Недавно је шеф Делегације Европске уније изјавио да је владавина права „први приоритет” у преговорима који би требало да доведу до отварања почетних поглавља за приступање Србије Унији.
Владавина права је вршење власти у границама права. Тај принцип је настао у уставној пракси Енглеске, а сада је постао опште добро сваке демократије. Његова суштина је у подложности свих органа и субјеката државе правним прописима. Отуда у члану 3 став 2 Устава Србије и пише да се владавина права остварује, поред осталог, и „повиновањем власти Уставу и закону”.
Европска комисија, главни извршни орган Уније, попут строгих гувернанти из Дикенсонових романа, инсистира на владавини права. И то је добро. Није, међутим, добро што у афирмисању тог принципа игнорише Устав и законе Србије, као да њихове одредбе нису мера испуњености приоритетног услова на путу ка Европској унији. Игнорише их јер избегава да се суочи с неуставношћу Бриселског споразума, у чијем закључивању је, поред представника Србије и самозване државе косметских Албанаца, учествовала и висока представница Европске уније. Тај споразум је неуставан, јер српску АП Косово и Метохија интегрише у самопрокламовану сурогат-државу Косово, предвиђајући да се територијална организација општина, избори за органе локалне власти, судство и полиција уређују законима те квазидржаве, иако, према члану 97 Устава Србије, то спада у законодавну надлежност Републике Србије, која је према члану 8 истог тог Устава, јединствена, недељива и са неповредивим границама.
Бриселски споразум ушао је у правни систем Србије на основу закључка Владе и одлуке Народне скупштине о прихватању извештаја о његовој садржини, који представљају и акте његовог потврђивања. Као део тог поретка, он би, према члану 194 став 4 Устава, морао бити у складу с највишим општим правним актом земље, а није.
Прихватајући овакав споразум српска страна је, под арогантним притиском ЕУ гувернанте, изневерила обавезу из преамбуле Устава која обавезује све државне органе да „заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима”.
Европској комисији, ни у улози гувернанте, не приличи да буде арогантна. А била је кад је инсистирала на владавини права као приоритетном услову за пријем у ЕУ, а тај је принцип сама повредила учешћем у закључивању Бриселског споразума, којим је веома повређен Устав Србије. Била је и неискрена кад Србији због неуставног Бриселског споразума није објаснила да је пала на испиту из владавине права. Тиме је показала да су и њој политички интереси важнији од „првог приоритета” за улазак у Унију. Тако је и она пала на истом испиту.
Редовни професор Правног факултета Универзитета Унион
