Ars longa, vita brevis

Драгутин Димитријевић Апис, једна од најконтроверзнијих личности у Србији на почетку 20. века, као и партизански илегалац Милош Вучковић, по коме је настао лик Тихог из серије „Отписани”, били су само неки од истакнутих припадника српске војне обавештајне службе, чије традиције данас наставља Војнообавештајна агенција (ВОА).

Историја војне обавештајне службе Србије почиње у другој половини 19. века, тачније од 1884, а две године касније на њено чело је стао војвода Радомир Путник. Током богате историје, ову службу предводили су многи изузетни професионалци, од којих је већина непозната широј јавности. Међу више од 50 досадашњих руководилаца су и таква имена као што су Драгутин Димитријевић Апис или Александар Лека Ранковић. Официр ове службе био је и Драгољуб Дража Михаиловић, чији радни сто из Софије, где је радио као војни изасланик пре Другог светског рата, данас представља део музејске поставке Војнообавештајне агенције.

По стицању независности 1878. године, након Берлинског конгреса, Србија је добила и право организовања сопствене дипломатске службе. Све израженије политичко, војно и економско ослањање српске кнежевине на Аустроугарску условили су да прво српско војно изасланство буде отворено крајем 1878. године и то у Бечу. Први војни изасланик био је мајор Константин – Кока Миловановић који је био познат и као конструктор стрељачког оружја.

Важност Османске империје и супарништво са Бугарском условили су да се до 1889. године отворе војна изасланства у Цариграду и Софији. У Петрограду је изасланство отворено тек 1903. године.

Од 1903. до 1912. године формирана су војна изасланства у Атини, Букурешту, Паризу, Лондону и Риму. Краљевина Србија 1912. године имала је укупно девет војних изасланстава. Током балканских и Првог светског рата, војна изасланства при савезничким владама прерасла су у посебне мисије, а у непријатељским земљама престала да раде. Краткотрајан период мира између балканских ратова и Првог светског рата карактерисао је долазак потпуковника Драгутина Димитријевића Аписа на чело тадашње војне обавештајне службе, који је усмеравао обавештајни рад превасходно према Аустроугарској.

По завршетку Првог светског рата Војска Краљевине СХС имала је своје делегате при савезничким командама, као и војне изасланике. При амбасадама Краљевине СХС, војни изасланици су најпре постављени као орган Министарства војске и морнарице. Они су до 1922. године били орган Министарства војске и морнарице директно потчињен Кабинету министра. Од те године, иако дисциплински и даље у надлежности министарства, изасланици су у стручном смислу били потчињени Обавештајном одељењу Главног ђенералштаба (тадашња војнообавештајна служба), а 1929. године у потпуности одељењу.

Мрежа војних изасланстава промењена је после завршетка рата. У новонасталим државама – Чехословачкој (1919) и Пољској (1920) – отворена су нова изасланства, док су у земљама које су поражене – Аустрији, Мађарској и Бугарској – српске војне делегације, које су надгледале поштовање споразума о примирју, прерасле у војна изасланства 1920. године.

Уочи Другог светског рата, постојећа мрежа војних изасланстава претрпела је промене. Зближавање Југославије и Велике Британије резултирало је отварањем војног изасланства у Лондону 1939. године, а услед појачаног интересовања за набавку ратног материјала и сировина за војну индустрију из САД, исте године отворено је и изасланство у Вашингтону. Такође, са истим циљем, али и због потребе да се успоставе ближе везе са СССР, 1940. године отворено је и војно изасланство у Москви.

Део војних изасланика Краљевине Југославије није прекидао рад и током Другог светског рата. Она су функционисала као органи Министарства војске, морнарице и ваздухопловства до 1944. године, када су постали органи јединственог Министарства народне одбране ДФЈ. До краја 1949. године образовано је 14 изасланстава – у Француској, СССР, Великој Британији, Бугарској, Мађарској, Пољској, Румунији, САД, Чехословачкој, Турској, Италији, Швајцарској, Белгији и Канади. Међутим, у периоду између 1950. и 1954. године, сва војна изасланства у источноевропским земљама, осим у Бугарској и Чехословачкој, била су затворена, па су изасланства у западним земљама, поред својих редовних активности, била ангажована и на прикупљању података о оружаним снагама источноевропских земаља, посебно југословенских суседа.