Антихрист

Антихрист је, седећи на Соломоновом престолу, позивао на љубав и праштање, и на пијетет према страдалим

Ја дођох у име Оца и мене не примисте, доћи ће други у име своје, и њега ћете примити.

Јеванђеље по Јовану, В, 43

На фресци Антихристова проповед у катедрали у Орвијету, коју је насликао Сињорели, нешто после године 1300, налази се ужасна, узнемирујућа представа Антихриста: он је брат близанац Христов, његов двојник, који се својим спољашњим изгледом ни у чему од њега не разликује. Док проповеда, он руком показује на своје срце, које изгара од љубави према човечанству – налик на мачем прободено, пламтеће срце Исусово – али у исто време он слуша шта му на ухо шапуће демон.

То не противуречи чињеници да је он малоуман, настран и хендикепиран, осујећен у сваком погледу, сем можда у телесном, па чак и у том; према неким мишљењима, упркос телесној сличности са Сином Божјим, Антихрист ипак носи неки белег, скривени али суштински недостатак. Управо то га чини преносиоцем, посредником, марионетом, идеалним објектом за манипулацију, који манипулише и сам бива манипулисан. Отуда иза њега стоји неко други, неко ко њиме управља као лутком у позоришту; то је стравично, исцерено лице демона, Луцифера, Сатане, еденске змије која је искушавала Христа, завела Еву и преварила Адама. То је онај ко му шапуће на ухо и управља сваким његовим поступком – Антихрист је, поновимо то, упркос свим својим спољашњим особинама, које могу да заведу непућене, савршени медијум, празна љуштура, у потпуности подложан, али жељан афирмације, податног и безусловног обожавања…

Он је поп звезда свог времена, безмало бисексуалан, или истински бисексуалан, као Леди Гага или Мајкл Џексон, неко ко управља и влада масама на стадионима, путем телевизије, интернета или неке друге, неупоредиво савршеније технологије, која је смишљена управо за њега; без ње његов утицај и не би био могућ, зато што је он, мимо своје физичке сличности са Христом, хомункулус, недостатно и недовршено биће, празна маска без лица.

Рећи да иза њега стоји пакао, Луцифер са својим демонским легијама, међутим, значи усвојити парцијално, ограничено гледиште хришћанства. За неке, он је очекивани лажни Месија, који стоји на челу Светих Сатане. За друге, он је гласник, преносилац поруке, лорд Матреја, истински пророк Новог доба; истински Месија, неко ко се обраћа свим расама и конфесијама, свим народима, упућујући поруку читавом човечанству. Он је весник дуго очекиване промене, мутације, сасвим нове перспективе, која човечанству отвара дотад незнане просторе.

Он га води ка новој земљи и новом небу.

* * *

Антихрист је све време окружен својим дијаболичним слугама и он, по свој прилици, уопште није свестан њиховог присуства. У томе, он подсећа на ђаволско дете из филма Предсказање.Он је узоран, политички коректан и друштвено одговоран студент права на неком престижном универзитету, на Харварду или Јејлу, неко ко се посвећује социјалном активизму и обавезно улази у избор лидера своје генерације. Он је чедо Пакла и, у исто време, еколошки свестан и поборник права обесправљених и хендикепираних, бранилац мањина, етничких, социјалних или сексуалних, доследни заговорник права хомосексуалаца, зоофила или некрофила, и не треба нимало сумњати у искреност његових мотива. Али, искреност овде уопште није врлина, јер, речено је, Антихрист је само ретардирани ђавољи адвокат с анђеоским осмехом, неко кога од „нормалних“ у Луциферовој служби дели управо наивна вера у оно у шта није могуће искрено поверовати.

Он је верник и у исто време није верник, односно, он је верник тачно у оној мери у којој је то допуштено и политички исправно. Ђаво је, на почетку његове каријере, реално непостојећи, опскурно биће из маште. Антихрист не припада ниједној конфесији ни цркви, мада се подједнако млако занима за све; не прихвата нити разуме ниједну догму, али их тумачи на свој дубоко изопачени начин, на ограничени начин свог времена. У његовим устима, Јеванђеље постаје само бљутава, моралистичка поука, банални збир општих места, брбљање идиота.

Владимир Соловјов, у својој Краткој повести о Антихристу, описује преломну ноћ у његовом животу. То је тренутак кризе, у којој је на путу да спозна своју безначајност и у којој покушава самоубиство али га у томе зауставља нека непозната сила.

