је почела да посустаје. Осим тога, како аутомобили и други производи „маде ин Германy“ садрже многе делове који се производе у другим земљама, пре свега у Централној и Источној Европи, немачки део добити се смањује. Опсесија извозом је довела до тога да земља има вишак крајем 2014. од 289,6 милијарди долара, више него Кина са својих од 206 милијарди, а те чињенице, истичу неки, указују на немачку конкурентност. А зашто уколико је Немачка конкурентна више бизниса не инвестирају тамо? Зато, кажу други, јер толики вишак указује на болесну економију.
Стојеће плате повећале су вишак корпорацијама, али су смањиле потрошњу, закочиле тржиште услуга, зауставиле отварање нових бизниса, тако да остварени вишак у компанијама обично заврши негде другде по свету. Немачка је изгубила стотине милијарди евра у инвестицијама због политике штедње. Залеђивање дневница да би се помогло извозу је лоше за Немачку и катастрофално за остатак евро-зоне. Далеко од тога, кажу много експерата, да буде сидро стабилности, Немачка шири нестабилност.
Немачке банке су неодговорно давале кредите земљама европског југа, финансирале мехуре некретнина у Ирској и Шпанији, направиле потрошачки бум у Португалу и добациле грчкој влади конопац о који могу да се обесе. А онда када су ти мехури прсли, Немачка је почела да извози дефлацију. Немачка није ни „локомотива раста“ евро-зоне, напротив, слаба домаћа потражња успорава раст свугде другде и то води ка неминовном-немачке банке и сви који плаћају порез мораче да претрпе штету од ненаплативих кредита који су дати земљама европског југа. Немачка има јаку конкуренцију од стране произвођача из Турске и Кине и решење за такву ситуацију није производња истих старих производа које праве радници са залеђеним дневницама, већ иновација, нови производи за које се исплаћују веће плате. А ефекат најновијих имиграната на немачку економију још није ни најмање приметан. За сада држава плаћа трошкове придошлицама.
Додатни проблем прети немачкој економији. Наиме, ММФ каже да ће Брегзит негативно утицани на немачки раст и да би требало ревидирати економске планове. Британија је важан економски партнер Немачке и изласком из Европске Уније друге по величини европске економије може само да нанесе штету Немачкој. Врхунски економисти тврде да ће изласком Британије немачка економија расти 0,2 одсто мање ове године него што је предвиђано и целих 0,5 следеће. Међутим, такође тврде да ако би немачка влада повећала потрошњу, што највероватније хоће јер ово је изборна година, онда би се губици због Брегзита донекле компензирали.
ММФ тврди да ће се економски раст Немачке успорити и да ће бити 1,5 одсто следеће године, уместо 1,7. ММФ је најавио нову прогнозу за немачку економију средином јула месеца. Истовремено, немачке партије левог центра кажу да ће оне подредити краткорочне економске интересе у корист „европског јединства“. Судећи по нацрту резолуције који је добио британски дневник Гардиан, немачка Социјалдемократска партија (СДП) стала је на становиште да ако Британија хоће да буде члан јединственог тржишта, онда мора да прихвати слободно кретање људи као одлуке Европског суда правде. У овом тренутку СДП се налази у испитивањима јавног мнења одмах иза немачких Демохришћана (ЦДУ), што указује да ће нова влада након избора у септембру опет бити коалиција те две партије.
Било како било, ти избори већ су натерали немачке политичаре да мање или више промене своје ставове.
Канцеларка Ангела Меркел је својим посланицима рекла да је депортација избеглица који се нису квалификовали за азил „најважнији посао током следећих месеци“. То исто је поновила на конференцији синдиката државних службеника. Чињеница да је напад на новогодишњем вашару у Берлину 19. децембра извео један терориста који није добио азил и кога немачка није успела да депортује. Друга је ствар што је напад у Берлино могао да се предвиди и многи тврде да је немачка канцеларка створила услове да би тај напад уопште догодио. Када је она одлучила да отвори немачка врата стотинама хиљада муслиманских избеглица, ствари су очекивано кренуле да се покрећу у правцу тешких невоља. Немачки вицеканцелар из Социјалдемократске партије, Зигмар Габријел, тврди да се залаже за „нулту толеранцију“ када је милитантни ислам у питању додајући да „џамије салафиста морају бити забрањене, њихова удружења разбијена, а проповедници протерани“. У пракси су такође видљиви извесни помери у циљу контроле ко све улази у Немачку. Скоро 20.000 имиграната враћено је са немачких граница, а додатних 55.000 изабрало је да добровољно оду.
