Још пре две и по године у Србију је из Уједињених Арапских Емирата стигло 100 милиона евра кредита за, како је званично наведено, изградњу инфраструктуре за наводњавање. Уместо да се тај новац употреби у ту сврху и да се ублаже последице катастрофе која нас је задесила, властодршци су паре преусмерили у пројекте у којима су Арапи „инвеститори” на папиру, иако ни динара нису дали. Осим што инвестирају наш новац, који касније још уз камату морамо и да им вратимо, ти „инвеститори” добијају и донације и субвенције из буџета у коме нема пара за веће пензије, социјална давања или дечије додатке, потврђује истраживање уредника Магазина Таблоид Милана Маленовића
Односи Србије и Уједињених Арапских Емирата су као приче из „1001 Ноћи”, сага без краја и конца у којој сваког дана откривамо неке нове детаље о сразмерама пљачке која до сада није забележена у историји човечанства. Чак су и шпански конквистадори током целог средњег века у Јужној Америци били „мачији кашаљ” у односу на оно што је за само четири године постигла пљачкашка банда Александра Вучића у сарадњи са династијом Ал Нахјан из Абу Дабија.
Управо су ових дана у медијима изашли извештаји о пословању „Аир Сербиа”-е, односно о висини донација које је Влада Републике Србије одобрила овој компанији чији је мањински власник „Етихад” из УАЕ, како би она годину завршила са мизерним добитком од 900.000 евра. Донације су, подсећања ради, износиле 5.920.317.000 динара!И у 2015. години је „Аир Сербиа” од државе Србије добила донације у висини од 8.384.641.000 динара.
„Инвеститори” из Уједињених Арапских Емирата су, изгледа, претплаћени на субвенције и државну помоћ. Пројекат „Београд на води” води истоимено друштво ограничене одговорности са седиштем у улици Карађорђевој 48., у Београду, односно у једној од зграда које су овом привредном друштву поклоњене од стране српске државе.
„Београд на води” д.о.о. је у већинском власништву Белграде Wатерфронт Цапитал Инвестмент Л.Л.Ц. (68 одсто) из Уједињених Арапских Емирата, док Република Србија има преосталих 32 одсто. Ради се, дакле, о приватном предузећу чији је власник у иностранству и који је обећао да ће у пројекат „Београд на води” уложити најмање 3,5 милијарди евра. Заузврат од Србије добија на коришћење сређено градско грађевинско земљиште са неколико изграђених објеката, које све може бесплатно да користи, а чија је вредност процењена на око милијарду евра.
Посматрајући ове суме делује необично да је, уз све то, Република Србија у 2015. овом приватном предузећу дала и – донације. Свота, истина, није велика, ради се о „само” 2.700.000 динара, али је неуобичајено да се „инвеститору” који планира улагање од више од три милијарде евра, осим земљишта и објеката вредних трећину његовог улога, додељује било каква државна субвенција.
Још је чудније што се поменута субвенција за 2015. годину не појављује у билансу успеха који је „Београд на води” д.о.о. за ту годину предао Агенцији за привредне регистре, већ тек у истом извештају, али за 2016. годину у рубрици „пословање претходне године”.
Од свог доласка на власт Александар Вучић прича о огромним инвестицијама из Уједињених Арапских Емирата које само што нису потекле у Србију. Педантни новинари „Ал Џазире” су израчунали да су, сабирајући све оне цифре са којима су нас политичари на власти обасипали од 2012. године, Арапи до данас у Србију ”уложили, или су на путу да то учине”, укупно 15 милијарди евра. Бројка од које се обичном човеку заврти у глави. Истина је, међутим, сасвим другачија.
Како показују подаци Народне банке Србије, до краја јуна прошле године из УАЕ у Србију је пристигло укупно 452,4 милиона евра, од чега је више од половине кредит, а не директна инвестиција. Од тада до данас нема нових података, али ситуација се није битно променила, мада треба узети у обзир да су поједине „инвестиције”, као на пример кредит за наводњавање, већ више пута „извшене”, односно да се новац врти у круг и непрестано „улази” изнова у земљу у виду маркетиншки добро пропраћеног „новог страног улагања”.
Из тог разлога је могуће да се опет појави нека од „инвестиција” претходно већ урачуната у оних 452,4 милиона евра.
Још у јануару 2013. Александар Вучић је објавио како је тадашњи министар Млађан Динкић у Абу Дабију потписао уговор о улагању са низом арапских „инвеститора”, између осталих и са компанијом „Ал Дахра”, која је требало да улаже у аграр. На критике опозиције како се на тај начин крши домаћи закон по коме странци не могу да постану власници земљишта у Србији, из редова Владе је стигао одговор како је овај уговор од стратешког значаја, јер „Ал Дахра” жели да уложи „стотине милиона евра у наводњавање и то не само сопствених парцела”. Укупна инвестиција је, међутим, процењена на само 200 милиона евра.