То је тренутак његове демонске илуминације, ђаволског просветљења. То је тренутак у коме склапа уговор са ђаволом, и потписује га сопственом крвљу. Ево како, речима Владимира Соловјова, изгледа тај преломни догађај његовог живота:

„Два продорна ока сасвим су се приближила његовом лицу и он је осетио како оштра ледена струја улази у њега и испуњава цело његово биће. Истовремено, он је осетио у себи необичну силу, бодрост, лакоћу и занос. У трен ока тај светлуцави облик са два ока одмах је ишчезао, а нешто је понело натчовека над земљом и одједном га спустило у његовој башти, на вратима куће.“

„Сутрадан не само посетиоци великога човека, него чак и његове слуге били су запањени његовим необичним, надахнутим изгледом.“

Његова малоумност и безначајност тиме добијају нов и скоро неочекиван квалитет: интелигенцију, ђаволску лукавост, нешто што до тада није поседовао, нити би могао да поседује с обзиром на своје личне квалитете. Према Соловјову, он током те једне једине ноћи пише своје генијално дело о свеопштем благостању, сопствени програм, који ће измамити признања и дивљење свих, или готово свих, што, по нашем мишљењу, и није неопходно; довољна је и харизматична, опсенарска моћ, коју Антихрист неспорно поседује. Све остало му шапуће демон. Он му показује пут: политичке партије, тајна друштва, међународне агенције, удружења за заштиту људских права или легализацију дрога, невладине и владине организације, све сада стаје на његову страну. Његово мутно порекло постаје предност. Његова ограниченост плодно тле. Пут демагога ка светској моћи коначно је отворен, под условом да не живи у некој малој и немоћној земљи, већ у некој светској велесили, која би у перспективи могла да оствари не само планетарну доминацију, већ стварно јединство света, јединствену светску државу, чији ће он бити суверени господар.

Питање да ли он верује у доктрину коју пропагира, од сада постаје небитно; он ионако није њен аутор, он је само неко ко је представља, промовише и пропагира, додуше на ванредно убедљив начин. Ноћ кризе и просветљења за њега означава суштинску промену; веома је вероватно да је одбацио сва своја претходна уверења, уколико их је икад имао. Он осваја власт, рецимо у ЕУ или САД, али жели много више. Корак по корак, тачке његовог програма се остварују, укључујући дуго жељени светски мир или решење социјално-економског питања. Решења која предлаже су брилијантна, каткад генијална. Глад је искорењена међу народима света, или бар оним који га следе. Све што замисли, полази му за руком, па и немогуће ствари: јагње и лав сада заиста живе у миру, једно поред другог. Антихрист постаје идол маса, икона младих на свих седам континената. С порастом његове моћи, расту и демонске легије која га окружују и штите. Соловјов на овом месту уводи нови лик, тајанственог мага Аполонија, полу-Азијата и полу-Европљанина, католичког бискупа ин партибус инфиделиум, који има моћ да споји неспојиво: техничке изуме с магијом, достигнућа савремених наука Запада са традиционалном мистиком Истока, како би достигао „поражавајуће резултате“. Његово увођење у ток приче на том месту више је него оправдано, оно је неопходно, јер је он права претеча или пре инкарнација религије „Новог доба“ (New Age). Један од његових задатака је да Антихриста произведе у духовног гуруа новог доба, неког ко ће следбеницима доносити духовно (демонско) просветљење, месију који отвара ново небо, пошто је већ створио нову земљу. Он не ствара неку нову секту, него над-секту и над-цркву, у којој било која постојећа може наћи своје место.

* * *

У својој приповести Црна мумија (Апокалиптички секс са Антихристом) Доријан Нуај описује Антихриста као анти-човека, оваплоћену негацију људског бића, као „крхко и слабашно, гротескно и унакажено тело, гнусну појаву“. Он је „толико је ретардиран да му је немогуће живети без помоћи и константне неге. Нема никакав контакт ни са ким, јер није способан да га има. Он је једна празна, извитоперена љуштура без мозга, са више воде у лобањи него мождане масе.“

И даље: „Видео сам га како скврчен лежи у стакленом саркофагу, у некаквој зеленкастој желатинастој маси, прикачен на разне електроде, цевчице и игле које су биле забодене свуда по његовом дегенерисаном телу. Тело му је било прошарано ожиљцима који су заправо представљали записе дијаболичних сила. Ожиљци су повремено крварили и то је био знак да интелигенција у његовој служби, разни доктори и научници, узму узорак са те гнојне масе, јер би коришћењем тих ћелија у процесу клонирања добили ново биће које је представљало носиоца оне силе из чијег је записа на кожи Антихриста потекао. Тако је Антихрист служио као Отац оваплоћених демона, такође наказних бића попут њега.“

