Недавно смо објавили разговор са историчарем и аутором Титове биографије, господином Пером Симићем. Трагом овог разговора, покушали смо код људи из струке да сазнамо, ко то још увек, и 33 године након смрти Јосипа Броза има интереса да скрива одређене делове архивске грађе. Процедура за добијање могућности увида у неке документе из тог времена, до те мере је компликована, да се намеће питање „зашто“? Коме и данас смета истина? Али и зашто су још онда, 60-тих и 70-тих година прошлог века, неки делови архива систематски уништавани.
Наш данашњи саговорник, господин Срђан Цветковић, научни сарадник Института за савремену историју, донекле ова дешавања повезује и са чувеним Брионским пленумом и сменом Александра Ранковића Леке. Дотадашњи блиски и одани сарадник Јосипа Броза, Лека – како су још звали Ранковића, члан је КПЈ још од пре 2.светског рата, али не и заговорник Информбироа.
Господин Цветковић говори:
– Пад Александра Ранковића је може се рећи, један од најконтроверзнијих догађаја у историји комунизма у Србији и Југославији. Он се десио под још увек неразјашњеним околностима и заправо од пада Ранковића и нешто пре њега се може уочити полако и на неки начин растакање Југославије као државе и растакања партије и службе безбедности.
Може се рећи да је заправао пад Ранковића представљао један крупан заокрет у некој државној политици и да су последице његовог пада заправо процеси који су касније уследили – процеси децентрализације која је ишла ка конфедерацији државе и ка њеном растакању. Ранковић је човек који је ипак био југословенских убеђења. Сам је био ожењен Хрватицом. Не само да је био приврженик те југословенске идеје, већ и лично врло одан Јосипу Брозу Титу.
То је био за њега један врло неочекиван догађај – сам тај Брионски пленум и његов пад. Он је нападан за прислушкивање руководства, што је била глупост, јер је све те прислушне апарате уградила и војна служба и служба безбедности по налогу самог Тита још уочи Конференције несврстаних. Коначно, оно што је још интересантно, оно што му се још приписивало – то да је током посете Русији, био примљен на један помпензан начин и да се у тим совјетским круговима говорило о њему као могућем Титовом наследнику. И све то аналитичари данас узимају у обзир и сматрају да је Ранковић ипак човек који је утицао на партију, човек јаких југословенских опредељења, унитаристичких схватања. Био је трн у оку многима који су били за конфедерализацију Југославије и за њено приближавање Русији- обзиром да је он увек био резервисан према западним утицајима и отварању земље. Он је био и шеф државне безбедности и нешто конзервативнијих уверења.
Пад Ранковића је значио и победу те конфедералистичке струје у СКЈ и коначно то се врло брзо видело и кроз уставне амандмане крајем 60-тих година, стварањем покрајина које су имале атрибуте државности, потом Устав из 1974.године, растакање државне безбедности у републичке итд.
Зашто материјали и архивска грађа из тог времена нису доступни(ји) широј- што научној,то и лаичкој јавности?
– У кампањи поводом пада Ранковића и његово обарање током Брионског пленума, често се потезао аргумент злоупотребе службе безбедности. Са тим у вези, дошло је до радикалног преиспитивања архива тајних служби и формиране су комисије за уништавање архивске грађе. Тада су многи контраверзни документи који говоре о наличју Титовог режима и уопште рада државне безбедности – дакле, те комисије су уништиле на стотине хиљада досијеа архивске грађе која се налазила у архивима државне безбедности у периоду од 1966. до 1977.године. Радило се о неких 2.700.000 нечег што се звало досијеи и ту је заправо потпадала разна архивска грађа, и свело се на свега 600.000 докумената после те реформе, односно комисијског уништавања грађе. Данас можемо само претпостављати шта се ту крило и шта је било у тим архивима који су уништени 1966.године. То су вероватно неке од најконтраверзнијих чињеница у вези са југословенским комунистичким руководством и тајних служби које се тичу репресије и могуће односа према Стаљину, СССР итд. Углавном, огромна количина грађе је тада спаљена и уништена.
Но и данас је приметно да се одређени делови архива чувају и да је до одређених докумената готово немогуће доћи. Које су то структуре или људи на положају којима можда не иде у прилог да се ови делови историје обелодане?
Ово што сам поменуо да се дешавало после пада Ранковића, дешавало се у више наврата – и седамдесетих и осамдесетих, па и крајем деведесетих, а односи се дакле на уништавање грађе. И тај проблем отварања архива и суочавања са неким негативним стварима из прошлости постоји и данас. Нажалост, данас многе друштвене и политичке снаге недовољно инсистирају или се чак противе тако нечему, сматрајући да би то угрозило безбедност државе, потежући бројне безбедносне аргументе. Србија је једна од ретких држава, где још није донесен закон о отварању досијеа, где у потпуности нису отворени ти тајни архиви.
По мени, ту су многи, пре свега политички интерси уплетени. Није искључено да још увек има трагова и репова људи који су били у тадашњим службама, а да су данас уплетени у политику и заправо може се данас уочити један доста широк фронт људи који на неки начин или блокирају или се недовољно залажу да се отворе архиви, да се истина о Титовом режиму, па и о Милошевићвом режиму, о улози тајне службе и многих других фактора у догађајима из новије историје Србије и Југославије изнесу на видело. Они се могу уочити врло лако данас. У том смислу било је очито на пример и током гласања о закону о отварању архива. Може се уочити да се малобројне и малоутицајне странке данас у Србији заправо залажу за потпуно отварање архива и досијеа и да већина партија има доста резрвисан став. Тај је став, по мени, дефинисан идеолошким и политичким погледима, али у великој мери, мислим да има тог негативног наслеђа, односно они који су некада били део тих режима и данас на овај или онај уплетени у политику.
Јована Вукотић,
Извор: Глас Русије