Уговор је потписан, средства су одобрена, али „Ал Дахра” никада није започела ни један једини посао са српском Владом (купила је само од Војина Лазаревића предузеће „Руднап”, али то је приватни аранжман). Новац за наводњавање, и званично, никада није стигао у Србију.
Уместо „Ал Дахре”, која већ има неку пословну репутацију, уговор са Владом Србије у лето 2014. потписује фантомска фирма „Ал Раwафед Интернатионал Инвестмент” из Абу Дабија која је основана непосредно пре потписивања поменутог уговора и која нема никакве пословне референце нити пријављене запослене. Упркос оваквом „бонитету” ова компанија заједно са Владом Србије оснива „Ал Раwафед Србија” д.о.о. у Београду у коме Србија има 20 одсто власништва, а арапски партнер 80 одсто (актуелни директор је Драган Црњански). Као домаће правно лице, иако са уплаћеним капиталом од само 10 милиона динара, ово предузеће од државе купује и узима у закуп више од 10.000 хектара земље у Војводини, између осталог и ловиште „Карађорђево”.
Током дискусије о томе да ли предузећу у коме је већински власник фантомска фирма из Абу Дабија треба дати државно земљиште, уопште није ни постављено питање о најављеном улагању у наводњавање које је обећала „Ал Дахра”. Новац о коме је у јануару 2013. причао Вучић уопште није био ни намењен у ту сврху, то је сада јасно.
У лето 2015. тадашњи министар пољопривреде Драган Гламочић је обзнанио пристизање првих 100 милиона евра кредита (дакле не директне инвестиције) намењених побољшању наводњавања плодне земље у Србији. Шта се даље дешавало са тим парама није до краја јасно, али је више него очигледно да су ненаменски потрошене.
Наиме, споразум о зајму потписао је у марту 2014. још тадашњи министар финансија Лазар Крстић са директором Фонда за развој из Абу Дабија. Министарство пољопривреде је у септембру 2015. потврдило како је потребна документација, иако са невероватно великим закашњењем, предата арапском Фонду. “…Србија ће у наредних десет дана добити првих 100 милиона евра из Абу Даби Дивелопмент фонда за наводњавање”, потврдио је 30. септембра 2015. и сам Александар Вучић.
Очигледно је новац и стигао, али је утрошен у ко зна које сврхе, јер зајмодавца уопште не интересује на шта се паре троше све док се позајмљено уредно враћа. Посебно, јер се овде, највероватније, ни не ради о средствима Емирата, већ овдашњих властодржаца који су иста покрали из буџета.
После стравичних овогодишњих суша, иста прича се понавља са готово идентичним детаљима које је имала и она која је јавности сервирана у периоду од 2013. до 2015. године. Онда се говорило о 100 милиона евра за 11 пројеката наводњавања у Војводини и три у Централној Србији. Сада је реч опет о 100 милиона долара, али за четири пројекта у Војводини и седам у Централној Србији (укупно, дакле, 11, односно три мање него пре две године за исте паре).
Садашњи министар пољопривреде је у изјави за медије од 7. августа 2017. године, мало неопрезно рекао како је поменути новац узет “још пре две и по године”, дакле много пре него што је то тадашњи министар Гламочић уопште и најавио?!? Новац је преузео, очигледно, министар Крстић, односно његово Министарство, по потписивању споразума са Фондом за развој у Абу Дабију у марту 2014. Где је до сада било поменутих 100 милиона евра и због чега нису уложени у наводњавање како би се спречила овогодишња катастрофа?
Кредит за наводњавање је типичан клише по коме се одвија пословање између Уједињених Арапских Емирата и Србије, али и осталих земаља у региону.
Чак и да је тачан податак који је у јесен 2015. изнео Александар Вучић да за овај кредит плаћамо камату од само 2,5 одсто годишње (поређења ради, „Етихад” нам узима 6,5 одсто за кредите „Аир Сербиа”-и), то значи да смо, иако ни динар нисмо уложили у наводњавање, Арапима већ исплатили преко шест милиона евра само кроз камате.
По мишљењу упућених, поменутих 100 милиона евра је делом отишло као оснивачки капитал „Мирабанке”, преко које је новац и уплаћен, а делом на покривање других расхода арапских „инвеститора”, због чега није ни могао да буде уложен у домаћи аграр.
Магазин Таблоид је у броју 352 већ писао о фантомској власничкој структури београдске „Мирабанке” и о томе да је она основана захваљујући девизним резервама Србије депонованим у трезору ФГБ банке (“Фирст Гулф Банк”) у арапском власништву, чији је један од власника и председник борда директора шеик Тахнун бин Зајед ал Нахјан, крајњи власник “Мирабанке”.