Било како било, у оба случаја – и уколико је Антихрист само желатинозна маса у стакленом саркофагу, и уколико је успешни и амбициозни студент права на Харварду – њега обележава то што не живи, што никад није живео и што никад неће живети. Он је заиста пука љуштура, празна образина, лице без физиономије, хендикепирано биће лишено страсти, сем једне једине: безмерне, самољубиве амбиције, којој није довољно поштовање, већ захтева безусловно обожавање.

* * *

Отприлике то ми је пролазило кроз главу док сам гледао у христолико лице Антихриста путем огромног видео-бима – или би требало да кажем: будућег Антихриста, пошто је он у том часу само несвршени студент, а не учесник есхатолошке драме – Антихриста како, вероватно испред неке мегакорпорације, износи своје погледе на помало фаустовску тему, свој предлог правних норми које се односе на трансплантацију људских органа, са свим правним импликацијама, укључујући и права кадавера, умирућих и живих, права болесних и здравих, и права да се располаже њиховим телесним течностима и органима.

Сећам се да је његово излагање почињало с нечим као што је „неприкосновено право на живот свих“, да би потом, захваљујући готово дијаболичној дијалектици, низу веома сложених аргумената и још сложенијих противаргумената, извлачио унеколико неочекиване консеквенце, које су доводиле у питање или ограничавале важност свега што је претходно речено, али које су наилазиле на унисоно одобравање присутних, захваљујући, између осталог, и његовој неспорној и неодољивој харизми…

Било ми је савршено јасно да заиста гледам у лице Антихриста, да је то несумњиво и очигледно, а не плод моје уобразиље, али нисам могао да објасним себи откуда то знам. Учинило ми се и да веома близу њега могу да препознам мага или демонског учитеља кога Соловјов назива Аполонијем и неколицину њему сличних. Тада, док су му одобравали, аплаудирали, клицали и честитали, наједном видех нешто што ме је поразило. Већ у следећем тренутку, док сам још седео дубоко заваљен у своју столицу, присуствовао сам чину његове деификације, као да је посматрам на филмском платну или да сањам будан широм отворених очију.

* * *

Мора да се све одвијало у Јерусалиму или на неком пољу недалеко од тог града, јер сам у свом будном сну најпре видео тесне камене улице, преплављене рекама људи, у скоро незамисливој гужви. С обе стране пружали су се ситни дућани, некакве радње, сувенирнице, потом капеле и базилике, окружене палмама.

Видео сам затим како маса плави огроман, празан простор; у даљини су се оцртавали минарети и куполе џамије и обриси једног зида, можда оног који је припадао Соломоновом храму, а можда оном кога је управо подизао Антихрист. Под надстрешницама на отвореном сасвим бесплатно се делила храна, пиће и разноврсна освежења; то је свему давало празничну атмосферу, атмосферу народне светковине, поклада или карневала. Свештеници свих конфесија, римокатолички с белим овратницима, међу њима и бискупи, лутерански, евагелистички и православни, зарасли у црне браде, имами и рабини, шамани и врачеви, бенедиктинци и фрањевци, монаси са Свете Горе, па чак и тибетански у својим наранџастим одорама, промицали су кроз гомилу. Стотине и стотине хиљада, можда милиони људи, већ од поднева сливало се ка том месту, стојећи у тишини под врелим сунцем, у неиздржљивој напетости, премда се знало да ће сам обред, из неког разлога, бити обављен тек у предвечерје.

Многобројни посетиоци, знатижељници или обожаватељи пристигли су са свих континената, припадници свих раса и народа – јапански туристи са камерама, Немци у групама с водичима, Руси и Кинези, укључујући и Абориџине, Ескиме, Лапонце, племена Амазоније… Читаво човечанство, здружено у напетом очекивању, уједињено у грчевитој нади, у слепој вери, у братском загрљају.

Насред тог простора подизала се џиновска бина, над њом су стајали екрани који су могли забележити сваки па и најмањи покрет на лицу, сваку, па и најтише изговорену реч, и то тако да нико не буде ускраћен, без обзира на место које заузима. Ипак су се многи гурали у њеном подножју, одакле их је уклањало бројно обезбеђење скупа.

