Апологета у цивилу

Мада је подршка Александру Вучићу и СНС-у заиста велика у математичком смислу, она стоји на стакленим ногама, о чему ћемо неком другом приликом. Углавном, баш због килаве и климаве природе те подршке, Вучићу су апологете од непроцењиве вредности. Нема их много, али су правдаоци Вучићевог режима, што би се рекло, правилно распоређени и још правилније усмерени. На пример, баве се скоро искључиво опозицијом, док власт једва да и узимају у уста, у количини која је директно сразмерна способности да се прича и прича а не каже ништа.

“Цвијановићеве колумне су, дакле, окружење у којем „патриотска опозиција“ не само да постоји, него још испада и главна опасност по Србију”.

Парламентарном опозицијом углавном се бави бивши рокер, бивши саветник, а сада блогер Небојша Крстић, који је сам за себе недавно написао да је престар за рокенрол а премлад да умре (и једно и друго је, иначе, потпуно нетачно, али то су још и најбезазленије Крстићеве заблуде). За ванпарламентарну, тачније, како је он назива, „патриотску“ опозицију, задужен је Жељко Цвијановић, власник и уредник „Новог стандарда“, сајта на којем сваког петка у ноћ објављује своје колумне, иначе врло читано и коментарисано штиво, далеко утицајније него што би се могло закључити по посећености самог сајта.

Крстић је једнако марљив као и Цвијановић, али, за сада, оно што објављује није ни изблиза занимљиво колико би то био његов повратак у рокенрол или, далеко било, његов одлазак на онај свет. Зато ће се овај осврт бавити првенствено Цвијановићем и његовим све гневнијим, све живачнијим и све нападнијим жаокама на рачун Вучићевих критичара са родољубивог дела јавне позорнице.

ЈУРИШ НА „ПАТРИОТСКУ ОПОЗИЦИЈУ“

Цвијановићеве колумне су, дакле, окружење у којем „патриотска опозиција“ не само да постоји, него још испада и главна опасност по Србију. Уколико она сад направи неки погрешан потез, оде маст у пропаст. Односно, паде Вучић са власти, а онда нека нам је Бог у помоћи.

Ово је, дабоме, слободније препричавање суштине Цвијановићевих порука, које све потичу од уверења да Вучић у овом тренутку ипак заслужује већинску подршку Србије. То уверење – назовимо га тако, избегавајући простачкије мада прикладније појмове – заснива се на две логички неодрживе претпоставке. Ниједна није ексклузивно Цвијановићева умотворина, већ је он дели са свим осталим Вучићевим апологетама.

“Вучић нема ни мрвицу личног достојанства, што је кључни предуслов за успешно вођење било какве заједнице, а камоли државе”.

Прва је да Александар Вучић тежи некаквом политичком циљу који се тиче не њега самог, него Србије као државе и Срба као народа. Друкчије речено, да Вучић као владар има озбиљне намере и да ће од тих намера, уколико их оствари, српство имати опипљиве користи, чак и ако у појединим тренуцима ту добробит није могуће подробније предвидети.

Штетније заблуде на нашој политичкој позорници није било још од како је неко проценио да ништа не фали ако Наташа Мићић мало буде председник Србије. Вучић, наиме, нема политику, о чему сведочи читав низ неумољивих показатеља.

Александар Вулин

Најпре, он има Александра Вулина. Када имате Вулина, немате политику. Та два искључују једно друго. Вулин је човек који је у директном преносу на Јавном сервису, у најударнијем могућем термину, поднео оставку из наводно моралних разлога, да би касније ту оставку бестидно повлачио у полутајности; таква индивидуа је неспојива са било каквим опште ваљаним деловањем, што би морала да буде крајња сврха сваке политике.