Поменута банка је у Београду почела са радом управо у време када је пристигао кредит Фонда за развој, чија је исплата ишла преко једног од рачуна у „Мирабанци”. Како је Србија у ФГБ групу, а самим тим и у „Мирабанку” уложила најмање 300 милиона евра из сопствених девизних резерви, јасно је да је и „кредит” Фонда плаћен из истих средстава, јер не постоје јавности доступни докази о неком другом трансферу новца из УАЕ поменутој банци.
И у „Аир Сербиа” је шема пословања, односно улагања идентична као што је и код поменутог кредита – српска страна све плаћа, а то се књижи као „страна инвестиција”. Чак је и по уговору обавезно улагање „Етихада” у висини од 40 милиона евра кредит добијен на основу гаранција које је положила српска Влада.
„Против брата ратујем, али са њим ратујем против странца, а са странцем против неверника”, једна је арапска пословица која одлично осликава не само њихов менталитет, већ и начин на који нас посматрају. Ми смо за њих и странци и неверници и зато нас третирају као последњи отпад са којим могу да раде шта год хоће, а удворички став актуелне власти им даје за право.
Када се погледају све „инвестиције” из Уједињених Арапских Емирата, не само у Србију већ и шире на простору Западног Балкана, види се да се послује по истоветном моделу.
У малом босанском месту Трново требало је да никне резиденцијално – пословни центар „Бурој Озон” за који је процењено да ће коштати између 2,5 милијарди и преко четири милијарде евра. „Инвеститор” је била, као и у свим другим пословима, фантомска фирма из Уједињених Арапских Емирата, али је посао нагло прекинут и „инвеститори” нису имали довољно времена да сакрију све трагове који нам објашњавају и како се истоветни пројекти изводе у Србији, а најважније – дају и одговор на питање „зашто се овако изводе”.
Босна и Херцеговина је и званично међународни протекторат, тако да су се у истрагу брзо укључиле и иностране агенције, што у Србији не би било могуће.
„Инвеститора” у Трнову је требало да глуми предузеће „Бурој Интернатионал Гроуп” д.о.о. из Сарајева, у међувремену преименовано у “Бурој” д.о.о. Босански медији су као оснивача и власника овог предузећа наводили Исмаила Ахмеда из Уједињених Арапских Емирата, потпуно непознатог правим инвеститорима на светској сцени. Ни „Бурој” није ништа познатији.
МЕЕД је скраћеница за „Миддле Еаст бусинесс неwс”, стручни портал који већ годинама прати финансијска кретања и инвестиције фирми са Арабијског полуострва. По овом сајту постоји „Буроој Пропертиес”, предузеће дефинисано као „испостава за грађевинске послове ‘Исламске банке’ из Абу Дабија”.
Арапски алфабет нема самогласнике, тако да иста реч у различитим крајевима може различито да се чита, у зависности од локалног дијалекта. „Бурој” (чита се „бурож”) и „Буроој” (чита се „буруж”) имају исто значење: звезда, али и кула и тврђава, односно нешто што је видљиво на хоризонту. Као становници пустиње, стари Арапи нису познавали светионик, нити имали назив за то, тако да би „бурож/буруж” могао да има управо то значење.
Реч се помиње и у „Курану” по којој и једна сура носи назив, а односи се на опомену верницима да увек буду истрајни у вери, јер ће тако стећи Алахову наклоност и постхумну награду.
„Бурож Озон” у Трнову је требао да буде звезда водиља, светионик, за све сличне пројекте и то би и постао да га прерано откривање тока пара није прекинуло. Наиме, камен темељац је постављен у септембру 2016, а већ у лето ове године босански медији су објавили да је власник Ахмед побегао у непознатом правцу. Пре тога је започела истрага о токовима новца коју су водиле међународне институције.
За само неколико месеци активног пословања Исмаил Ахмед је у Босни успео да опере најмање десет милиона евра и да их уложи у финансирање исламистичких организација, што и јесте био задатак који је добио од „Исламске банке”.
За разлику од БиХ, у Србији нису на делу независне стране агенције које би могле да контролишу пословање „Етихада”, „Ал Раwафела”, „Ал Дахре” или „Београда на води”, а овдашње институције не смеју да раде свој посао.
Немачки недељник „Дер Спиегел” је 5. априла 2016. објавио опомињући чланак како исламисти из Арапског залива купују земљиште на самој граници са неком од земаља Европске уније како би одатле лакше могли да шверцују своје џихадисте и оружје. „Ал Раwафел” је власник газдинства „Карађорђево” које не само да се налази уз саму границу са Хрватском, већ је пре распада Југославије у тој републици такође имало парцеле.