Онима који се тог дана нису затекли у Јерусалиму, било је омогућено да га током читавог дана прате кроз целодневни холовизијски пренос, који је омогућавао макар илузију присуства и непосредног учешћа, дочаравајући им не само слику и звук, већ и мирис – мирис дима, тамјана, испарења ознојених тела, јела и пића, а они који су то желели могли су и да опипају одору понтифекса, која је од раног јутра била изложена на пијадесталу – раскошна бела хаљина, проткана златним нитима, помало налик на одежде египатских фараона. Читав ритуал овде је добијао гротескни призвук.

Знао сам однекуд да је то четврта година Антихристове власти. Током прве, он је човечанству донео дуго жељени мир, уједињујући га концем те исте године у Светску државу и примајући с благонаклоношћу императорски трон од захвалних народа.

Током друге године власти, он је спровео свеобухватне реформе, које су заувек, или се бар тако чинило, искорениле глад и немаштину али богатим нису одузеле богатство, нити су сасвим укинуле друштвене и економске неједнакости; то му је обезбедило стабилну подршку и трајно ослабило опозицију, омогућавајући му да одбаци репресију и да се понаша као просвећени диктатор, као апсолутиста чија моћ почива на вољи народа, због чега није било потребе да своје руке упрља крвљу. Да би их ућуткао, он позва противнике на дијалог.

Треће године на сцену ступа маг, „Аполоније“, који је стекао светску славу својим тумачењем древних пророчанстава Истока и Запада, према коме је Антихрист „десети и последњи Аватар“, Калки, Месија, Христ у свом Другом доласку, истински Краљ Света – то ће и постати једна од његових бројних титула. Све то бива праћено обиљем знамења, појавом комета и звезда падалица, икона које проливају крваве сузе, стигмата међу монасима… Аполоније постаје кардинал у Римокатоличкој цркви, али изнад свега сама сива еминенција Антихристове власти, његов интимус, најближи пријатељ и савезник.

Сам чин деификације требало је да заврши оно што је започео прве године своје владавине – пошто је човечанству донео мир и обезбедио му благостање, сада је требало да му укаже како ће сваки, па и најнезнатнији међу људима, моћи да стекне бесмртност и, више од тога – да постане Христ, бог, Аватар, Буда, неко налик њему, оном који је показао пут бесмртности, отварајући га свим људима без изузетка.

* * *

Сам поступак је, заснивајући га на древним предањима, магијским и религијским учењима, као и раније неслућеном напретку технике, науке и медицине, смислио Аполоније – било би примереније рећи да је то изум пакла, Луцифера, ђаволски изопаченог ума. У ту сврху, Антихрист је током тридесет дана, под надзором конзилијума, састављеног од научника, лекара и свештеника, подвргаван специјалним третманима, који укључују замену коштане сржи, терапију матичним ћелијама, трансплантацију појединих жлезда, извесне генетске модификације и физиолошка побољшања, које ће га учинити бесмртним и несумњиво божанским.

Светла на позорници укључила су се с извесним закашњењем, обасјавајући голо тело Антихриста, у пози која подсећа на позу Распетог на крсту. Инсценација је гротескна, са мноштвом симбола, почев од Давидове звезде до крста, свастике и полумесеца, симбола која припадају свим познатим религијама, укључујући вавилонску, египатску, мајанску или вуду култове. У позадини се чују анђеоски хорови, с којим се мешају дечји гласови, или женски, премда чудновато изобличени.

Представа почиње с извесним, непланираним закашњењем; небо на истоку се смрачује, гомилају се тамни облаци; ваздух у даљини парају муње. Окупљене подилази језа, атмосфера постаје наелектрисана, можда и више него што захтева сам повод. Механичка рука се спушта над Разапетог; први, ласерски прецизан рез засеца његову кожу; окупљени испуштају један уздах. Игле, десетине игала забадају се у његову кожу, у његове набрекле вене. Један трзај помера згрчено тело. Танак млаз крви отиче кожом. У току је замена неколико телесних течности, укључујући и мождани ликвор. Жртву коју приноси, Антихрист приноси целокупном човечанству.

