Апис је необавештена баба ЈУЛО заклео Србе да га никад не сахране у Србији, зато што су га издали баш као што си ти издао Србију!

Апис је симбол генерације жељне слободе, генерације која је створила модерну Србију и генерације која је издржала многа искушења. То је Драгутин Димитријевић Апис.

Овако Александар Вулин, министар за рад запошљавање, борачка и социјална питања описује разлоге због којих се, обилазећи недавно српско војничко гробље на Зејтинлику, поклонио свим сенима погинулих српских војника. Али и пуковнику Апису и његовим најближим саборцима. 

– Неоспорно је да су Апис и његови саборци рехабилитовани, да су волели Србију, да су јој учинили многе услуге. И зато је неопходно да још једна српска подела остане иза нас – каже Александар Вулин у разговору за „Политику”.

Посета необележеном гробу једне од најконтроверзнијих и најтајанственијих личности српске историје, вероватно неће проћи без полемичких реакција у јавности, али Вулин сматра да су Апис, артиљеријски мајор Љубомир Вуловић и Раде Малобабић важан део историје Србије и Првог светског рата.

– То су људи који су пресудно утицали на тадашњу Србију. Они су историјске личности о којима се може рећи свашта, осим да нису искрено волели Србију. Сви осуђени у „Солунском процесу”, који је вођен због измишљеног атентата на краља Александра Првог Карађорђевића, рехабилитовани су код надлежног суда 1953. године. Међутим, као да се после тога ништа није десило. Они и даље почивају у необележеним гробовима. Мислим да је време да се исправи једна велика историјска неправда и да морамо да признамо да имамо дуг према тим људима. И морамо да осећамо и поштовање према њима – истиче Вулин. 

Докле год то не урадимо на озбиљан начин, наглашава он, нећемо моћи да кажемо да је још једна српска подела и рана зацељена. А „Солунски процес” јесте био дубока рана.

– Није на мени да браним Аписову историјску улогу, већ да поступим по одлуци суда. Историјска наука не повезује Аписа ни са Сарајевским атентатом. Напротив, претпоставља се да је Раде Малобабић, управо по налогу Аписа, био тај такозвани „трећи човек” о ком се доста расправљало на суђењу Гаврилу Принципу. Малобабића је Апис послао да покуша да заустави атентат на Франца Фердинанда. Пошто су атентатори били распоређени у неколико група, једна од тих група није пуцала на Фердинанда. Управо она коју је контролисао Малобабић – указује Вулин, напомињући како је ипак тешко објаснити да је у то време, пуцањ у шефа окупационе силе био – недозвољен.

Вулин подсећа и на то да Апису никада није суђено због Сарајевског атентата. Његов гроб је давно једна од малих ниша, на којој пише један број (5027).

– Официри српске војске заслужују да имају име и презиме. Апис је, да подсетим, био веома цењен од стране савезника и „Солунски процес” је захладио односе између савезника и Србије, а нарочито између Србије и Русије – каже министар, подсећајући на још нешто: Александар Ранковић је, заправо рехабилитовао Аписа. Вулин је, као левичар, сигуран да је некадашњи верни Титов министар унутрашњих послова, касније уклоњен на Брионском пленуму, у Апису препознао – герилца.

– Заиста, Апис и Гаврило Принцип имају једну заједничку особину. У националном и личном смислу, они су апсолутно поштени. Апис није имао породицу, није се женио, није поседовао никакву имовину. То су били људи који су цео живот поклонили Србији. Србија није умела то да цени. А сада треба да покаже да уме. Мислим да након давне судске рехабилитације, Апис и његови саборци треба да уживају почасти које су заслужили својим животом, а у животу те почасти нису дочекали – напомиње министар.

Апис је био члан тајне организације „Уједињење или смрт”, која је престала да постоји након уједињења 1918. године.

Не скривајући поштовање према Апису, Вулин каже да је Апису сада потребна људска рехабилитација.

– Није то само потребно Апису. То је потребно свим јунацима без које Србије не би било. Апис, такође, није био вођа Мајског преврата, када су убијени краљ Александар Обреновић и Драга Машин. Неки други су то водили. Ако му је највећи грех учешће у атентату на Обреновиће и у Мајком преврату, колики је онда грех династије Карађорђевић која је круну примила, која је Србију водила и која је Аписа стрељала? Ако смо вратили све посмртне остатке Карађорђевића, што је легитимно и добро за наш народ, зашто у Србији нема места за посмртне остатке пуковника Аписа? Није на мени да донесем пресуду, али јесте на мени да спроведем пресуду о рехабилитацији, односно, да кроз место на коме се налазим (као министар), одужим део дуга који Србија има према пуковнику Драгутину Димитријевићу, мајору Љубомиру Вуловићу и Радету Малобабићу. Баш као и према Воји Танкосићу и младобосанцима – каже Вулин. 

Министар се недавно, у дводневној посети Грчкој, састао са министром правде Харалампасом Атанасијусом, како би размотрили могућност обнављања разговора везаних за постизање споразума о социјалном осигурању и сарадњи две земље у домену европских интеграција Србије.

Дан касније, Вулин је у Солуну, са министром за Северну Грчку и Тракију, Јоргосом Орфаносом, разговарао о заштити српских војних меморијала у Грчкој и обележавању стогодишњице од почетка Првог светског рата.

Али, поподневна посета и полагање венаца на Спомен-костурницу и гроб пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, први је јавни чин исказивања поштовања једног српског политичара мистериозном генералштабном пуковнику Војске Краљевине Србије.

Прича се да је Апис заправо, био владар из сенке, да је имао огроман утицај на политичаре и да су га се бојали, чак и Никола Пашић.

Међутим, српски пријатељи, попут Арчибалда Рајса и Дејвида Мекензија тврде да је Апис заправо био жртва страха политичара и краља од тог тајанственог пуковника који јесте вукао многе конце у обавештајној служби краљеве војске, али је, пре свега, био обичан војник и патриота. 

Улица Сање Живановића

– Има улица на Сењаку која се зове Сања Живановић. То је био Аписов братанац који је погинуо у Балканском рату. То и говори о његовом поштењу. Тада моћни Апис није покушао да помогне свом младом братанцу да се извуче са фронта, нити је то Сања желео – подсећа Вулин.