Затим, Вучић нема ни мрвицу личног достојанства, што је кључни предуслов за успешно вођење било какве заједнице, а камоли државе. Када оде у Брисел да „преговара“, он пристаје на то да дрема на тврдим клупама у тескобним просторијицама, па се после, бркајући то понижавање са каквим жртвовањем, чак и хвали тиме или, још грђе, пушта малопре поменутог Вулина да га велича. Он послушнички одлази у Поточаре и тамо се грли са извесном Муниром чије је занимање „мајка“, па онда бежи оданде главом без обзира, а када схвати колико се обрукао, брже-боље организује апологете да наклапају о некаквом „атентату“, ваљда првом у повести који је извођен – каменом (мада ни камен, узгред, није усликан или некако другачије потврђен). Он моли Милицу Делевић да му буде шеф дипломатије; он поставља Кори Удовички за министра; он муку мучи са Зораном Михајловић али је не смењује, ваљда зато што не сме, него хушка послушна му гласила да је опањкавају. Он се клиначки нападно удвара Ангели Меркел у свакој и једној прилици, плаћа Тонија Блера да га подучава и покушава то да сакрије, сузбија извоз у Русију чим му из Европе стигне ед мемоар са одговарајућим наређењем… И тако даље. Заиста је безброј примера у којима је садашњи премијер Србије показао нискост и недораслост. Али је зато немогуће пронаћи и један у којем се одликовао храброшћу, одлучношћу, непоколебљивошћу – укратко, достојанством.

(Оно, Вучић уме и воли да виче на подређене. Врло је вероватно да он сам то меша са чврстином. Иоле разборитије расуђивање, међутим, лако ће у тој матрици његовог понашања препознати само још једну хистерично прикривану слабост.)

Визионар и илузиониста

Такође, Вучић нема нити један изграђен став, а водити препознатљиву политику без изграђених ставова напросто је немогуће, барем од како је измишљено гласање. Данас га жуља државно власништво у „Телекому“, а јуче је претио хапшењем онима који би да продају националног оператера. Каже да се ужасава политике Алексиса Ципраса, а овамо га назива својим пријатељем и у Влади држи министре који наглас причају да са Ципрасом деле најважније вредности (опет Вулин). О смедеревској железари мењао је гледишта и изналазио нова „решења“ чешће него Северина симпатије, док наједном и то није потпуно замрло и нестало са радара јавности (железара, не Северина).

“Вучићево целокупно деловање у ствари представља јадњикаво бауљање кроз предубоке мочваре зарад пуког опстанка на власти”.

ПРИВИЂАЊЕ ПОЛИТИКЕ

Не само што је, дакле, Вучић пре неких седам година из корена одбацио сва убеђења која је до тада као бајаги ватрено заступао, а приграбио и напрасно заволео туђа, него ни после тога није у стању да држи постојан правац, чак ни када је реч о питањима која, мада важна, нису национално судбоносна. Човек који толико брзо и лако мења ставове, може да има руке, ноге, наочари, али не може да има идеологију нити политику.

Цвијановићу се, авај, Вучићева политика редовно привиђа, барем утолико што никада јасно и гласно није признао да је нема, те да Вучићево целокупно деловање у ствари представља јадњикаво бауљање кроз предубоке мочваре зарад пуког опстанка на власти. Вучић нема никаквих циљева или намера који се не тичу лично њега. Ко то не види, тај је, да позајмимо од Цвијановића, или будала или покварењак.

?…

Друга претпоставка на коју се ослања свака јавна подршка Вучићу, па и Цвијановићева, вели да је свако питање у Србији истовремено и геополитичко. А пошто смо у блиској прошлости гадно надрљали управо због геополитичких играрија великих сила, најбоље би било да не таласамо и да се правимо да смо мртви, па ћемо тако можда и да претекнемо, док ћемо, уколико покажемо ишта што макар и подсећа на сопствену вољу, сви да изгинемо.

Укратко, то што се Вучић обавезно повија онако како ветар дува у ствари је пуко избегавање већих невоља које би на нас овакве никакве оставиле несагледиве последице. Чим спољашње околности постану мање опасне, Вучић ће – сетимо се претходне претпоставке – најзад да се окрене оној својој сада скривеној политици и да уздигне Србију, али сада то још не може јер су моћне звери и даље наткриљене над нашом напаћеном отаџбином.

