Србија се налази пред великим изазовом који извршна власт недовољно уважава и олако прихвата стране инцијативе са Запада око такозване Балканске царинске уније. Та Царинска унија је стратешки координирана са другим регионалним инцијативама, које су покривене и контролисане од стране водећих држва Запада а под окриљем плана „Берлин Плус“. Пошто су народи на тзв. западном Балкану унесрећени и живе у тешким социјалним условима, преко медија се стално понавља мантра о „лепој европској будућности која само што није почела“. У таквим тешким условима живота и медијске пропаганде народ верује у лажи које ће у суштини њихов живот и живот њихове деце учинити још тежим. Истина је потпуно другачија од те пропаганде, али медији у државама на западном Балкану су у целости или у великом проценту у страном власништву и под контролом центара моћи водећих држава НАТО и ЕУ.
Да ли је „Берлин плус“ успорење евроинтеграција држава Западног Балкана, често се питају политичари и аналитичари? Европски комесар Јоханес Хан је изричит: „Нови немачки план није замена за чланство, већ знак да чланице желе да инвестирају у регион.“ То поједини приучени министри прихватају као истину и не размишљају о суштинским последицама тог процеса. Тако и Зорана Михајиловић, министарка за инфраструктуру истиче да: „Сваки фонд и сваки пут и сваки начин да до инвестиција дођемо и да их имплементирамо је за нас значајан и добродошао. То никако не значи да је то било каква врста компензације за спорији улазак Србије у ЕУ“. Она није ни сама свесна да се дати новац за инвестиције враћа од народа и да новац није добро дошао ако се са њим уништавају витални национални интереси и убирају лични и ситни партијски интереси.
Немачки шеф дипломатије је на ту идеју дошао из „забринутости“ а реално из намере да ЕУ контролише стање на западном Балкану и спречи значајније присуство било које силе ван региона, пре свега Русије, Кине и Турске. Уочи јулског сусрета премијера „западнобалканске шесторке“, јер и лажну државу Косово третирају као равноправног преговарача, предложено је оснивање посебног фонда у функцији изградње капиталне инфраструктуре. Пре свега инсистира се на аутопутевима Ниш–Приштина–Тирана, и Београд – Сарајево. Обадва ауто пута нису израз потребе Србије и српског народа него су у функцији стварања услова за даље ширење албанског утицаја и за транспорт НАТО трупа од јадранске обале ка истоку, из више праваца.
„То ће помоћи шесторки Западног Балкана да на путу ка ЕУ буду спремније да постану чланице. Реч је о плану који је комплементаран процесу придруживања и који ће сваку од држава ојачати на том путу“, наводи амбасадор Немачке у Србији Аксел Дитман. Без и мало срама он говори о „шесторки“, где промовише лажну државу Косово, што и јесте један од важних циљева овог пројекта. То је била замисао и немачке канцеларке када је 2014. покренула Берлински процес и орочила га до 2018. Немачка је управо та која је међу првима признавала независност сецесионистичких република и лажне државе Косово. То је та „пријатељска држава“ за српске политичаре на власти.
Из Берлина сада стижу притисци да се убрза тај процес, „без нових условљавања“, уверен је Горан Свилановић, некадашњи министар спољних послова СР Југославије, који је одувек радио за интересе Запада далеко више него за интересе свог народа и државе Србије. „Нема нових правила, нових критеријума и нове стратегије, и даље остаје на снази она која омогућава државама да у складу са својим развојним могућностима и темпом усвајања акција постају чланице ЕУ“, каже генерални секретар Савета за регионалну сарадњу ЕУ Горан Свилановић. Главни донатори биле би чланице ЕУ, Норвешка и Швајцарска.
За реалисте аналитичаре међународних односа, „Берлин плус“ је у функцији очувања држава западног Балкана под утицајем ЕУ, како оне не би постане „мета“ других великих сила. Медијски се због тога „Берлин плус“ промовише скоро као једини излаз за решавање беде и немаштине и пореди се са „Маршаловим планом“. То је „шаргарепа“ за обичан народ да безусловно и даље следи лажни европски пут. Да би западни Балкан следио такву политику, премијери држава западног Балкана и лажне државе Косово настојали су да прихвате смернице и стратешке циљеве на састанку 12. јула у Трсту.[1]
Идеја царинске уније није настала на Балкану него на Западу, из великог страха у паници због празнине и дезинтеграционих процеса у ЕУ, након Брегзита. Успостављањем Царинске уније настоји се елиминисати руско присуство на Балкану и раскинути везе и блискост српског и руског народа. У позадини хитног почетка „интеграције западног Балкана“ стоји више разлога. Ти разлози су већином политичке а не економске природе, како то политичари представљају осиромашеном народу.
