Антируски билборди у Подгорици, или бљутави микс банане, бебе и Ђиласа

Крајем новембра 2014. године у Подгорици су се појавили билборди са антируским порукама и НАТО симболима. Потписале су их такозване црногорске патриоте. На једном од њих је парола која ће сигурно ући у анале најступиднијих на постјугословенским просторимa. На билборду се поручује да је боље ”банана у руци” него ”руска чизма за вратом”. Тачније, да се појавио само овај билборд, тешко би било оценити да ли се ради о позиву на неку провинцијску комедију о црногорско-руским односима или о мазохистичком самовређању потписника билборда. Општепознато је да је банана у руци асоцијација за далеког човековог претка.[1] Зато први билборд указује да су такозване црногорске патриоте вероватно припадници пронатовских НВО-из Црне Горе који годинама безуспешно покушавају да убеде црногорско јавно мњење да је НАТО добар избор за ту државу.

Међутим, када се погледа други билборд, јасно је да се не ради само о глупим и почетничким покушајима савлађивања основних марктиншких правила од стране пронатовских НВО, већ и о примитивној антируској кампањи заснованој на полуистинима и лажима иза које стоји власт у Подгорици. Аутори на другом билборду поручују да је Русија након ”300 година сарадње удесила Црну Гору”. Наводни докази за то су пропале инвестиције попут Комбината алуминијума Подгорица и туристичких улагања у Будви и Улцињу (Завала и Отрант), као и у другим местима у Црној Гори. Поручује се и ”пронађите три успјешне компаније са руским капиталом”. Апстрактно се помиње и ”безброј” купљених парцела (не каже се где и колико) и све се закључује са једним цитатом из говора Милована Ђиласа у Титограду 1951: ”Никада нама Црногорцима Руси нијесу били пријатељи, увијек смо им били монета за поткусуривање”.

Овакве вулгарне антируске поруке већ личе на стил Бебе Поповића (који је уназад неколико година један од главних медијских саветника Мила Ђукановића). Оне су свакако, смисленије од оних порука са ”бананом” у руци, али су и даље на ниском интелектуалном нивоу (и са вишком острашћених и патолошких емоција које се свакодневно препознају у црногорском издању Вучићевог и Бебиног Информера). Међутим, ни фамозни Ђукановићев и Вучићев сарадник Беба Поповић није имао храбрости (ако је идејни творац) да потпише ове билборде.

Зато се може приметити да, што се тиче цитирања Ђиласовог говора из Титограда 1951, вероватно је то дело и неког дукљанског ”академика” блиског властима јер је тешко је очекивати од Бебе Поповића да је икада и чуо за тај говор. наравно, логичко тумачење показује да у обзир долази и аутор Ђукановићевих говора, некадашњи новинар београдске Политике Боро Кривокапић. Он је творац ”генијалне” тврдње да је свака Русија од времена Петра Великог до Путина противник ”модернизације ” Црне Горе.[2] (Како је Русија за време Петра пре 300 година спречавала ”модернизацију” међусобно закрвљених црногорских и брдских племена, Кривокапић није могао да објасни). У сваком случају, антируски дискурс у Ђукановићевом окружењу није нов. Зато је у суштини мање важно ко је из његовог корумпираног окружења аутор натписа на билборду.

Сигурно је само да се иза ”црногорских патриота” скривају аутори који су блиски властима у Подгорици. То показује и чињеница да билборди припадају фирми Метрополис медија. То је највећи outdoor оглашивач у Црној Гори. Није никаква тајна да Метрополис медија ради са државним фирмама укључујући и Прву банку која је у рукама свемоћног премијеровог брата Аца Ђукановића.[3]

Зато је руски амбасадора (иначе не превише активан) у Црној Гори Нестеренко уручио протестну ноту управо властима у Подгорици.

Оно што је посебно лицемерно на билбордима је оптуживање Руса за лошу економску ситуацију у Црној Гори. Пре свега, за пропаст КАП-а као симбола неуспелог руско-црногорског партнерства у економији. Пропаст је последица шверцерског покушаја Мила Ђукановића да превари руског партнера. Ђукановић приликом продаје КАП-а није пријавио руском партнеру колико је ово црногорско предузеће дужно. Када се ради о туристичким пројектима, за спектакуларну пропаст пројекта Завала у Будви је крив незасити Светозар Маровић. Уосталом, о каквој се афери ради и ко је главни кривац за пропаст пројекта, најбоље говори податак да је Маровићев рођени брат Драган ухапшен и осуђен 2012. године управо од стране црногорског правосуђа на 4 године затвора због афере Завала. (Ово не амнестира од одговорности криминалне особе попут Маровићевог партнера Сергеја Полонског, кога иначе Русија тражи преко Интерпола.)

Када се ради о другим руским инвестицијама, онда треба имати у виду и да су руски инвеститори ”бежали ” из Црне Горе и због таквих скандалозних узрока као што је дугогодишњи колапс канализационог система у заливу Милена код Улциња. (Случај је везан за куповину хотела Отрант на Великој плажи). Тешко да се оваква ”цивилизацијска достигнућа” на црногорској територији могу приписивати руским инвеститорима.

Такође, за девастирање некада најјачег туристичког предузећа у Црној Гори Будванске ривијере, физичке обрачуне са аустријским почасним конзулом (закупцем хотела “Могрен”) у Будви 2014, рушење чувеног хотела “Галеб” у Улцињу, нису криви Руси, већ Ђукановићева власт. Коначно, ако бисмо употребили питање са билборда у правом смеру, тешко је данас наћи три домаће фирме у Црној Гори које није упропастила Ђукановићева власт.

На крају, цитирање Ђиласовог говора из 1951. године је више него спорно са историјске тачке гледишта. Не само зато што је у појединим периодима 300-годишњих односа Русија дотирала велики део црногорског буџета. Спорно јед што су Ђиласове пароле изречене на врхунцу сукоба између Југолавије и СССР, у тренутку када је већина црногорских русофила била изложена мучењима у концетрационом логору на Голом отоку управо од стране власти Тита и Ђиласа.

Ипак, може се извести и једна историјска аналогија између Ђиласа и Ђукановића. Ђилас је као и Ђукановић, са вишком емоција и мањком аргумената за 180 степени мењао своја уверења. Од творца оде Стаљину, до човека који са малограђанском мржњом и презиром пише о Русији и изгледу Москве (долазећи из Роваца) у својој књизи о Стаљину, прошло је само неколико година. Међутим, мора се признати, да је Ђилас је био на много вишем интелектуалном нивоу од Ђукановића. За разлику од њега, писао је књиге, говорио је стране језике. Зато се њему никада не би могло десити да одобри такве пропагандне поруке као што су оне о ”срећи” која чека Црну Гору ако добије банану од НАТО.