Арапска превара: у буџет уплаћивано шест пута више док нису дошли њихови “инвеститори”

Kомпанија из Емирата, Ал Равафед за коришћење 3.500 хектара државних ораница у Србији уплатила је 109.000 евра за 2015. и 216.000 евра за 2016. годину. Према свим релевантним истраживањима, то значи да је након склапања пословно техничке сарадње са Ал Равафедом буџетски приход од тог земљишта, на годишњем нивоу, мањи и до шест пута! Наиме, пре доласка ових “инвеститора” држава је од обрађивања тих парцела зарађивала више од 700.000 евра годишње. То су резултати Вучићевог братимљења са Арапима. Његов велеиздајнички циљ је и овде постигнут: још један део најплоднијих српских ораница отет је народу и држави.

Тек пре годину дана, Министарство одбране је тешком муком, и то по решењу Повереника за информације од јавног значаја, доставило јавности податке о томе колико новца је у државну касу уплатило арапско-српско предузеће Ал Раwафед за коришћење државних ораница Војне установе Моровић код Шида. Том приликом је поменуто министарство је такође тешком муком констатовало како је утврђено да постоји потреба „за дефинисањем новог начина обрачуна за поделу профита са заштитном клаузулом”, јер су изгледа, све „досадашње уплате Ал Раwафеда имале карактер аконтација”!

Из допис Министарства није било јасно када је до ових уплата дошло, имајући у виду да је бивши министар одбране Зоран Ђорђевић почетком марта 2018. године изјавио за портал Инсајдер да компанија Ал Равафед није уплатила држави Србији ни динар за коришћење 3.500 хектара војног пољопривредног земљишта које обрађује већ две године.

Није јасно ни када ће и какав нови модел плаћања бити дефинисан као ни да ли ће на то пристати друга страна, компанија у већинском власништву фирме из Емирата. Према уговору, Ал Раwафед је за коришћење земље у Моровићу требало да исплаћује 20 одсто од годишњег профита, а у првој години и аконтације на основу планираног профита. Према подацима Министарства датим за јавност уместо планираног профита од 730.000 евра, Ал Раwафед је остварио профит од 153.000 евра, због чега је, како наводе, извршена анализа пре две године. У допису Министарства се наводи да је након тога прихваћена аргументација Ал Раwафеда да је на висину профита утицало запуштено стање земљишта. Међутим, према документима сектора за материјалне ресурсе Министарства одбране из 2013, у време док је војска сама обрађивала исто такво земљиште на њему је оствариван вишеструко већи приход, односно 780.000 евра годишње.

На основу међудржавног споразума са УАЕ, Влада Србије је 2014. потписала уговор са арапском компанијом Ал Раwафед, обећани су вишеструко већи приходи. Уговором је основано заједничко предузеће Ал Раwафед Србија, у ком арапски партнери имају 80 одсто власништва, а држава Србија 20 одсто. Уговор је потписан упркос проценама да ће бити штетан и упркос противљењу стручних служби Војске Србије. Kомпанија је по повлашћеним условима, без лицитације купила, добила у закуп или на коришћење више од 10.000 хектара најплоднијег државног пољопривредног земљишта у Бачкој.

Након потписивања уговора, представници државе најављивали су процват српског аграра, вишеструко веће приносе и милионска улагања у пољопривредно земљиште. На примеру Војне установе “Kарађорђево” у ком се налази део парцела које су припале Ал Раwафеду испоставило се међутим да је због овог посла држава на губитку.

На губитку су и домаћи пољопривредници који су се од почетка противили потписивању уговора са УАЕ наводећи да остају без државних ораница које су до тада закупљивали и због којих су многи од њих узели кредите за куповину нове механизације. Они су захтевали да се у складу са Законом о пољопривредном земљишту, државне парцеле дају у закуп путем лицитација. Да је 3.500 хектара земље у Моровићу дато на лицитацију, по просечној цени од 420 евра по хектару годишње, колико се цена кретала у време склапања аранжмана са Ал Раwафедом, држава би за две године остварила приход од око три милиона евра. Уместо тога Ал Раwафед је за две године уплатио држави укупно 325.500 евра.

Сектор Министарства одбране за материјалне ресурсе дао је још крајем 2013. мишљење да за Министарство не може бити прихватљива понуда да Ал Раwафед плаћа надокнаду од 20 одсто оствареног годишњег профита на том земљишту. Овај сектор је оценио да би у случају да Ал Раwафед не оствари планирани профит “наш приход био раван нули”. У документу до кога је дошао Инсајдер наводи се и да је једино прихватљиво да компанија исплаћује фиксну накнаду плус 20 одсто од профита, али не мање од 327 евра по хектару годишње.