У том часу на бину ступа Аполоније, изговарајући отприлике следеће: „Браћо и сестре, верујући, уједињени у очекивању! Ви, који верујете у долазак Месије и искупљење. Ви, које је дотакла наша реч и ви, који припремате долазак Доба Духа и Смрт човека. Ви, који сте стадо изабраних, над којим на крају времена бдију ваши пастири.“

„Ви треба да знате да нико у историји за човечанство није учинио више. Уместо рата, Он вам је обезбедио мир. Уместо глади, дао вам је благостање – уместо незнања знање, уместо боли радост, уместо ропства слободу. Преостаје још једно: да вам поклони бесмртност, не ону о којој говоре хришћани, у Царству небеском, већ бесмртност овде на Земљи, стварну бесмртност у телу.“

„Поступак нам је, захваљујући Њему, сада добро познат и проучен. Уствари, он је дуго времена био добро чувана тајна извесних култова и религија, али Он га је усавршио на такав начин да ће у скоро време бити доступан свима.“

„Кроз који тренутак, Он ће устати у свом божанском, али преображеном телу; то је тајна Васкрсења. Ви ћете га видети у новој слави, налик на Христа који хода преко вода.“

У том часу, Антихрист је отворио очи; мени добро знано лице, али овог пута чудесно промењено. У његовом погледу било је нечег што није трпело поговор. Један покрет његове руке био је довољан да све баци на колена. Живи мртвац је устао, низ његово чело сливале су се грашке крвавог зноја; крв је у танким млазевима текла низ његово тело. Он забаци главу. Све то пратило је сабласно осветљење.

Милиони људи клечали су у немом ишчекивању, неколицина њих настави да стоји. Требало је да издрже његов страшан поглед; његове очи, ужагрене, скоро пламтеће, које су умножавали бројни екрани. Он је изгарао од љубави према човечанству. На један покрет његове руке, многи међу њима се бацише ничице. Тада и сам Антихрист клекне, нечије руке пребацише му хаљину проткану златним нитима преко рамена, свештеници његову главу полише светим уљем; би проглашен нови Император целе Васељене, Краљ Универзума, Цар над царевима, Понтифеx маxимус, Првосвештеник свих конфесија, Месија, Аватар… Упалише се бакље, пред позорницом су се клањали свештеници, монаси, шамани и учитељи, имами и рабини, остали падаху у прашину и само је неколицина међу стотинама хиљада окупљених и даље стајала, а међу њима стаде да се шири претећи шапат: „Антихрист, лажни Месија… Сотона…“

Аполоније је говорио да ће све то кроз једну годину бити доступно сваком и да ће на тај начин свако моћи да постане бесмртан и понесе жиг Месије. Али Антихристово лице наједном стаде да се грчи, онај исти шапат постане гласнији, инцидент је претио да поквари директни пренос деификације. Немир се пронесе гомилом. Антихрист подигне обе руке, забацујући главу; лице му је било помодрело. Нико не примети да је Аполоније, у свом кардиналском пурпуру, нестао с позорнице. Уто се један мрачни облак спусти сасвим ниско, тако да се све смрачи а неколико округлих муња паде на оне који су и даље стајали. Тек тада се зачу удар грома, поче гужва, дивље комешање, стампедо у коме се једни газили преко других… Зачули су се хици како одјекују у маси а онда утрне велики екран и прекине се пренос Антихристове апотеозе.

Следећег јутра Антихрист објави проглас у коме изрази жаљење због стотина и хиљада мртвих и прекомерне употребе силе у покушају да се изнова заведе ред, обећавајући да нико од изгредника у маси неће бити кажњен, а да ће он лично повести истрагу и да ће пронаћи праве кривце, упирући прст у оне који су били одговорни за обезбеђење скупа.

Антихрист је, седећи на Соломоновом престолу, позивао на љубав и праштање, и на пијетет према страдалим. Камере забележише како плаче, сузе које теку низ образе Христа.

Његови противници су се окупљали на пешчаним брдима близу Јерихона, а када видеше некакво знамење на небу, упутише се ка Синају… Све то охрабри непријатеље Антихриста широм света, који почеше да дижу свој глас…

Примицала се Армагедонска битка, то су, несумњиво, били догађаји који су означавали њен почетак.

Последње у том виђењу беше лице Антихриста у одлучном часу битке код Армагедона; у часу када је, у одбљесцима експлозија, у одсјајима ватре, коначно спознао ко је он заиста и каква је његова стварна улога у есхатолошкој драми; исцерено лице демона, еденске змије, с гримасом очаја, беса и понижења.

Поглед право у хладне, зелене очи змије натера ме да се пробудим у опустелој сали конференцијског центра.

Борис Над

Арктогеја, Нови Стандард