Тако гласи претпоставка, која, наравно, нема никакве везе са памећу.

“Вучић не само пристао да крши српске законе да би „геј парадом“ удовољио страним амбасадорима, већ је и сам потрчао да изгази правни поредак”.

Нека питања напросто нису геополитичка. То што их Вучић „решава“ на најнакараднији могући начин није одраз његове геополитичке промишљености, него, напротив, њему својственог кукавичлука. „Геј парада“, на пример, није геополитичко питање, ма колико се Цвијановић и друге режимске апологете упињале да нас убеде у супротно. Дабоме да би забрана „геј параде“ наљутила западне амбасадоре и разгневила њихове штићенике из невладиног сектора, али то не значи да се на тој теми ломе копља светских сила. Па шта и ако их наљути?! Посао извршне власти јесте да штити државу и друштво, чак и ако на ту заштиту неће благонаклоно гледати стране амбасаде. „Геј парада“ је чист удар на друштво, зато што се она догађа мимо закона, или, још прецизније, у супротности са истим. Власт која није у стању да одбрани законски поредак у том случају, не може никако бити од помоћи ни у предметима који збиља носе геополитичку тежину.

Удовољио страним амбасадорима

(Да не помињемо то што је лане Вучић не само пристао да крши српске законе да би „геј парадом“ удовољио страним амбасадорима, већ је и сам потрчао да изгази правни поредак тако што је свом брату доделио обезбеђење на које овај никако не би смео да полаже право. Да ли је можда и Андрејева безбедност геополитичко питање, на којем се Вучићу може прогледати кроз прсте извесна самовоља?!)

СТАБИЛНОСТ – ДРАГОЦЕНА И КРХКА

Поменути „Телеком“, као и смедеревска железара уосталом, није и не може бити геополитичка тема. То је тема од насушног значаја за Србију, али о њој неће расправљати Генерална скупштина Уједињених нација, нити ће јој Би-Би-Си посвећивати посебне округле столове. Исто је и са местом генералног директора Радио-телевизије Србије, или са руководиоцима осталих гласила која су још увек у власништву државе. Свет нема ни времена, ни жеље, ни могућности, да се у појединачним државама бави таквим питањима. Ни америчка, ни руска, ни кинеска, ни немачка државна администрација нема милионе запослених, па да води рачуна о националним оператерима или јавним сервисима држава попут Србије. Неће кабинет Барака Обаме да се потресе због Драгана Бујошевића, на пример. Нека опрости Бујошевић ако грешимо, али је готово извесно да нико у Обамином кабинету нема благу представу ко је уопште Драган Бујошевић. Правдати ове и сличне Вучићеве пропусте и брљотине некаквим геополитичким разлозима, поприлично је неукусно, осим што је и нетачно.

“А нама би, према Цвијановићу, ваљало да одржавамо стабилност по сваку цену. Шта је неколико Вучићевих пропуста и заблуда, ако на другој страни вреба нестабилност, зар не”?

Питања тог нивоа постају међународна једино ако домаћа власт пристане да им тако и прилази те прихвати мешетарење странаца. Рецимо, сасвим је могуће да је у погледу „Телекома“ или РТС-а Вучић давао извесна обећања страним моћницима и да је тиме купио њихову наклоност када је долазио на власт. То би онда усложњавало његов положај и сужавало његов маневарски простор, али то би, да је части, био само његов проблем, а не и наш или геополитички. Власт која нема снаге или храбрости да самостално решава питања националног оператера или јавног сервиса, него допушта уплитање страним амбасадорима, не заслужује ни трунку саосећања или уважавања од стране народа, чије је ресурсе у ствари и проћердала тако приземним улагивањем амбасадорима.