Основни разлог лежи у намери ЕУ и САД да елиминишу било какав утицај Русије и Кине у региону и да ограниче њихова улагања у инфраструктурне, енергетске и друге капиталне инвестиције. Брисел и Вашингтон су свесни да нису у стању да земљама западног Балкана понуде хитно убрзање економског развоја и подизање социјалног статуса становништва. Бесмислени притисци Запада на мале и неразвијене државе Балкана не дају више потребне резултате а режими у тим државама су све више омражени у народу.
Поред елиминисања руског присуства на Балкану циљ успостављања Балканске царинске уније јесте да се спречи афирмација српских националних интереса првенствено кроз маргинализацију значаја Републике Српске и истовремену промоцију лажне државе Косово, као шесте државе на западном Балкану. Република Српска треба да тражи исти статус у том процесу изградње Балканске царинске уније као и лажна држава Косово. Пошто намере нису часне, комесари ЕУ не дозвољавају било какво појављивање Р. Српске у току изградње првих институција Царинска унија. Србија не чини ништа да се промени то стање и да се Република Српска појави као седми учесник. Комесари ЕУ управо инсистирају да Босну и Херцеговину представљају централне власти, како Република Српска не би могла да промовише своје интересе, на исти начин као лажна држава Косово. Али све што је дозвољено Албанцима забрањено је Србима, као народу. Ово је довољан разлог да Србија никада и не помисли да учествује у изградњи некакве наднационалне интеграције, која ће додатно угрозити суверенитет државе и угрозити српске националне интересе на Космету и у Републици Српској. Званична Србија лицемерно ћути и прихвата такву дискриминацију, а извршна власт преко режимских медија велича „генијалност“ идеје о Царинској идеји и доводи је искључиво у контекст економских разлога и „убрзаног развоја“.
За царинску унију јесу заинтересоване велике европске компаније, пре свега њемачке, које су и највећи извозници у земље западног Балкана, па зашто би те компаније морале да се баве папирима за сваку од тих земаља појединачно када могу имати исте услове и једну адресу. Суштински у питању су интереси великог капитала на јединственом тржишту са јефтином радном снагом, где су плате неупоредиво ниже од плата у ЕУ. Тако западни Балкан постаје „резерват јефтине радне снаге“ којим се управља из седишта ЕУ, пре свега из Немачке.
Поред политичкиг разлога, ЕУ се појављује као лобиста крупног капитала. ЕУ комесар за суседску политику Јоханес Хан рекао је да би Царинска унија требало да буде структурирана и уређена сагласно правилима Европске уније.У народу се покушава ЕУ представити као спасилац и ако је сама допринела разарању економије и социјалних прилика на Балкану. Под изговором европских интеграција дуже време се уништава привреда земаља западног Балкана, па се онда тако привредно опустошене препуштају европским компанијама. У том процесу Царинска унија треба да маргинализује националне прописе и власт тих држава. У виду „помоћи“ се направе законска решења у интересу европских компанија, а по правилу на штету домаћих фирми.
Укидање царина би осиромашило ионако сиромашне буџете држава западног Балкана јер би остале без великог дела традиционалних државних прихода. Тако осиромашене би још дубље потонуле у дужничко ропство, када би изгубиле и оно мало преосталог достојанства и државног суверенитета, што и јесте циљ Немачке на овом простору, како би потпуно држала инстументе управљања овим регионом. У таквом амбијенту државе би потпуно постале туђе власништво што би као резултат имало немоћ институција да утичу на процесе у друштву. То би допринело да ове државе не могу да контролишу социјална дешавања, која би се инструментализовала за очување и довођење нове власти и режима који ће безусловно следити одлуке администрације ЕУ. Такво стање је и данас. У свим државама на западном Балкану инсталиране су власти по мери администрације ЕУ, које доносе одлуке у складу са њиховим интересима а не са интересима народа.
