Бриселски споразум је парафиран 19. априла 2013. у седишту ЕУ аусвојен је неколико дана касније 26. априла у Народној скупштини Републике Србије под називом Одлука о прихватању Извештаја о досадашњем процесу политичког и техничког дијалога са Привременим институцијама самоуправе уПриштини уз посредовање Европске уније, укључујући процес имплементације постигнутих договора.[1]

Та чињеница говори да је власт покушала да представи Бриселски споразум као уговорзакључену оквиру унутрашњег права Републике Србије. Међутим,простојезичко тумачење показује да уговор који се зове Бриселски споразум не може бити регулисан само унутрашњим правом. На такав закључак указује и чињеница да је један од потписника Високи представник ЕУ за спољну политику Кетрин Ештон. Такође,нема сумње да је Бриселски споразум противан Уставу Републике Србије.Српскедржавне институције се интегришу у институције такозване државе Косово.Бриселски споразум препушта правосуђе и послове МУП у надлежност такозване државе Косово.Коначно,  Бриселски споразум руши кохеретност правног система Републике Србије.

Међутим, то са аспекта међународног права неће бити довољно за његово евентуално поништавање у будућности.

Пре свега, Бриселски споразум је потписао легално изабрани премијер. Такође,  Влада Републике Србије је усвојила Бриселски споразум. Исто је урадила и Народна скупштина  (истини за вољу неуобичајено и непримерено, одлуком). Такође, не може се оспорити чињеница да је Влада Републике Србије имала већину у Народној скуптшини.

Или, огромна већина партија које су сачињавале Народну скупштину Републике Србије је била за безуслован улазак Србије у ЕУ. Дакле, легитимни представници партија које су победиле на изборима су већински изразили народну вољу поводом Бриселског споразума. Такође, и председник Републике који је добио највише гласова на непосредним изборима у мају 2012. безусловно је  подржавао Бриселски споразум.[2]

Исто тако, не може се тврдити и да је премијер Србије прекршио неко овлашћење када је потписао Бриселски споразум. Према међународном праву представљања, председнику владе она нису ни потребна. Тачније, управо Бечкаконвенција о уговорном праву из 1969.у члану 7. даје овлашћење премијеру да закључује међународне уговоре на основу своје функције и без подношења пуномоћја. Он има право према међународном праву да изјављује вољу у име државе  и то се потврђује у члану 13. Правила процедуре Савета безбедности (који тумачи члан 28. Повеље УН).

Ситуацију отежава и  чињеница да овај акт извршне власти и премијера нису оспорили ни  друге две гране власти, правосудна и представничка. Тачније, Уставни суд се није ни изјаснио о Бриселском споразуму.

Коначно, Србија је дужна да поштује потписани договор, јер једно од когентних норми међународног права начело pacta sunt servandaили  начело по коме се уговори морају поштовати. Ово начело постоји још од римског обичајног права и временом је заштићено уговорним и законским нормама.[3]

Зато ће некој будућој власти у Србији која ће покушати да  поништи Бриселски споразум, бити потребни и додатни аргументи из међународног права.

У том контексту додатне аргументације против Бриселског споразума,Бечка конвенција утврђује релативну ништавост међународног уговора који је закључен у супротности са важним уставним одредбама. Прецизније, у познатом члану 46 се наводи да се као разлог поништења пристанка на међународни уговор може навести ”битна повреда унутрашњег права”.Нема сумње да је повреда највишег правног акта у Републици Србији битна повреда унутрашњег права (Према коментарима на члан 46. Комисије за међународно право УН, ради се о уговорима који су противни недвосмисленим уставним прописима).[4]

Такође, остаје још неколико основа из Бечке конвенције за релативну и апсолутну ништавост Бриселског споразума. Они су познати и анализирани у правној теорији. Неки се могу користи против Бриселског споразума а неки не. На пример, проф. др Миленко Крећа, судија Међународног суда правде износи следећи став:”Оштећеној држави стоје на располагању друге основе ништавости као превара, заблуда, принуда или корупција”.[5]