Цвијановић у својим чланцима врло често потеже геополитичке разлоге, препознајући их у безмало свакој теми којој посвећује пажњу. Тиме, наравно, шаље поруку да стање у којем се Србија данас налази, мада изузетно осетљиво и опасно, час посла може да постане и приметно горе. „Нема више важног питања у Србији, а да у својој поруци не садржи претњу и да по својој природи није безбедносно“, написао је недавно. Те претње и та безбедносна природа потичу, јашта, од тога што се свемоћни странци занимају за сваку овдашњу појединост и, даље, што им је стало до тога да свако од спорних питања искористе зарад нарушавања крхке стабилности. А нама би, према Цвијановићу, ваљало да одржавамо стабилност по сваку цену. Шта је неколико Вучићевих пропуста и заблуда, ако на другој страни вреба нестабилност, зар не?

Вучић, међутим, није први владалац у чијем неталасању Цвијановић препознаје једини спас за стабилност. Истоветно је процењивао и положај Бориса Тадића, када је септембра 2010. открио да је „сада ваљда јасно зашто ЕУ за Тадића нема алтернативу“:

„Не због тога што је она за њега Рт добре наде, већ због тога што ће, ако не испуни ових пет амандмана, бити тучен преко своје плаћеничке елите, што ће му од Зукорлића направити Нелсона Менделу, од Пајтића Мила Ђукановића, а од Шутановца Кемал пашу. Зато ЕУ нема алтернативу.“

Да ли су набројане опасности подстакле Цвијановића да брани стабилност под Тадићем? Таман посла. Само месец дана после цитиране анализе, 10. октобра исте године, Цвијановић је из петних жила подржао оне који су се на улицама Београда бунили против „геј параде“ и на насиље полиције узвратили својим песницама. Не само да им је дао за право, већ је проклињао тадашње режимске јуришнике – Слободана Хомена и Тому Зорића, на пример – због тога што су, све залажући се за стабилност, тј. државни поредак каквим га је препознала њихова сужена политичка свест, најављивали свирепе казне за похапшене демонстранте.

Између стабилности и побуне против Тадићевог режима, Цвијановић је тада бирао ово друго. Љубав према стабилности открио је тек касније, када је на кичму народа, после Тадића, зајахао Александар Вучић, а Цвијановић у сваком противљењу режиму почео да види претећу нестабилност.

КАКАВ ЂИЛАС, СТРАШАН ЂИЛАС

Цвијановићу се пролеће привиђа са сваком ластом, али истина је да нису баш сва значајна питања геополитичка и да постоје теме које су по Србију изузетно важне, док странце, па и одиста крволочне западне амбасадоре, и не дотичу. 

Али, то још не значи да су Цвијановићеве процене опасности утемељене у стварности. Баш супротно, мало су му и предвиђања мањкава, барем када се крећу у опипљивим, проверивим оквирима. На пример, септембра 2012, када је први Вучић-Дачићев кабинет тек био састављен, Цвијановић је дао интервју „Печату“ и, између осталог, рекао и ово:

„Као доктринаран антрополошки песимиста, наравно, не верујем у људску природу, па ни у Вучићеву, да ради добро. Али верујем у прилике које врхуне на тај начин да му налажу да мора да учини нешто заиста добро за Србију, иначе ће учинити велико зло себи јер се латио таквог посла да ће без тог заиста доброг већ за неколико месеци бити најомраженији човек у Србији. Једнако верујем у његову интелигенцију, а држим да би у свом евентуалном савезу са Ђиласом, о коме се много прича у последње време, он сам био највећи губитник, и то не било какав већ катастрофалан. Сумње које отварају ту причу полазе од чињенице да Вучић у својој антикриминалној кампањи не дира нити верујем да ће дирати ни Ђиласа ни било кога из његовог круга жутих. Са друге стране, ако би то урадио, до неба би рикнуле западне амбасаде и све би то имало врло неизвестан крај. И моја сумња и моје разумевање за Вучића полазе из једне исте чињенице – он је данас тај прозападни фактор у влади. То, наравно, није превише симпатично, али морамо да знамо да без тог прозападног фактора ова влада не би могла да постоји. Зато је његова позиција у влади најтежа, он је тај који ће се налазити први на удару свих могућих притисака. Зато избегавам да о политици владе судим према изјавама, једнако оним које ми се допадају и које ми се не допадају. Уосталом, шта могу да значе изјаве политичара у једној полуокупираној земљи. Зато верујем да ћемо много више о стварној политици владе знати оног тренутка када председник Николић изађе са својом косовском платформом. Јер Косово је, и кад ћутимо о њему, центар сваке српске политике. Кажи ми шта мислиш о Косову, и одмах ћу знати шта је твоја спољња политика, шта економска, унутрашња – речју, све.“