Царинска унија захтева да све земље чланице користе исту царинску тарифу према трећим земљама. Нама то није пошло за руком ни у време СРЈ и СЦГ па је питање како ће у случају формирања Царинске уније.[2] Посебно се у медијима у Србији шире афирмативне информације о Балканској царинској унији и о томе како ће то довести до брзог развоја, инвестиција и благостања у Србији. „Царинска унија омогућила бесцарински проток робе, без заустављања на границама и било каквих ванцаринских баријера, сертификата, потврда и слично, што би утицало на повећање међусобне трговинске размене.
Експерти са Запада процењују да је међу народом на западном Балкану медијски потребно ширити пропаганду о новом „МАРШАЛОВОМ ПЛАНУ“ те да је боље финансирати тај пројекат него да“.. Руси ПРЕУЗМУ Србију, Републику Српску и Македонију.“Регионална царинска унија само је један део такозваног плана „Берлин плус“ за земље региона који ЕУ предвиђа за ово подручје, са циљем да ублажи пролонгирање у европским интеграцијама и умањи утицај Русије на овај регион.
Према изјави комесара Јоханеса Хана, Србија има кључну улогу у њеном спровођењу, као највећа земља у региону. Економско повезивање региона и финансијска подршка земаља ЕУ била је главна тема Самита лидера Западног Балкана 12. јула у Трсту.[4]
Према неким изворима, цијела идеја потекла је из Вашингтона, наишла је на одобравање у Европи и Европска унија је спремна да је и реализује, наравно уз чврст и јак ангажман САД-а. За сада на операцију Балканска унија нема реаговања из држава на које се она односи, иако из неких кругова међународне заједнице кажу да то није тачно. На челу Балканске уније било би Веће министара, а председни би се мијењао сваких шест месеци и био би из друге државе чланице. Веће министара Балканске уније имало би исте задатке које има Веће министара спољних послова држава чланица Европске уније.[5] Тако да ће Балканском царинском унијом председавати и министар лажне државе Косово. Чиме такву ситуацију може да правда власт и где је ту суверенитет и територијални интегритет Србије?
Многи аналитичари износе различите разлоге и аргументе како је тешко остварива идеја о Балканској унији, међутим треба имати у виду да на челу држава на западном Балкану налазе послушне партијске гарнитуре које су сервилне према комесарима и администрацији ЕУ. Најпре би морали да се организују дуги и сложени преговори, а затим да се споразум и ратификује у свим парламентима, а све под плаштом убрзавања процеса европских интеграција.
На срећу не постоји политички амбијент нити већинска воља народа да након крвавих ратова праве неку нову Југославију, али сада не са комунистичком него са „европејском идеологијом“, у геополитичком интересу Немачке и мултинационалних западних корпорација. За почетак тог процеса постоје услови само у сервилности политичких елита али не и морални услови и свест народа о неопходности такве интеграције у народу. Српски народ је крваво платио авантуру прве и друге Југославије тако да би га Балканска унија уназадила трајно.
У формалном смислу, унутар Владе Србије је прописана јасна процедура како се дефинише спољна политика. Та процедура није спроведена по питању Балканске царинске уније. Нова председница Владе Ана Брнабић даје себи за право да „тумачи жеље народа“ као да се ради о једној обичној одлуци а не о стратешкој и судбоносној одлуци, око које не постоји сагласност надлежних органа, нити је то питање разматрано у Народној скупштини. Оваква питања траже референдум и одговор народа. Нико персонално нема право да Србију увлачи у нешто што народ не жели. Народ се није изјаснио на референдуму ни за Европску нити за Балканску унију.
Аустријанци су припремили долазак свог канцелара у Београд а прича о Царинској унији је њихова режија у договору са Немачком. Истовремено та идеја је пласирана и кроз излагања „европејаца“ и администрације ЕУ, попут Горана Свилановића, који је учествујући на једном од панела Минхенског безбедносног форума, рекао да „…нова иницијатива која ће нам бити понуђена јесте да правимо царинску унију. Ко зна, можда то буде и ултимативни захтев ЕУ.„[6] „Безалтернативни пут” у ЕУ ће нас одвести право у Царинску унију са Албанијом. То није српски национални интерес нити то народ желинити српски народ жели да враћа кредит ЕУ за ауто пут Ниш – Мердаре,вредности око 800 милиона евра. Остатак аутопута до Приштине финансирала би лажна држава Косово.