Заиста, у члану 47. став 1, Бечке конвенције се наводи “Држава се може позвати на заблуду у уговору која чини ништавним њен пристанак да буде везана уговором“.Такође у члану 49. Бечке конвенције  пише:”Ако је држава наведена да закључи уговором обмањивим поступком неке друге државе која је учествовала у преговорима, она се може позвати на превару“.Међутим, српски представници се не могу позвати на превару и заблуду. Пре потписивања Бриселског споразума било је очигледно да се ЕУ залаже за независно Косово. Дакле, Брисел није ”преварио” Србију (може се само говорити о превари српских бирача, од стране српских власти али то је није релевантно са аспекта међународног права).

Међутим, у члану 50. Бечке конвенције се наводи и: “Ако је изражавање пристанка неке државе да буде везана уговором добијено путем корупције њеног представника непосредним или посредним деловањем неке друге државе која је учествовала у преговорима, држава се може позвати на ову корупцију која чини ништавним њен пристанак”. Корупције је несумњиво, било приликом закључивања Бриселског споразума .Међутим, ради се о политичкој корупцији. Она је компликована за доказивање у смислу кривичног права. Тачније,  Немачка и друге државе ЕУ су подржале српско руководство приликом потписивањаБриселског споразума. Та подршка очигледно српском руководству гарантује останак на власти и бројне финансијске привилегије.Али треба доказати и nexus causalis или узрочну везу између тих чињеница.[6]

Ипак, остаје још један основ за апсолутну ништавост Бриселског споразума. То је принуда и претња. Она се забрањује у члановима 51. и 52. Бечке конвенције.Тачније, у члану 52. се износи: ”Ништав је сваки уговор који је склопљен као последица претње силом или употребом силе”.

У том контексту, посебан облик принуде је принуда над државом  и сматра се да је међународно право забрањује још од Пакта Друштва народа 1919.

У пракси  се принуда над државом и појединцем понекад  спаја као у случају закључења уговора о немачком протекторату над Чешком и Моравском 1939. када се и физички претило чешком представнику.  Ипак чешће се манифестује  кроз војну претњу држави. На пример, пре потписивања Минхенског споразума 1938.када су западне силе Хитлеру омогућиле комадање Чехословачке.

Према модерном међународном праву, принуда може бити и чак економска.Тако се дефинише у Декларацији о забрани војне, политичке и економске принуде при закључивању уговора која прати Бечку конвенцију.[7]

Са друге стране, докази да је постала принуда и претња пре и уочи потписавања Бриселског уговора су бројни и јавни. На пример, то су  изјаве тадашњег премијера Владе Републике Србије  Дачића да ”стрепи да се Србима на  Косову може десити нова Олуја” као и да ”нећемо више водити ратове”.[8]

Може се чак тврдити да је постојала и економска принуда (на основу кредитне зависности)приликом закључивања Бриселског споразума када се узму у обзир и драматичне изјаве попут оне гувернера НБС да је ”Србији неопходан аранжман са ММФ”.[9]

Дакле, неко је по свему судећи, претио силом (или употребом силе) ако се не потпише Бриселски споразум. Да ли су то биле такозване власти из Приштине или неке западне силе (или заједно?) и на који начин је то изведено (дипломатским каналима или неформалним путем?) мање је битно са аспекта Бечке конвенције. Битно је да је постојала претња употребом силе и да због тога постоји необорив, убедљив и лако доказив основ за апсолутну ништавост Бриселског споразума у складу са чланом 52. Бечке конвенције о  уговорном праву из 1969.

У сваком случају,  Бриселски споразум се може оборити са аспекта међународног права на исти начин као што је поништен и Минхенски споразум 1973. године због претњи и принуде приликом његовог потписивања.Тај аргумент ће можда бити употребљен од неке нове власти у Београду она буде имала храбрости за такву заштиту националних интереса.