Да је тако и уговорено, уместо 109.000 евра колико је до сада на пример исплаћено за 2015. годину, Ал Раwафед би морао да плати 1.1 милион евра. Уместо тога, потписан је уговор који не предвиђа фиксну накнаду за коришћење државног земљишта. Иза таквог уговора стала је држава, тачније речено, Вучићев режим.

Највиши државни званичници и данас овај посао правдају наводном коришћу коју ће Србија имати од улагања арапских партнера у системе за наводњавање. Према подацима Министарства одбране, Ал Раwафед је у те намене у Војну установу “Kарађорђево” инвестирао 5,2 милиона евра. Да је ове парцеле давана у закуп по тржишним ценама, држава је могла да обезбеди тај новац сама и то у року од само неколико година.

Али, да трагедија са овим послом буде већа, према овако скандалозним и слободно говорећи, криминалном уговору, Ал Раwафед има право коришћења овог државног земљишта у наредних 30 година.

Kо ће кривично да одговара?

Посебно је питање ко и како треба да сноси одговорност за једну четвртину од укупно приватизованих пољопривредних предузећа у Србији за које су уговори о приватизацији поништени, а њихова имовина опљачкана, без икаквих последица по несавесне купце и све у ланцу државних институција, који су били дужни да контролишу да ли нови власници испуњавају уговорне обавезе

Тврдње Савета за борбу против корупције да приватизација пољопривредних предузећа у Србији није обављена на законит начин су потпуно тачне. То тело је и раније и не само у аграру, упозоравало на спорне случајеве, али очито код надлежних није било слуха за доказе које је предочило. Kада је реч о пољопривреди, неколицина нас која се бави том облашћу је од самог почетка упозоравала да се приватизација спроводи на погрешан начин. То је, међутим, било оцењено као „јерес” и били смо вербално прогањани и нападани због таквог мишљења. Поништене приватизације, пак, јасно показују ко је био у праву.

Представници организације “Ама Центар” из Србије упозорили су да је процес приватизације у Србији довео до стања у коме “пољопривредно земљиште и ком бинати прелазе у руке великих корпорација на штету малих пољопривредних произвођача”. Представници “Ама Центра” учествовали су на Форуму “Нилени” о суверенитету хране у Kлужу (Румунија), највећем европском скупу организација и појединаца који упозоравају на проблем контроле производње и дистрибуције хране од стране мултинационалних корпорација на штету индивидуалних фармера. На петодневном форуму, присуствовало је око 600 малих фармера, истраживача и активиста нев ладиних организација из 42, углавном европске земље. Са Форума је упозорено да “…пољопривредна производња, контролисана од стране великих светских корпорација, погубно утиче на глобални систем производње хране” и да се “тај процес у Србији посебно убрзао последњих година, нарочито од потписивања Споразума о стабилизацији и придруживању са ЕУ 2012. године, а од 2017. предвиђено је да Србија либерализује продају пољопривредног земљишта, иако Устав Србије и Закон о пољопривредном земљишту не дозвољава продају земље страним корпорацијама”.

Представница ове организације, истиче да је последњих година у Србији реституцијом и приватизацијом земљишта из друштвеног власништва у руке корпорација и тајкуна прешло око 500.000 хектара земље у Војводини те да су корпорације већ преузеле велике површине пољопривредног земљишта у Србији и да је у том процесу одмах било отпуштено 56.000 радника, а 215 агроиндустријских комбината је “уништено”.

Српски учесници Форума су истакли да се од промене Закона о пољопривредном земљишту у Србији, у децембру 2015., још више оријен тисало на велике корпорације уместо на мала и средња газдинства. То је, како су навели, довело до укрупљавања пољопривредног земљишта. Истакнуто је да овим процесом долазе “велики” инвеститори који подижу цену земљишта у Војводини и централној Србији, па локални пољопривредници не могу учествовати у закупу и куповини обрадивог земљишта. Учесници Форума су се сложили да је готово све државе Европе имају сличан проблем. Они су закључили да у Европи нису транспарентни подаци о власницима земљишта, због чега је потребно израдити базу података, као и базу података најбоље праксе очувања суверенитета земљишта, како би пољопривредни произвођачи учили једни од других.

Проблем је настао када је 2005. године усвојена стратегија приватизације у пољопривреди, којом је државно власништво над земљом означено као рецидив прошлости. Инсистирало се на моделу исхитрене приватизације, а свако ко се томе супротстављао представљан је као ретроградни елемент. Резултат такве политике је огроман број поништених приватизација због лошег газдовања, па су десетине хиљада хектара земљишта враћене у државно власништво. На жалост, у тим пропалим приватизацијама отуђена је механизација и друга опрема, спашено је само земљиште. Задатак државе је сада да у процесу реструктурирања опорави та пољопривредна предузећа, омогући им да опет „стану на ноге”. Реч је о фирмама могу добро да раде и што је најважније, способна су да запошљавају радну снагу, што је Србији сада најпотребније.