Добар део имиграната који добровољно напуштају Немачку стигли су тамо из земаља Западног Балкана, а највећи број од 15.000 њих до новембра прошле године вратио се у Албанију. Потом следе по неких 5.000 из Србије, Косова и Ирака. Избеглице са Балкана имају слабе могућности да добију сталну резиденцију у Немачкој и зато добровољно напуштају ту земљу да их не би депортовали и забранили им будући улазак. Многи такође квалификују за новчану помоћ. Једна фамилија имиграната из Авганистана, на пример, добила је 4.200 евра, а уз то и бесплатан лет, путне дневнице и друге бенефиције која могу да достигну између хиљаду и 3.000 евра по особи.
Велики део оних који су заустављени на граници долазили су из Авганистана, Сирије, Ирака и Нигерије. Међутим, контрола граница договорена је само са Аустријом и скоро 75 одсто заустављања и враћања догодио се на тој граници. Многи имигранти стигли су у Немачку без докумената и то или зато што их немају или зато што су их намерно уништили да би успорили депортацију. Нападач на Берлинском вашару био је Тунижанин Анис Амри који је користио неколико имена да би избегао депортацију и није имао документа. Ни личну карту, ни пасош. Немачка влада поново је установила контролу на границама током кулминације имигрантске кризе у септембру 2015. године. Верује се да је берлински масакр могао бити избегнут да је полиција била у стању да контролише имигранте којима је одбијен захтев за азил.
У сваком случају, број имиграната који су стигли до Немачке током последње године спао је за две трећине од броја из 2015. Било их је око 280.000, знатно мање од 890.000. Али број оних који су по први пут затражили азил попео се на 745.500. У тај број су укључени и они који су стигли још 2015. али нису до прошле година затражили азил. Влада је већ одлучила о судбини неких 700.000 новопридошлих. Око 62 одсто имиграната добило је азил. На првом месту за азил и даље се налазе Сиријци, следе Авганистанци, Ирачани, Иранци и Еритрејци. Драстично је смањен број тражилаца азила из земаља Балкана, пре свега из Албаније и са Косова. Немачка влада им је дала на знање да највероватније се неће квалификовати. Све скупа, смањени број имиграната може да помогне Ангели Меркел на изборима у септембру јер је јасно да је Немцима имиграната преко главе. Осим терористичког акта у Берлину и сличних напада који привлаче светску пажњу, у Немачкој се свакодневно догађају и други криминални напади. Пре свега силовања, понекад са убиством, крађе и отимачине. Меркелова, кандидујући се по четврти пут за место канцелара, почела је да мења причу о имигрантима и новим муслиманима уопште.
За очекивање је да како се избори приближавају, тако ће се реторика појачавати, а највероватније и конкретне акције немачке владе.
Обећање Ангеле Меркел је да „Немачка буде Немачка коју волимо“. Међутим, нити је Немачка оно што је била, нити је Европска Унија иста. Европске интеграције се распадају, немачкој привреди су потребне промене, Европи су потребне промене, а Меркелова је политичар који заговара континуитет. Време континуитета је прошло толико да чак и Немци хоће промене. Можда су чак и Немци схватили, или макар значајан број њих, да је Ангела Меркел веома амбициозан политичар и да јој је заиста важно да постави немачки рекорд остајања на власти.