Занемаримо за тренутак остале бисере из овог одговора, и усредредимо се на Цвијановићеву тврдњу да, ако би Вучић у својој „антикриминалној кампањи“ ударио на Ђиласа, тада би „до неба рикнуле западне амбасаде и све би то имало врло неизвестан крај“.

Стари знанци

Свега годину дана касније, сами догађаји су врло убедљиво порекли Цвијановићеву процену: Ђилас је почишћен и из Београда и из Демократске странке, а да нити једна западна амбасада није ни мјаукнула. То недвосмислено доказује да Ђилас није никаква закуцана датост, како је наговештавао овај Цвијановићев одговор од пре три године, нити, далеко било, геополитичко питање. Као и све остало, тако је и Ђиласова снага зависна од разноразних околности, а околности су врло променљиве, поготово када је реч о строго унутрашње-политичким питањима. Ђилас зато није био никаква грозна опасност која се надвија над тада тек испилели Вучићев режим, па да Вучић мора као по јајима да гази око њега не би ли из сна пренуо околне аждаје.

Ђиласову политичку судбину чак и није запечатио Вучић, већ његов далеко слабији коалициони партнер Дачић, што до апсурда доводи ондашњу Цвијановићеву оцену да је Ђилас западним амбасадама нека врста Стаљинграда који ће бранити по сваку цену.

Цвијановићу се пролеће привиђа са сваком ластом, али истина је да нису баш сва значајна питања геополитичка и да постоје теме које су по Србију изузетно важне, док странце, па и одиста крволочне западне амбасадоре, и не дотичу. Поред већ набројаних таквих питања, додајмо само још Јелену Триван на челу „Службеног гласника“, па да слика о немалом маневарском простору који Вучићев режим користи на најпогубнији могући начин буде потпуна.

ЛОГИКА ДЕСНО, ВУЧИЋ ЛЕВО

Али, од свега је још важније како се званични Београд одавно, некад под Тадићем и „жутима“ а данас под Вучићем и напредњацима, односи према питањима која су несумњиво геополитичка. Од Косова и Метохије бољег примера нема.

Јужна покрајина је прворазредно геополитичко питање већ више од сто година, а у последње две деценије тема је, очигледно, доведена до усијања. Дакле, косметски чвор је старији од Вучића. Зар не би онда било сасвим логично да Вучић, по доласку на власт, помоћ у приступању косметском чвору потражи од оних који су се до тада чвором бавили на најнепосреднији начин?

Наравно да би било логично, и наравно да је Вучић урадио супротно.

У вези са Косовом и Метохијом, Србија јесте претрпела неколике болне и тешке поразе, али је, зачудо, остварила и неколико изненађујућих победа. Можда би боље било рећи да је у неким стварима успела да избегне дебакл, што је, узимајући у обзир снагу противника, збиља равно подвигу. Е, у те подвиге, више од свега осталог, спада север Космета, односно, четири општине које све ово време успешно одолевају окупацији и потпадању под злочиначку Приштину која је загосподарила остатком покрајине.

Зато је прво што је по освајању власти Вучић морао да уради, било да седне за сто са најважнијим представницима четири општине и са њима договори даљу стратегију борбе за очување српске државности. Кад смо већ код ње, државност је иначе врло пипав појам, одрекнете ли је се и мало може се лако десити да је изгубите у потпуности. Стога питање српске државности на Космету носи не само изузетан геополитички значај, већ је и за Србију, па и целу српску нацију, буквално преломно да не може бити преломније.

