ОД када је пуковник Драгутин Димитријевић стрељан на основу пресуде војног суда, 14. јуна 1917. у Солуну, до данас трају полемике и покушаји рехабилитације овог тајновитог официра. Апис и група његових поузданика ухапшени су крајем 1916. у Солуну због покушаја атентата на регента Александра Карађорђевића, 11. септембра код места Острова, у позадини Солунског фронта. Том приликом је на регентов аутомобил испаљено више пушчаних плотуна. Апис, главни организатор Мајског преврата и најзаслужнији за смену Обреновића, доживео је да му пресуди рука династије Карађорђевић коју је довео на власт.
Када је, пре стрељања, исписао своју последњу вољу, Димитријевић је, као да се исповеда свом народу, казао: “Нека Србија буде срећна и нека се испуни наш свети завет уједињења целог Српства, па ћу и ја после своје смрти бити срећан и блажен…”
Читав процес режиран је са намером да се регентов највећи политички такмац, пуковник Драгутин Димитријевић Апис, заувек уклони са политичке, јавне и животне сцене.
– Монтирани пуцњи на аутомобил регента Александра експлодирали су јер је званични Беч пред потписивање мира тражио да се овај врсни официр и војни обавештајац уклони са политичке сцене Србије. Стрељање Аписа је означило и почетак коначног обрачуна два српска политичка концепта, бечког и московског, између којих се годинама, иза кулиса, водила жестока борба – објашњава историчар Вељко Ђурић из Београда.
Подсећа да су Аписа политички рехабилитовали у пролеће 1953. комунисти, а потом 2012. демократе, али истина о овом официру и обавештајцу није детаљно откривена. Апис је, као генералштабни пуковник Војске Краљевине Србије имао блиставу биографију. За њега је исторички хроничар Арчибалд Рајс написао: “Пуковник Драгутин Димитријевић био је велики патриота. Био је невин, али су га се српски политичари бојали. Био је неко ко је могао да контролише афере у Србији после рата. Зато су лидери српске владе решили да га елиминишу…”
Димитријевић је рођен 5. августа 1876. у Београду, где је завршио војну академију. Године 1905. положио је испит за Генералштаб и вршио дужност помоћника начелника штаба Дринске дивизије. Године 1910. са својим друговима основао је тајно удружење, познато под именом “Црна рука”. Ова тајна организација српских официра основана је са циљем ослобађања и уједињења свих српских земаља.
У време мобилизације, септембра 1912. године, Апис је тешко оболео, имао је тровање крви, па је враћен у Београд због чега није могао да учествује у Балканском рату. Руководио је војнообавештајним сектором. Био је шеф обавештајног одељења Ратног министарства, које је прикупљало податаке о страним армијама, одржавању веза са страним војним изасланицима и мисијама, организацијом рада на сузбијању непријатељских радњи у намери прикупљања података о нашој војсци и земљи.
Његови агенти, на челу са Радетом Малобабовићем, прикупљали су на територији Аустроугарске обавештења која су много значила за српску Високу команду…
Марко Лопушина, Новости
