Према подацима годишњег извештаја института SIPRI (Стокхолмски институт за истраживање светских проблема) у пет година (2010. – 2014) међу увозницима оружја и даље прво место у свету заузима Индија (она у укупном светском увозу оружја учествује са 15%). Међутим, уколико се посматрају само показатељи из 2014.године, како то ради међународна консалтинг-компанија IHS , прво место у бизнису са оружјем у групи купаца заузела је Саудијска Арабија. Саудијци су у периоду 2013. – 2014.г. своје куповине наоружања и војне технике повећали за 54%. А у 2015, како то сматрају експерти IHS, саудијски увоз оружја и војне технике ће да се повећа за још 52% и износиће 9,8 милијарди долара. Војни буџет те земље је у 2014.години достигао рекордних 64,4 милијарди долара.
Као и Саудијска Арабија, и Турска се наоружава великом брзином. У списку земаља које имају највеће војне трошкове Анкара се у 2013. преместила са 16. на 14. место и тако одгурнула у страну Канаду – чланицу НАТО. Што се тиче Саудијске Арабије, она је у 2013.години повећала војне трошкове за 14% и тако са 7. дошла на 4. место. Саудијци су се нашли међу првих десет земаља света по обиму финансирања оружаних снага. Ако је у 2006. години војни буџет Саудијске Арабије износио 31,255 милијарди долара (10% БДП-а) и међу земљама Персијског залива био највећи, у 2011. је њен војни буџет изнео 48,2 милијарде долара (11,4% БДП-а)[1].
Један од најважнијих инструмената у геополитичкој стратегији Саудијске Арабије представља Савет за сарадњу арапских држава Персијског залива којим се фактички управља из Ријада. Осим саудијаца, у тој организацији су Кувајт, Бахреин, Оман, Катар и Уједињени Арапски Емирати. Генерални секретаријат Савета се налази у главном граду Саудијске Арабије, а у извештајима Стокхолмског института наведена организација се посматра као јединствена војна структура.
Увоз наоружања је у земљама Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива у периоду 2010. – 2014. порастао за 71%, ако се упоређује са периодом 2005. – 2009.г. Упоређења ради: увоз оружја у друге земље Блиског Истока, обухваћене кризом, порастао је за 54%. „Преко куповине наоружања, углавном из САД и Европе, државе Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива великом брзином шире и модернизују своје оружане снаге, – пише један од водећих експерата Стокхолмског института Питер Веземан. – Државе Савета, заједно са Египтом, Ираком, Израелом и Турском, ако се посматра „Велики Блиски Исток“, планирале су да у следећих неколико година направе нове велике наруџбине основних врста савременог наоружања“.[2]
А Саудијска Арабија посебно налази се на првом месту у списку увозника оружја из Велике Британије (41% од укупног извоза оружја Уједињеног Краљевства) и на трећем Шпаније (10%).[3]
Ален Родје, један од највећих експерата Француског центра за обавештајна истраживања, сматра да стално повећање саудијског војног увоза представља „део борбе за утицај која се води на Блиском Истоку између Техерана и Ријада.“ У геополитичке противнике Ријада Ален Родје убраја и „Исламску државу“ и „Ал-Каиду“ које, по његовим речима, „теже да свргну краљевску породицу“. Француски експерт прогнозира и постепено хлађење односа између Саудијске Арабије и САД и истовремени прелазак Ријада у активнију политику на читавом региону „Великог Блиског Истока“, па чак и ван његових граница: „Није прва година како САД сматрају да је тихоокеански регион приоритетан за њихове интересе. Тамо постоје два главна безбедносна питања. То су Северна Кореја и Кина. Породица саудијаца се осећа „одбачена“ и не гаји неко посебно поверење према Американцима који су дозволили да падну њихови верни савезници, какав је нпр. био Мубарак. Зато стицање скупог оружја представља својеврсно осигурање које треба Вашингтону да покаже колико је важно очување доброг клијента (макар да део купљене технике скупља прашину по складиштима).“
Ален Родје такође подсећа да „армија Саудијске Арабије умногоме превазилази по снаги остале (међу арапским земљама Персијског залива – П.И.), што јој даје статус неоспорног лидера, па чак и у односу на Катар који је покушавао да води сопствену политику подржавањем „Муслиманске браће“ (још један смртни непријатељ саудијаца). „Не треба да се заборави ризик могуће ракетне или чак и нуклеарне ескалације. На срећу – ми дотле још нисмо дошли, али ипак не треба одбацивати постојање такве перспективе, посебно уколико пропадну преговори групе 5 + 1 (пет чланица Савета безбедности плус Немачка) са Ираном о његовом нуклеарном програму“, – упозорава експерт Француског центра за обавештајна истраживања.
Односи САД – Саудијска Арабија су дуго служили као један од базних елемената американоцентричног светског поретка. Међутим, у последње време у тим односима се све више осећа унутрашња противуречност. Суштина је у томе да САД, које су се одлучиле на супротстављеност са Русијом, са једне стране, снижавањем цена нафте покушавају да буду играч на светском енергетском пољу, а са друге теже да сачувају привилеговане односе са највећим светским извозником нафте, тј. са Саудијском Арабијом.
При том саудијске власти схватају да оне у сфери енергетике не располажу довољним полугама утицаја на америчку политику, ако ни због чега, а оно зато што се на територији САД експлоатише отприлике половина количине нафте коју та земља троши, а друга половина се углавном покрива преко испорука из других земаља Америке (најпре из Венецуеле и Канаде).[4]
У таквој ситуацији може да се очекује прелазак Саудијске Арабије на активнију и самосталнију политику у Евроазији. Може да се очекује и судар не само са Ираном, већ и са Турском, чланицом алијансе НАТО.
У неким регионалним конфликтима (најпре у Сирији) Анкара и Ријад представљају тактичке савезнике, али тежња обе државе да постану регионални лидери објективно води јачању супарништва и супротстављености. Тај процес прате, са једне стране покушаји обе стране да на своју страну привуку САД, а са друге тражење нових савезника међу којима се може наћи и Русија.
[4] Shaffer B. U.S. Policy Toward The Caspian Region: Recommendations for the Bush Administration // CSP Policy Brief № 5. Caspian Studies Program. Cambridge University. July 2001.
5 Valasek T. U.S. Policy Toward the Caspian and Black Sea Region // Connections. 2003. Vol.II. № 1. P.16-17.
Петар Искандеров, Фонд Стратешке Културе