Забрињавајуће је не само што српска држава омогућује такво деловање, већ га и финансира и то новцем грађана.
Иако углавном улажу наш новац, арапски „инвеститори” се труде да послују само тамо где постоји или могућност брзог прања пара (као што су пројекти „Београд на води” или зајам за наводњавање), или где је могуће пребацивање исламских бораца и оружја на територији ЕУ, на шта је указао „Дер Спиегел”.
Због тога је „Етихад” преузео менаџмент „Аир Сербиа”-е, иако новац скоро искључиво пристиже из нашег буџета. У међувремену је јавност обавештена о најмање једном преносу оружја путничким авионом ове домаће компаније. Колико је било таквих случајева за које се у јавности ништа не зна?
Процењујући све познате послове са компанијама из Уједињених Арапских Емирата, биле оне у власништву владарске породице Ал Нахјан или неког другог мутиводе, види се да арапска страна улаже само „широк осмех и златан зуб”, док конкретни новац скоро искључиво стиже из српског буџета, али и из тајних фондова основаних парама опљачканим од грађана Србије.
А 1. Мафијашки аеродром затвореног типа
Државна компанија, „Инвестмент Цорпоратион” из Дубаија (ИЦД), купила је “Порто Монтенегро”, луку у будванском заливу намењену укотљавању луксузних приватних јахти, а сада је заинтересована и за најпрометнију црногорску ваздушну луку: аеродром у Тивту. ИЦД, међутим, намерава да аеродром претвори у објекат строго затвореног типа, намењен искључиво ултра богатим клијентима и њиховим приватним авионима. На тај начин је контрола оних који улазе и онога што се уноси још мања, то знају сви стручњаци за безбедност.
А 2. Фиктивни кредити и повезана лица
Пре гашења и доласка арапских „инвеститора” да нашим парама оснују „Аир Сербиа”-у, ЈАТ је у последњим годинама свог пословања исказао следеће губитке (у милионима евра): 2009. – 7, 2010. – 25,6, 2011. – 30,4 и 2012. – 35,6.
„Аир Сербиа” од шире јавности крије своје финансијске извештаје, тако да са сигурношћу не може да се каже како послује од свог оснивања 2013. до данас. По ономе што се зна, 2014. је „Аир Сербиа” завршила са губитком од 67 милиона евра (који такође пада на терет буџета у висини од 51 одсто), тако да нас је та компанија у само једној години, рачунајући и субвенције из буџета у висини од 69.318.442 евра, коштала више него ЈАТ за последње четири године постојања.
Србија националној авио-компанији бескаматно позајмљује новац, док други сувласник, арапски „Етихад”, то чини уз камате које су и до два пута више од оних које важе на слободном тржишту капитала, па је тако само у 2015. и 2016. приходовао додатних осам милиона евра.
Све позајмице, али и такозване „инвестиције” „Етихад” обезбеђује из фиктивних кредита добијених од повезаних лица, за које гаранције полаже Влада Србије која, заузврат, не поседује никакве гаранције арапског партнера да ће он позајмљени новац и да врати.
„Аир Сербиа”, односно њена два власника, уместо 15 одсто за порез на добит плаћају само 0,41 одсто, како произилази из докумената о пословању у 2014. години када је остварен извесни приход (опет уз државне субвенције). Поред субвенција постојећој националној авио-компанији, Србија отплаћује и дугове угашеног ЈАТ-а, који су на дан 31. децембра 2016. износили 140 милиона евра.
А 3. Шеријатски пословни манири
„Ал Дахра” је у Србију дошла, али не са „греенфиелд” инвестицијом, већ је купила постојеће предузеће „Руднап” које је и до тада било у приватном власништву. Уместо онога што се, наводно, договорио Млађан Динкић и поменута компанија из Уједињених Арапских Емирата о стотинама милиона евра улагања у наводњавање, Република Србија је приватну аквизицију арапског „инвеститора” такође финансијски помогла и то донацијом од 600.000 динара у 2014. години. Ни ова сума није велика, али је необична за „великог страног инвеститора”, како је „Ал Дахра” својевремено најављивана.
Осим што добијају субвенције и донације из буџета, арапски „инвеститори” су познати и по томе што олако схватају наше законе. Због тога ни „Ал Дахра Руднап”, а ни „Ал Раwафед Србија” до дана када је овај чланак отишао у штампу још нису предали Агенцији за привредне регистре коначни извештај за пословање у протеклој, 2016. години, тако да није могуће утврдити да ли је и у тој години Србија из буџетских средстава финансирала рад ових приватних предузећа.
Милан Маленовић, Таблоид