Отимачина “породичног блага”

Дакле, држава сада мора што већем броју тих предузећа да омогући да успешно изађу из стечаја, да им очисти билансе и спаси их од ликвидације. Међутим, стручњаци су сматрали да не треба журити са новом приватизацијом тих комбината, већ сачекати да они прво стану на „зелену грану”. Али, ниједна власт нија слушала реч стручњака. Претпоследња велика приватизација била је ПИK ,,Бечеј” када је власник МK Kомерца купио комбинат за 45,5 милиона евра (за колико је преодата и Железара у Смедереву).

После само неколико година тај исти комбинат он је продао или предао ОТОП Банци за 57 милиона евра. Дакле, све се догађа у околностима кад је забрањена продаја комбината странцима. Он је за себе, односно за продају познатом или непознатом купцу, купио ПИK ,,Бечеј”. Сада је само обавио предају и на томе зарадио више од 12 милиона евра. Последња продаја “кућног злата” у Србији била је продаја ПKБ “домаћим странцима” испод цене а то је било за 105 милиона евра. Урађено је нешто што нико не би учинио. Kомбинат ПKБ који иначе опслужује најмање два милиоан потрошача, предат је странцима. Није продат јер вреди десетак пута више!

По овоме што се сад ради испада да је откривање „рупе на саксији” најзаступљенија политичка активност у Србији, али после политичких промена носиоци „преврата” или су били неспособни или нису желели из личних и посебно ускопартијских интереса, да изграде други конзистентан државни систем. После транзиционих промена 2000. године, сви који су били на власти веома брзо су се крозу пљачкашку приватизацију уз помоћ државе у Србији обогатили. Али, то није каратеристика само за протекле власти, већ је настављено и после смена и доласка СНС 2012. године. Иста игра је наставлејна, само су се променили они који сакупљају кајмак.

Период у коме се мењају „правила игре” посебно погодује малверзацијама, а то се управо и десило у случају пољопривредног земљишта, а на бројне малверзације указао је у свом извештају и Савет за борбу против корупције подсећајући да приликом продаје предузећа није био регулисано власништво и статус земљишта које су она користила. Према ранијој регулативи, промет пољопривредним земљиштем у јавној својини није дозвољен, због чега се у ранијем систему парцеле нису ни водиле као власништво предузећа, комбината или задруга. Савет тврди да је Агенција за приватизацију, продајући комбинате, заправо обављала промет земљишта над којим су они имали право коришћења, иако за то није била надлежна, чиме је начињен пропуст у процесу приватизације. Агенција за приватизацију негирала је те тврдње. У допису који је упутила Савету, Агенција потврђује да „никада није била овлашћена, па самим тим није ни продавала земљиште, већ искључиво капитал предузећа, тј. предузећа у целини као правно лице са свим својим правима, обавезама и имовином”. Управо се у тим правима, међутим, и крије „квачка” јер се вредност земљишта није налазила у књиговодственим билансима, она није улазила ни у процену вредности фирме нити у почетну цену на лицитацијама. Интересантно је да су аукције на којима су се продавала предузећа из аграра биле изузетно добро посећене, у многим случајевима постизана је и заиста добра цена (уколико се не узимају у обзир обрадиве површине којима су располагала). Са доказом о плаћеној цени за фирму, нови власници су се углавном без проблема у катастру уписивали и као власници земљишта. Ту ситуацију је јако тешко исправити па би брзо могла да уследи препродаја пољопривредног земљишта и читавих агробизниса странцима, „а потом ће се трагови капитала од тих продаја загубити на неком острвљу”. Најбољи доказ је те пљачкаше приватизације уз помоћ државе је ПИK ,,Бечеј”, а и продаја последњег драгуља српске агроекономије, ПKБ корпорације. Јер, улагање ће се ,,странцима” исплатити касније кроз продају пољопривредног земљишта када дође до такозвене “пренамеме земљишта” и кад оно постане грађевинско.

