Антиракетни пакт за глобални рат

Пише Богдан Ђуровић

САД планира да држи на нишану целу Русију, и са Атлантика и са Пацифика, што ће постати реалност после уласка Турске у систем ПРО у Европи, због чега Москва већ одговара „асиметричним мерама“

Нови амерички (анти)ракетни фронт против Русије је отворен. Овог пута, Турска је приступила противракетној (ПРО) конфигурацији у Европи, којом Вашингтон попут клешта покушава да стегне највећу државу света са њене северне, западне и јужне стране, док је са источне, уз помоћ Јапана, тај посао већ завршен. Ипак, Руси су већ одавно свесни какву им судбину кроје планери са оне стране Атлантског океана, па на све то одговарају – асиметричним мерама. А све то указује на захукталу глобалну трку у наоружању са несагледивим последицама.
После увлачења Пољске, Чешке, Румуније и Бугарске у агресивни „антибалистички пакт“, Вашингтон је сада исти потез повукао и са Турском. Анкара је, почетком месеца, коначно дала „зелено светло“ за размештање, у југоисточном делу своје територије, НАТО-америчког радарског система за рано упозоравање од ракетних претњи. „Радар који у име НАТО-а поставља САД, планирамо да разместимо на нашој територији“, објаснио је портпарол турске дипломатије Селчук Унал, додавши да је његова земља од самог почетка подржавала иницијативе за постављање система ПРО, у складу са одлукама донетим на самиту алијансе у Лисабону, крајем прошле године.

ОДШКРИНУТА ВРАТА ДИПЛОМАТИЈЕ
Директне последице тог самита – на којем је делимично учествовао и Дмитриј Медведев – биле су прилично поразне за Русију. Нису се оствариле најаве прозападних аналитичара да Русија и НАТО ступају на стазу партнерства, да је то природни ток ствари и обострани интерес. Јер, директна последица „историјског самита“ у Лисабону, било је укључивање Румуније у нову конфигурацију ПРО, уз најаву скорог учешћа Бугарске, а сада и Турске. У Румунији ће бити инсталиране најмање три америчке ракетне батерије са 24 лансирне рампе у свакој. Оне ће бити опремљене (за сада још увек недовољно провереним) пројектилима СМ-3, способним да развијају брзине од 9.600 километара на час, односно 2,7 километра у секунди, што је нешто више од брзине ракета које тренутно користе руски системи С-400.
Поред Румуније, до 2015. године САД ће поставити покретне радаре и антиракетне системе и у Пољској, на само 60 километара од руског Калињинграда. А осим у Чешкој која се још увек нећка, амерички ПРО могао би да осване и у некадашњим совјетским балтичким републикама, што би било равно објави рата. Памти се и изјава заменика државног секретара за Европу и Евроазију Филипа Гордона с почетка године, да се и даље тражи погодна локација за размештање радара у југоисточној Европи, односно на Балкану. Да ли је Гордон ту мислио на Бугарску, или би Американци желели свој радар у Албанији, на Косову, или можда у централној Србији – тек ће да се види.
При том, Американци цинично тврде да њихов ПРО „не представља претњу за Русију“ (што неодољиво подсећа на уверавања да признање Косова није услов за улазак Србије у ЕУ). Да руске дипломате нису дилетанти, најбоље се види из њиховог контрапредлога НАТО-у: ако је тако, ако ваш ПРО не прети Русији, хајде онда да то и потпишете, уз одговарајуће правне гаранције! Упорно одбијање Вашингтона да пружи такве гаранције, уз истовремено одбацивање руске понуде за стварање истински заједничког ПРО, за Москву су више него убедљиви докази да ту нису чиста посла. Штавише, руски експерти су већ оценили да планови НАТО-а предвиђају размештање радара на тај начин, да покривају територију Русије до Урала – и са западне и са источне стране! Односно, да држе на нишану целу Русију!
Русија је почетком септембра поново, по трећи пут ове године, затражила правне гаранције од НАТО-а, после најаве Турске да улази у систем америчког ПРО. „Перспектива појаве радара ПРО у Турској, као елемента стратешке инфраструктуре САД-а, чини још актуелнијим добијање од САД-а и НАТО-а чврсте, правно обавезујуће гаранције, о неусмерености противракетних средстава које постављају у Европи против стратешких нуклеарних снага Русије“, поручује се у коментару Министарства иностраних послова РФ и додаје да исход разговора о архитектури европског ПРО „утиче на регионалну и глобалну стабилност“.
Ипак, Руси остављају отвореним врата и дипломатији, па не одбацују могућност да би председници Барак Обама и Дмитриј Медведев на јесен могли да упуте заједничко саопштење о питању ПРО, на чијем састављању раде заменик шефа дипломатије Сергеј Рјабков и заменик државног секретара Елен Таушер. Чак и под условом да Москва и Вашингтон пронађу прихватљиву формулу заједничког саопштења, то ће и даље бити далеко од правнообавезујућег споразума или заједничког система ПРО, о чему је још у мају говорио Медведев на самиту у француском Довилу, када је упозорио да у супротном следи – трка у наоружању.