Плакат којим су Срби са КиМ дочекали Вучића

Вучић је, међутим, до самог почетка заузео супротан правац. Не само да није као човек сео са првацима косметских Срба да направе дугорочан договор, него је одмах кренуо у оштре сукобе са њима. Марку Јакшићу је одузимао реч и избацивао га из Скупштине, Раденка Недељковића је сменио, а убрзо је поскидао и председнике општина, како би голом силом, уценама и претњама спровео оно што је у Бриселу (дремајући у паузама по описаним буџацима) договорио са својим „западним пријатељима“ и Хашимом Тачијем.

Скоро нико се тада није бунио. Манити Петар Луковић је преко својих „Е новина“ наглас ликовао, невладин сектор је задовољно трљао руке, Саша Јанковић није видео ништа спорно у кршењу основних људских права косметских Срба, Чедомир Јовановић је од срца честитао Вучићу на „храбрости“ и „одлучности“, чак су и озлоглашени „жути“ одавали првом међу напредњацима признање на томе што до краја спроводи политичке поступке којима су они ударили темеље (истина, били су малко љути на њега што им он није исказивао подршку када су улоге биле обрнуте, али су у крајњој линији ипак показали разумевање за његову пословичну превртљивост и опростили му је).

Шта је за то време радио Жељко Цвијановић, који је, како смо видели у малопређашњем цитату, проповедао да је Косово „центар сваке српске политике“, чак и када „ћутимо о њему“?

Па то је радио: ћутао. Тачније, као бајаги је гунђао, али онолико колико Вучићевом режиму није могло да наштети. Рецимо, умео је Цвијановић да напише да је Бриселски споразум лош. Чак и много лош. И? Шта с тим? Зар не тврди исто и Вучић?

Па, Вучић ће први да призна да је Бриселски споразум неповољан. Као што је више пута и урадио. Он само обавезно дода – да бољи није било могуће постићи. То је основа Вучићеве „политике“ према Косову и Метохији: потези које повлачим су можда лоши, али сам на њих принуђен затеченим околностима, а притом избегавам још црње расплете. И он, и Вулин, и Милован Дрецун (тужно подсећање: председник скупштинког Одбора за Косово и Метохију), и Марко Ђурић, као папагаји понављају ову мантру. Не поричу они да је Бриселски споразум поразан, већ да је могло да се испослује ишта повољније од њега.

И Цвијановић им, посредно, даје за право.

БИНАРНА УСКОГРУДОСТ

Када им не би давао за право, написао би оно што Бриселски споразум заиста јесте: велеиздаја. Није питање да ли је он добар или лош; ако већ и они који су га потписали признају да је лош, нема се ту шта даље полемисати. Питање је да ли је он законит или није. Да ли је он у складу са Уставом или против њега. Да ли је он издајнички чин без премца у српској историји, или не. И на све те недоумице одговор може да буде само један, онај од кога се Вучићу диже коса на глави, зато што разобличује праву природу његове „политике“.

“Американци у својој незајажљивости можда од Вучића очекују више него што он може тренутно да им пружи, па сходно томе повремено искажу и одређено незадовољство његовом владавином”.

„Кажи ми шта мислиш о Косову, и одмах ћу знати шта је твоја спољња политика, шта економска, унутрашња – речју, све“, говорио је Цвијановић пре три године, када су те речи биле јефтине. Данас, када могу да га коштају, застале су му негде у грлу, па никако да испливају на светло дана.

Данас нас Цвијановић редовно убеђује да се Вучићева политика никако не очитава на Косову! Штавише, да је Вучићева права политика заправо сушта супротност ономе што режим спроводи у вези са јужном покрајином, а што, да подсетимо, није договарао са Јакшићем, Недељковићем, Добросавом Добрићем и другима који су 15 година успевали да одоле далеко надмоћнијој немани, него са бароницом Кетрин Ештон, Федериком Могерини, Змијом Тачијем и Исом Мустафом. И на чему му, такође, тапшу и Мајкл Кирби и његов имењак Девенпорт.