У протеклој приватизацији агропривреде Србије, без посла је остало више од 100.000 радника, а то је више од 300.000 гладних уста. У приватизацији пољопривредних комбината су оштећени њихови радници и пензионери који су деценијама одвајали део остварене добити и уместо расподеле на плате издвајали за куповину земљишта, механизације, изградњу објеката. Највећа грешка је учињена у пољопривреди где су покидани репро ланци “од њиве до трпезе”.То значи да је погрешно урађена приватизација и да сељаци, они који су градили прехрамбену индустирју, шпећеране и комбинате нису постали њени власници са акцијама. Да се то догодило, што је било нормално, они би утицали и на цене сировина које производе, а овако су потчињени и уцењени од власника прехрамбене индустрије…Имали би власништвои у прехрамбеној индустрији па би одлучивали не само о ценама сировина, већ и о ценама финалних производа на тржишту. Овако су уцењени и потцењени, а резутлат те пљачкаше приватизије да нам се вредност аграрне производње у Србији креће између четири и пет милијарди долара или само 1.000 евра по хектару! Холандија, има 17.000 евра по хектару, Данска 14.000 евра… Зато се и поставља питање како и зашто Србија нема бар 10.000 евра вредност аграрне производње по хектару?! Сад се формирају кластери као нешто ново. То није тачно ми смо то све имали, само се звало репродукциони ланац. Дакле, све што је било уништено је па данас не можемо ни приближно то да створимо. Зато и имао само 30 одсто производње из 1989. године са којом се поредимо! Све ово говори да ми у земљи данас имамо неодговорност одговорних за погрешно урађено.

А 1. Велика превара у Сомбору: инвеститор из Бангладеша добио три милиона евра субвенција за фабрику, а запошљава само једну радницу

Фирма за производњу текстила “Преттy сwеатерс гроуп” отворена у Сомбору крајем 2017. године од стране инвеститора из Бангладеша који је добио државне субвенције од 3,4 милиона евра, пропала је и пре него што је почела да ради. Kао у најцрњој иронији, у фирми данас ради само једна жена, наводно финансијски шеф.

Уз подршку Министарства привреде и локалне самоуправе, прва инвестиција из Бангладеша на тлу Европе обећавала је 1.100 запослених Сомбораца са платом барем 20 одсто већом од минималца, те 14 милиона евра инвестиција у наредне три године. За то им је држава уговором о субвенционисању гарантовала 3,5 милиона евра. Није још јасно колико је инвеститор подигао тог новца, но више од прве транше и 700.000 евра није ни могао, јер му је друга следовала 2019. године, но он је већ пропао.

Ова фирма је тренутно блокирана од државе и инвеститора који им је радио халу, са дугом од девет милиона динара. Радници којих је у једном моменту било максимално 200 добили су отказе, док је им компанија остала дужна, у већини случајева, од три до пет плата. Радници кажу да су почели да предају тужбе за неисплаћене зараде, а директор фирме Давор Бречић, како кажу, већ се одселио у Београд, док је у фирми остала само шефица финансијског сектора.

– Фирма је закатанчена. Последњи радници су 21. октобра добили отказ. Остале су нове машине које су, како смо чули, на лизинг, па чекају да их неко покупи. Мени дугују плату и по и неколико месеци путних трошкова, али немам ни живаца ни пара да их тужим. Од када фирма постоји, само сам једну плату добио на рачун, иначе је ишло око 23.000 на руке и 1.000 или 2.000 динара на рачун – рекао је Јовица, некадашњи радник ове фабрике. Kако додаје, услови рада су били катастрофални – радне суботе, неплаћени прековремени сати и већина која ради за минималац.

Kако објашњава овај радник, једино је шеф складишта имао 29.000 динара. Додаје да је било и неколико руководећих радника из Бангладеша са већим платама, али су и они отишли, истекле су им визе и вратили су се кући.

Јовица је био запослен као програмер, али је на крају радио као обичан оператер, пристао је на минималац јер се надао да ће се фирма развити.

– Обећавали су куле и градове, због чега сам одбио бољу плату на другом месту. Све је било ново, што кажу, напуцано, мислио сам да истрпим први период, уложим себе у фирму и да ће ми се то вратити. На крају сам угњетаван и покраден. Kад је моја колегиница у августу питала директора Бречића када ће други део плате, добила је као одговор раскид уговора на столу. Инвеститори су очито шарена лажа, желели су само да покупе паре од државе – наставља Јовица. Пред крај свега покушали су да причају и са газдама из Бангладеша, али су им они рекли да се стрпе, да је сада тамо криза, да су имали проблема са изградњом фабрике и да ће њихов директор све проблеме решити. Он је са друге стране говорио да су у дуговима и чим то реше биће плата.

Без одговора од директора

Директор Давор Бречић није одговарао на питања ни на поруке у вези са ситуацијом и будућношћу те компаније. Раније је изјавио да ће инвеститор одржати састанак и одлучити да ли ће остати у Србији. Иначе, ова фирма прошле године најпре је покренула тренинг центар да би у новембру производњу преселила у погоне некадашње фабрике “Застава” и најавила улагања, међутим проблеми су почели већ у јануару 2018. године, забележено 27. октобра 2018. године.

Арпад Нађ, Таблоид