БУЂЕЊЕ МЕДВЕДА
А она је, суштински, већ у пуном јеку. Довољно је погледати показатеље војних буџета десет водећих сила, да би се схватила сва озбиљност актуелног тренутка, на шта је наш лист упозоравао још пре три године („Печат“ број 34). Неколико држава, међу којима и Русија, за само годину дана (2009-2010) готово су удвостручиле издатке за одбрану, што је, само наизглед, потпуно парадоксално у условима светске економске кризе. Међу првих десет војних сила света, само Немачка није повећала војни буџет у овом периоду, а укупно повећање њихових војних издатака износи 99 милијарди долара, што је довољно новца да се нахране сви гладни у свету. Ипак, ради се само о званичним подацима, док реалне цифре могу бити и до 50 одсто веће!
Тако је Русија започела, несумњиво као последицу америчких агресивних планова на њеним границама, највећи програм наоружања у последњих неколико деценија. Према најавама заменика министра одбране Владимира Поповкина, од укупно предвиђених 19 трилиона рубаља у наредних девет година (475 милијарди евра, односно 633 милијарде долара), 80 одсто ове суме биће уложено у набавку новог наоружања, а 10 одсто (50 милијарди евра) у научно-технолошли развој! Руска флота добиће до 2020. осам стратешких нуклеарних подморница (опремљене новим ракетама „булава“), а уз њих још преко 90 нових бродова и подморница. Ново наоружање добиће и модернизовани стратешки бомбардери Ту-160. Такође, биће купљено 600 борбених авиона и 1.000 хеликоптера. Уз ПВО системе С-400, који већ пристижу у руске јединице, до 2020. биће постављено и 10 дивизиона новог система С-500. Ова техника, чија се серијска производња очекује за четири године, биће у стању да обара и балистичке пројектиле при брзинама од 5 до 7 километара у секунди!
Међутим, како каже Поповкин, главни приоритет програма биће развој стратешких нуклеарних снага. Поред супериорне „булаве“ – ускоро улази у серијску производњу и ниједан систем ПРО не може да је ухвати, Москва акценат управо ставља на нове стратешке ракете јер пробијају антибалистички штит. Портпарол Министарства одбране Вадим Коваљ јасно је нагласио да је недавна успешна проба усавршене „топољ-М“ ракете – одговор на размештање ПРО у Европи и да је то само део руских „асиметричних мера“! У ове мере он је уврстио смањење уочљивости и препознатљивости, као и смањење предвидљивости трајекторије лета ракете и њених независно вођених бојевих глава, уз примену специјалних средстава пробијања антиракетне одбране, не наводећи ипак која су то средства.
У асиметричне мере, свакако, треба убројати и развој нове интерконтиненталне ракете, она треба да замени досадашње РС-18 и РС-20, односно „Стилет“ и „Сатана“ по НАТО класификацији. Ова, како је речено, „високоинтелигентна ракета“ имаће значајно веће борбене могућности, чак и у односу на досад непревазиђени „топољ-М“ – са 10 независно вођених бојевих глава, имаће две више од „топоља“. Док ће „топољ“ и даље предњачити у маневарским могућностима, нова ракета имаће скоро двоструко дужи радни век, од чак 35 година. Исто тако, Русија већ производи усавршене „топољ-М“ ракете – РС-24 „јарс“.
Чак и овај непотпун преглед достигнућа руске војне индустрије у последњих годину-две, јасно показује шта Москва мисли о часној речи Американаца да неће свој ПРО употребити против руских ракета. Потпуно је јасно да оволики технолошки пробој, укључујући и стварање борбеног авиона пете генерације, Русија није имала у последње три-четири деценије. И да је преокрет наступио управо после минхенског говора Владимира Путина у јануару 2007, када је, попут савременог Александра Невског, упозорио Американце – ко нама са мачем дође, од мача ће и погинути.

Печат