Није докторка Меркел толико скромна особа колико она жели да се као таква представи. Воли власт, воли да се пита и не напушта јој се кормило брода. Истини за вољу, Немачка није брод који тоне, али је брод којем је потребно више од новог слоја фарбе. Доста тога у машинском одељењу мора да се мења. Доста тога на немачким мостовима и путевима мора да се поправља и ново да се гради. Меркелова политика је конзервативна, политика штедње, а претерана штедња, када је друштво у питању, може да буде исто толико опасно колико и расипање. Проблем је што више нико у Европи неће да се расправља са мути Ангелом јер разговор са њом скоро је исто као причати неком зиду. Истини за вољу, она ће можда одрешити кесу и почети са инвестицијама у земљи. Можда она лично и није за претерану штедњу, али као свака добра немачка мајка мисли да Немци то јесу.
Ангела Меркел, њена партија, а и остатак Немачке, као и Европе можда има и додатни проблем који није занемарљив. То је одбрана. Наиме, победом Доналда Трампа у Америци, чијој се победи Ангела Меркел ругала, на један уљудан начин, али се ипак ругала, позиција одбране Европе од стране САД доведено је у питање. Трамп је рекао да Европа мора много више да одваја за своје војне снаге и да Америка можда неће да прискаче у помоћ ако нека европска земља буде нападнута. Меркелова је позвала државе чланице Европске Уније да повећају ниво безбедности јер „не постоји гаранција вечности у односима са Америком“.
Мада није директно поменула име новог америчког председника, Меркелова је мислила на његову изјаву током председничке кампање да ће он размотрити однос према НАТО. У сваком случају је јасно да Европа неће добити никакву америчку помоћ у решавању имигрантске кризе и Меркелова је позвала чланице ЕУ да се озбиљно позабаве и том темом. И Јошка Фишер, вођа немачких Зелених, у једном ауторском чланку подржао је исту идеју. Рекао је да нови амерички председник не верује у европске интеграције. Такође је написао да ћемо „…ускоро сазнати шта ће бити са НАТО, али доста штете је већ направљено. Сигурносне гаранције нису само питање војне опреме. Гарант такође мора да показује истинску жељу и поруку да је спреман да одбрани своје савезнике кад год је то потребно“.
Фишер је рекао да је Европа базирана на мекој моћи и није дизајнирана да гарантује европску сигурност. Додао је да ће две највеће и економски најразвијеније земље, Француска и Немачка, морати бити основа европске безбедности. У сваком случају, наступајући парламентарни избори у Француској, Немачкој и Холандији, а вероватно и у Италији, ће одлучити да ли ће се Европска Унија одржати као целина. Што се Немачке тиче, Меркелови Демохришћани ће највероватније бита део будуће владе, али исто тако веома могуће као мањи партнер. То може, али не мора да значи да ће Ангела Меркел остати без канцеларске фотеље.
Европска десница се дроби
Знаци да се европски десничарски популисти топе виде се на све стране. Један од ударних примера је породична свађа француског кандидата за председника Марин Ле Пен. Њен отац, кога је она искључила из партије, и њена сестрична Марион Марасал-Ле Пен стала је на страну свог деде Жана-Мари Ле Пен. Ипак, сумња се да он има неку значајну подршку, како у Француској, тако и у остатку Европе. Али су ти породични сукоби донекле окрунили политички углед Марин Ле Пен.
Можда фамилија Ле Пен није ни близу ексцентричности италијанског популисте који плива са левице на десницу и назад, Бепеа Грила. Грило, бивши комичар, вођа је политичке групе Покрет 5 звезда која се уздигла до самог врха популарности италијанске политичке сцене захваљујући пре свега акцијама „Одјеби дан“ и ставовима против Европске Уније. Покрет 5 звезда се таласа између левице и деснице прескачући ограду између либералних и конзервативних идеала.
Када је италијански премијер Матео Ренци изгубио на референдуму од 4. децембра, Грило је био међу првима који су захтевали ванредне изборе. У том тренутку имао је добре шансе и да на њима победи. Већ тада није инсистирао на изласку из Уније, али јесте на напуштању евро-зоне. Његова партија ушла је 2014. у Европски парламент са 17 посланика. Придружила се парламентарној групи коју де факто води Партија за независност Уједињеног Краљевства (УКИП) на челу са Најџелом Фаражом. Својевремено је партија Покрет 5 звезда хтела да се придружи Зеленима, али је била одбијена.