По Цвијановићу је, укратко, све геополитика, а да истовремено ништа од тога није и политика, па нам зато не може послужити да правилно оценимо Вучићеву „политику“. О Вучићевој „политици“ нам, наводно, највише говоре безбедносне и дипломатске претње које Цвијановић не пропушта да наброји, а које Вучићевим претходницима није узимао као олакшавајуће околности (и које, видели смо на примеру Ђиласа, уопште не морају да буду стварне). Такође, често истиче и некакво вајно незадовољство Вучићем, које речима или пак поступцима исказују страни амбасадори, што је, по Цвијановићу, поуздан знак да премијер ипак ради нешто добро.

Танка је, међутим, утеха похрањена у незадовољству тлачитеља. Они су насилници, одавно отуђени од сваке људскости и посвећени једино својим незајажљивим циљевима и потребама. Њихова воља, самим тим и незадовољство, следи законитости које са нама потлаченима не морају да имају никакве узрочно-последичне везе. Американци су били незадовољни и Зораном Ђинђићем, на крају су га и убили, али то опет не значи да је Ђинђић био користан по Србију. Американци су већ двадесет година незадовољни Републиком Српском, али то не значи да Срби оданде треба да буду безбрижни и раздрагани само зато што пуко постојање српског ентитета секира Вашингтон. Американци и у вези с Косовом и Метохијом већ 16 година налазе разне примедбе, па из тога не проистиче да се тамо ствари развијају нама на руку.

Та бинарна ускогрудост, да ако нешто није „нула“ онда мора да је „један“, не приличи ни озбиљним особама ни озбиљним питањима. Американци у својој незајажљивости можда од Вучића очекују више него што он може тренутно да им пружи, па сходно томе повремено искажу и одређено незадовољство његовом владавином. А можда им је све то само вешта тактика, којом њега, онако „мудрог“ и „сталоженог“, држе у стању непрекидне напетости, из којег он још лакше пристаје да испуни њихова условљавања. Шта год да је по среди, чињеница је да они већ три године не препознају у Србији никога ко би њиховим незајажљивим циљевима служио боље од Вучића. А није да немају других кандидата.

Овако је Вучић примљен у Белој кући, без обзира на заслуге за све што је учинио за Американце.

Занимљиво је, такође, да Цвијановић врло благонаклоно гледа на свако Вучићево избегавање сукоба са страним центрима моћи. У томе види врхунску мудрост, јер се тако, цени, купује време и чува она преко потребна стабилност. Али зато од осталих чинилаца на политичкој позорници Србије буквално захтева да се са странцима сукобљавају без остатка и уздржаности, јер ће само тако доказати сопствену искреност и честитост:

„ДСС не сме да се претвори у корисног идиота“, оштро је поручивао колико у априлу ове године, саветујући Демократску странку Србије да не напушта владајућу коалицију у Београду, јер ће тиме отворити фронт према напредњацима уместо према – странцима. У том чланку, прекорно насловљеном „Туђа шоља чаја или шта ДСС мора да разуме“, Цвијановић је чак пребројавао у којим је гласилима ДСС добијала простор за своје примедбе на рачун градске власти, а у којима није, па је, показујући да су за критику „Београда на води“ далеко више слуха показивали медији у власништву и под контролом странаца, и дошао до закључка о „корисном идиоту“.

Што ће рећи да Цвијановић има разумевања када најмоћнији политичар данашње Србије, личних интереса ради, маневрише и са ђаволчићима прави договорчиће, али то исто право ускраћује ванпарламентарној странци која се бори за пуки опстанак. А после друге оптужује да су „опседнути Вучићем“!

РАСПАД ПРЕД НАШИМ ОЧИМА

“Или, да не идемо изван Београда: да ли је и једна државна установа снажнија и друштву кориснија од како је Вучић заузео средиште моћи које је пре њега припадало ништа мањој штеточини званој Борис Тадић”?