Све своје предности у трговини са другим државама Србија би добровољно поништила. То би значило да нема више самосталног преговарања о слободној трговини и преференцијалима са трећим партнерима а посебно у домену производа посебне намене и војнотехничке сарадње за потребе одбрамбене индустрије. На тај начин престају да важе споразуми које тренутно Србија има са другим државама, па и оне са Русијом и Евроазијском унијом. Убеђивања Расима Љајића како су нам тржишта БиХ и Црне Горе скоро па једнако важна као и евроазијско су неозбиљна и шарлатанска.[7] Србија мало ради да искористи привилегије које јој је Русија понудила а делом се тај споразум и намерно опструира од стране Брисела и дела извршне власти у Србији. У току изборне кампање говори се о продаји пољопривредних производа Русији и о сарадњи у области енергетике и опремања Војске Србије. Чим прођу избори поново се не поштује воља народа него се испуњавају налози са Запада, да се мора правити отклон од Русије у свим областима. Зато о људима и државним функционерима треба судити по делима а не по лажним обећањима на медијима. Политичари рачунају на заборав народа и себи дају за право да нове одлуке па и кадровска решења буду у супротности са избрном вољом. Судећи по историјском искуству, такво понашање се на крају власти скупо плаћа.
Европска унија настојаће да кроз реализацију појединих пројеката постепено афирмише и медијски експлоатише идеју о Балканској царинској унији, кроз различите области живота. Један од њих је пројекат који се односи на отварање канцеларије за младе, по угледу на некадашњи процес помирења између Француске и Немачке између Другог светског рата, када се радило на сусретима и едукацији младих како би се „заједнички сарађивало“. При томе се заборавља да је Србија обогаљена и да јој је окупирано Косово и Метохија, управо од те ЕУ и НАТО.
Други приорит у заснивању Балканске царинске уније јесу инфраструктурни пројекти али на начин како их је осмислила и пројектовала еврпска администрација. Тако су и ти пројекти политички инструисани и не иду према кључним градовима Р.Српске него према Приштини, Тирани и Сарајеву. И по томе се види како је цео пројекат урађен без питања и без воље и сагласности српског народа, који мора да плаћа кредите за те комуникације које ће веома мало користити. Са становишта српског народа то су неисплативе инвестиције. Ако те комуникације требају ЕУ и НАТО-у онда би био ред да они и финансирају те пројекте. Међутим, Влада Србије правда такве пројекте и представља их као развојну шансу и потребу народа, што није тачно.
Сервилан однос извршне власти према ЕУ у погледу оснивања Балканске царинске уније види се кроз изјаве званичника, које су у функцији придобијања и очувања подршке народа за пројекте који су у супротности са националним интересима Србије. У оквиру Самита о „Западном Балкану„, у Трсту је отворен Стални секретаријат Коморског инвестиционог форума, као прва заједничка институција у региону коју је основало „шест привредних комора„. И на овај начин Србија даје суштински легитимитет лажној држави Косово. У фокусу рада Секретаријата биће јачање регионалних привредних иницијатива, чвршће повезивање пословних заједница, отклањање баријера успешнијем пословању и ефикаснија подршка јачању конкурентности привреде. „Пословна заједница тражи конкретна решења. Наше циљеве дефинишемо и будуће резултате мерићемо сасвим конкретним критеријумима – поједностављењем административних процедура, решавањем изазова са којима се компаније суочавају и унапређењем ефикасности пословања“, рекао је Марко Чадеж, председник Привредне коморе Србије.
Приступ Царинској унији је мултидимензионалан и захвата различите области друштвеног живота, како би се обесмислила моћ и суверенитет држава које су у њеном саставу. „Чини ми се да ће кључ развоја региона бити платформа за омладину, у коју улазе и старт ап и иновационе компаније, ИТ, дигитализација, образовање, оно што мислим да ће бити кључ потпуно нове перспективе за цео регион“ изјавила је председница Владе Србије Ана Брнабић. У Трсту је на скупу „Западни Балкан“ који је одржан 12. јула 2017.године, поред државних званичника окупљен и велики број представника невладиног сектора који су паралелно разговарали о темама о којима су разговарали и вајни национални лидери. Те организације невладиног сектора које су позване јесу промотери „евро фанатици“ по сваку цену, чији су пројекти озбиљно финансијски подржани са Запада.
