„Рудник“ затворен, „Шамот“ и „Феп“ једва преживљавају, а синдикалци воде безуспешну борбу за своја права плате. Остали без посла па сад чекају старосну пензију
ПОДИГНЕМ зараду и све четворо идемо на море, а друга плата, женина, чека нас када се вратимо. Било је опуштено. Живело се нормално. Сада имам још четири године до пензије, а „Стрела“, у којој сам радио више од 36 година, пропала је пре нешто мање од деценије, после срамне приватизације. Стотине радника остале су на улици, без динара и без посла.
Овако прича Аранђеловчанин Гојко Петровић, ауто-електричар у некада веома успешном ауто-саобраћајном предузећу „Стрела Шумадија“. А само један од још око 5.000 становника града под Букуљом који су за последњих 20 година остали без посла, због пропасти предузећа у којима су радили.
Готово ниједна велика аранђеловачка фабрика није преживела године приватизације. „Рудник“, „Шамот“, „Феп“, „Буковичка бања“, некадашњи гиганти, који су хранили хиљаде шумадијских породица, симбол су стравичних приватизација и умирања српске индустрије протеклих година. Неке су угашене, друге још грцају у стечају или реструктурирању. Радници потражују и по 20 плата! Просечних аранђеловачких око 20.000 динара. Воде безуспешну синдикалну борбу.
Аранђеловачки радник данас живи лоше. Грца у дуговима и носталгично плаче за старим данима. Типичан пример ојађеног аранђеловачког индустријалца запослен је у „Шамоту“. Златних година, седамдесетих и осамдесетих прошлог века, ово предузеће било је највећи произвођач ватросталног материјала на Балкану.
Није важно што и даље постоји потреба за „Шамотовим“ производима. Измрцварена, фирма незаустављивио пропада из године у годину. „Шамот“ фабрика у Аранђеловцу има 230 радника. Уместо 100.000 тона годишње, колико је некада излазило из њених погона, данас се произведе једва до 2.000. Фирма је у реструктурирању, радници чекају исплату 20 заосталих зарада. Међутим, и тако у невољи, међусобно су подељени на таборе. На једној страни су чланови синдиката „Независност“, који окривљују тренутно руководство за брзо пропадање, а на другој страни су они који ћуте и неће да таласају.
Већ када се приђе плацу комплекса „Шамота“, где је фабрика, завршна контрола и рудник – слика застарелих објеката, пропалих машина, помоћних зграда зараслих у траву, наговештава трулеж иза врата.
– Право да ти кажем, дођем ујутру око осам, појавим се форме ради, укуцам се картицом, и око 10 идем кући – каже нам један од десетак радник које смо затекли у делу фабрике за контролу производа. – Имам земљу и мало стоке, па кад већ не примам плату, од нечега мора да се живи.
Некада су у овом делу биле стотине људи, испитивале су се десетине тона производа, шкарт био веома мали. Уместо некадашњих 50 тона дневно, сада се уради једва једна.
Према речима Драгана Бабића, председника синдиката ИЕР „Независност“, постоје велике потребе српске индустрије за „Шамотовим“ производима, а једини узрок пропадања је неспособно руководство фирме.
– Готово осам година држава нам је давала субвенције, а за то време се у фирму слило око седам милиона евра – каже Бабић. – Не знамо где су те паре завршиле, јер смо у то време најбрже пропадали.
Представник некадашње аранђеловачке индустрије јужне зоне свакако је фабрика електропорцелана ФЕП, која је била чувена у производњи изолатора и осигурача. Приватизација је прошле године раскинута, јер купац, који је две фабрике и 70 хектара зеље добио за 300.000 евра, није испоштовао услове. И у овој фабрици је некада радило око 2.800 људи, а данас је на списку 231 радник. Тренутно примају зараду из маја 2013. године. Просечна месечна је 26.000 динара.
– Потреба за нашим производима постоји. Као једина фирма у региону која призводи изолаторе, око 80 одсто производње нам и даље иде за извоз. Ако се некад производило 1.000 тона, данас је то 10 пута мање – кажу нам радници.
Прва која је у Аранђеловцу затворила капије је погон некада моћне конфекције „Рудник“. Упошљавао је 700 жена, израђивале се најбоље кошуље у Европи, а пре деценије је затворена.
– Купио нас је Ђорђе Ницовић, па је та приватизација била оборена, био је некакав социјални програм, али још нам се дугује шест зарада – каже Мирјана Живић, једна од „Рудникових“ шваља. – Последњу плату примила сам у јануару 2001. године. Сад чекам да прође још који месец до старосне пензије. Не знам зашто је фабрика пропала, имали смо посла, радили квалитетно, шили и за „Армани“. Неко је тако одлучио.
НИЈЕ КАО ПРЕ
ДА ништа није исто као пре, кажу и бивши радници Индустрије мермера и гранита „Венчац“ чији се мермер налази у Белој кући. И она је два пута приватизована, а данас послује успешно, под именом „Омиа“, које је објединила аранђеловачке неметале и „Венчац“. „Буковичка бања“ чека трећи стечај.
ПЛУС-МИНУС
АРАНЂЕЛОВАЦ је у пре две године имао 251 привредно друштво са добитком од 2.566 милиона динара и 123 са губитком од 1.136 милиона динара. Од 392 привредна друштва 90 је имало губитак изнад висине капитала.
ИМА НАДЕ
ДОК су се једна гасила, нека друга предузећа су се појавила и расла. На списку успешних аранђеловачких фирми је „Пештан“, који прерађује пластичне масе, производи пластичне цеви и ПВЦ профиле и један је од највећих извозника у Србији. Успешно послује и аустријско предузеће „Баумит“, бивши „Карбон“, као и „Бекамент“, који производи фасаде и боју…
Новости