А онда је у недељу 8. јануара на свом блогу написао да је дошло време да његов Покрет напусти десничарску коалицију у Европском парламенту и да се придружи групацији евроентузијаста. Позвао је у том тексту на свом блогу да чланови Покрета гласају за коју су опцију. За прекид односа са Фаражом било је 78,5 одсто од оних који су гласали. Грило је послао захтев да буде примљен у проевропски блок и истог је дана одбијен. Да је Грилова партија ушла у тај савез, они би по бројности у Парламенту били одмах иза Европске народне партије и социјалиста левог центра.
Немачки покрет, сада већ партија, Пегида изгубила је доста на популарности након што су објављене фотографије њиховог лидера у униформи како имитира Адолфа Хитлера. Пегида своју политику базира на анти-муслиманским ставовима. У једном тренутку имали су велики број следбеника, али је касније то спласнуло.
О рекордном броју инцидената са пуцањем у Америци
Мистериозан раст насиља
Галина Тувик (Москва)
Инцидент на Флориди у којем је ветеран рата у Ираку отворио паљбу на грађане и убио неколико њих, поново је подстакао светске медије да пишу о проблему америчког насиља.
Прошле, 2016. године, САД је поставио својеврстан рекорд по броју „инцидената са пуцањем“: 2014. године било је 52000 таквих инцидената, 2015 – 53,5 хиљаде, а у 2016. години више од 58 хиљада. Односно, број ових инцидената повећан је за више од 10% за годину дана. То се може објаснити и само побољшаном методологијом рачунања. Ипак, тешко је објаснити такав пораст, од 13,5 на 15 хиљада смртних случајева услед пуцњаве, који је такође повећан у односу на 2015. годину за више од 10%.
На све то, у 2016. години забележен је пораст масовних пуцњава – тј. специфичних инцидената у којима број рањених и убијених достиже и до неколико десетина људи. Ако је 2014. било 275 таквих случајева, 2015. било их је 333, а прошле године – 385.
Такав раст насиља је мистериозан. Он не само да значајно надмашује раст становништва, већ се налази и у очигледној супротности са подацима, нпр. о запослености и благостању у породици – што су показатељи који традиционално објашњавају висок ниво насиља у друштву. Незапосленост је, према званичним америчким подацима, пала на веома низак ниво, а благостање грађана расте већ неколико година заредом.
Две ствари могу бити у питању: или је реч о томе да је статистика о запослености и благостању погрешна, или у савременом свету однос између „грађанског насиља“ и уобичајене „социјалне несигурности“ није више тако директан.
Занимљиво је да се у Русији, у којој се према подацима Росстата већ око две године бележи пад прихода грађана, то није одразило на повећање насиља. Напротив: према подацима за период јануар-новембар 2016. године, наставља се тренд опадања броја убистава, наношења „тешких телесних повреда“ са смртним исходом, силовања, разбојништава, крађа и пљачки (упркос расту броја становника који би 2017, судећи према динамици, могао достићи 147 милиона).
Остаје нам да претпоставимо да Руска Федерација после рушилачких догађаја деведесетих година још увек сустиже „нормалан ниво“ својствен земљама са високим нивоом друштвене организације. У исто време, САД, напредно друштво, које је преживело деценије пада насиља, очигледно је достигло, за своју социјалну конфигурацију, „насилнички минимум“, након кога је гомилање нових проблема почело да погоршава статистику о броју извршених случајева насиља.
Треба приметити да сиромашни Американци последњих година, ако тако може да се каже – постају „богатији“ – њихов удео у укупном становништву је порастао (на рачун сиромашења делова бивше средње класе). Могуће је да управо попуњавање нижих друштвених слојева новим члановима (тзв. „нови сиромаси“) даје ефекат свеопште озлојеђености која се огледа у расту инцидената са пуцњавом.
Милан Балинда, Таблоид