Цвијановић то можда не види, али тешко је у данашњој Србији не бити опседнут Вучићем. Та опседнутост, ипак, не мора да проистиче из патолошке потребе да се критикује власт. Прави узрок те опседнутости Цвијановић би најпре нашао тамо где упорно избегава да погледа, а то је у самом Вучићу. Његова психотична потреба да се пред собом, или киме већ, доказује тако што се иживљава над онима који сплетом разних околности зависе од њега, просто заповеда да се њоме критички бави свако коме је стало до разума и честитости.

„Срби не желе да се развија сточарство, него хоће да раде 20 дана годишње. Ево вам, нека вам земља буде неуспешна“, вриштао је премијер колико прошле седмице. Ако је Цвијановићу стало до геополитике, нека прекопа куглу земаљску и покуша да нађе још једног премијера, било ког, у било ком ћошку планете, који се свом народу обраћа и о свом народу говори на сличан начин. Па кад не нађе, као што неће, нека из тога извуче закључак, макар закључак пливао у „опседнутости Вучићем“.

Нека нађе Цвијановић једну Србији одану душу на Косову и Метохији, а да није непосредно прикачена на државне славине тренутно у Вучићевим рукама, која ће о бриселским споразумима рећи ишта похвално. Нека се замисли над тиме што исти премијер који се данас заклиње да Србија никада неће затворити своје границе пред мигрантима, већ три године држи границу према Косову и Метохији. Нека се прошета Цвијановић до моста у Косовској Митровици, те кључне тачке на којој се већ 16 година ломи српска државност, па нек измери да ли је за ове три године, колико се Вучић бави Косметом, покрајина постала ближа Србији или даља од ње.

Могао би и да приупита Србе из Републике Српске, како су се осећали гледајући председника Владе Србије који се грли са „Мајком Муниром“, а с Ћамилом Дураковићем размењује похвале на граници нове сексуалне опредељености. Да ли је, после тог Вучићевог потеза, па и после шаха са Бакиром Изетбеговићем на Калемегдану, Бања Лука ближе Београду или удаљенија од њега?

Или, да не идемо изван Београда: да ли је и једна државна установа снажнија и друштву кориснија од како је Вучић заузео средиште моћи које је пре њега припадало ништа мањој штеточини званој Борис Тадић? Уставни суд је суспендован, заједно са Уставом. Звање заштитника грађана је најпре остављено у зликовачким рукама Саше Јанковића, да би затим Јанковић био изложен окаснелим и промашеним нападима, а на крају је све завршено – Вучићевом интервенцијом да Јанковић буде остављен на миру! Министре постројава и у „деливери јуните“ распоређује Тони Блер. Војни хеликоптери падају и људи гину, а одговорности нема. Пензије и плате се смањују, па се после моли ММФ да буду повећане назад, али само делимично, што се онда у гласилима представља као цивилизацијско достигнуће премијера! И тако даље. Нема једне области друштвеног живота у којој се не одиграва потпуни распад система пред нашим очима.

Наравно да Вучић није једини крив за трагично стање. Он је такво руковођење државом само наставио, али су га установили други, ништа мање цвећке од Вучића. Садашњи премијер је, међутим, одговоран и за то што дотични нису иза решетака због својих такође многобројних непочинстава. Не само да нису похапшени, него их Вучић још награђује новчано издашним државним постављењима, или пак флертује са њима у погледу неке будуће политичке сарадње.

Као што немалу одговорност сносе и ти, који су створили околности које су изнедриле штеточину попут Вучића, исто тако је носе и они који Вучићу помажу, или олакшавају, останак на власти.

Цвијановић доказано воли да Вучићеве критичаре сврстава или у будале или у покварењаке. Оно што му изгледа промиче, јесте да у погледу Вучићевих апологета нема недоумица: они су и једно и друго.

Миодраг Зарковић, новинар и интелектуалац без страха.

Пише: Миодраг Зарковић