На преподневном пословном форуму, Европски комесар Јоханес Хан изјавио је да ЕУ „… припрема земље региона за дан када ће постати део једног економског система Уније и истакао да су обезбеђена додатна средства од 220 милиона евра намењена за око 6.000 компанија у региону.“ Министар спољних послова Србије Ивица Дачић изјавио је у Трсту да „… док чланице Европске уније преиспитују њено функционисање, као највишег степена регионалне интеграције који свет познаје, Србија и Балкан управо ЕУ виде као успешну творевину, чији део желе да постану.“ То што је он изјавио не види Србија него власт која није добила мандат народа да реализује овакакав стратешки заокрет у спољној политици.
У Трсту је потписан и споразум о Транспортној заједници Западног Балкана. Ту информацију је потврдила висока представница Европске уније за спољну политику и безбедност Федерика Могерини, преноси Радио Слободна Европа. „Свих шест наших партнера на Западном Балкану изразили су чврсту вољу да буду више интегрисани. Грађани региона подржавају његову европску перспективу. Ми, са друге стране, пружамо гаранције да ће врата остати отворена и дајемо гаранције да за њих постоји будућност у ЕУ. Када све што је неопходно буде испуњено – они ће се наћи на нашој страни“, рекла је Могерини.
Састанку у Трсту присуствовали су и премијер Словеније Миро Церар, Хрватске Андреј Пленковић, председник Владе Италије Паоло Ђентилони, немачка канцеларка Ангела Меркел, председник Француске Емануел Макрон и шеф дипломатије Велике Британије Борис Џонсон. Србију представља премијерка Ана Брнабић, а ту су и премијери Црне Горе Душко Марковић, Албаније Еди Рама, председник Савета министара Босне и Херцеговине Денис Звиздић, премијер Македоније Зоран Заев и премијер лажне државе Косово Иса Мустафа.[8] И по персоналном саставу се види да се ради о великом броју традиционалних непријатеља Србије и српског народа, који су у својој каријери урадили многе лоше ствари по српске националне интересе и да то и сада чине.
У колико би заживела Балканска царинска унија то би довело до елиминисања предности Србије, коју има кроз споразуме о слободној трговини са Русијом, Бјелорусијом и Турском. Да би споразуми остали на снази требало би да све земље царинске уније такође прихвате те споразуме. То је, скоро немогуће јер Албанија и Црна Гора су чланице НАТО пакта и плус што су увеле санкције Русији. На тај начин би Русија била елиминисана, што и јесте циљ Европске уније. Највећи губитници успостављањем Царинске уније били би Србија и Република Српска. О томе не прича власт у Београду, него понавља мантре и ставове комесара ЕУ о „благостању и светлој будућности“. То раде на исти начин као што су чинили комунисти. Комунизам је скупо коштао српски народ а лажно европејство би га коначно дотукло.
Доста је више лажних нада и да се национална пропаст означава развојем и напретком. Србији поред војне потребна је и политичка неутралност и равноправна сарадња са свим безбедносним, економским, регионалним и војним организацијама а не некаква Балканска царинска унија, као увод у Балканску унију, која би суштински била Немачки протекторат. Србија не сме дозволити да је сврставају у неки нови „Четврти рајх“ у формату тесне сарадње ЕУ и НАТО и да на тај начин напусти Русију и друге историјски пријатељске државе. Режим Мила Ђукановића је окаљао част Црне Горе и раскинуо везе са Русијом, која јој је омогућила опстанак у најтежим временима. Србија себи не сме да дозволи такву срамоту.
———————————————
[1] www.rts.rs/page/stories/sr/story/9/politika/2762728/sta-znaci-plan-berlin-plus-za-zapadni-balkan.html
[2] Нова економија, 29.април 2017.
[3] Politika, 16.09.2016.
[4] www.blic.rs/vesti/politika/berlin-plus-carinska-unija-zapadnog-balkana-smanjuje-cene-proizvoda/3pc6ty9
[5] kliker.info/stabilizacija-evrope-po-uzoru-na-eu-krece-operacija-balkanska-unija/
[6] web-tribune.com/tema_dana/prorokovic-otkriva-evo-sta-se-krije-iza-balkanske-carinske-unije-u-koju-nas-gura-vucic#
[7] stanjestvari.com/2017/02/21/balkanska-carinska-unija/
[8]www.danas.rs/politika.56.html?news_id=350918&title=Prva+zajedni%C4%8Dka+institucija+u+regionu+
Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач, Фонд стратешке културе
