Размере штете од невремена у Атини толике су да је Влада Грчке заказала хитну седницу, чим се њена делегација врати из Брисела са самита ЕУ, а већ од суботе ујутру одобрила је ангажовање дела буџетске резерве ради пружања помоћи.
Жестоке бујице дубоке и више од метра у петак су одједном напуниле уске улице које се спуштају низ мнгобројне атинске брегове; испретурани аутомобили, контејнери и смеће су постали бране, па је вода улазила и кроз прозоре станова на првом спрату; подрумски локали и гараже су се напунили до плафона; попадале су стотине стабала, али, упркос свему, није било људских жртава.
За свега сат ипо пало је 14 сантиметара кише (литара по квадратном метру), што је трипут више од целодневне јаке кише у Атини. Затечени навалом воде из минута у минут, људи су се спасавали хватајући се за дрвеће и стубове, бежећи на више спратове, а неке од заглављених у аутомобилима које је носила бујица, спасавали су “људски ланци”.
Бујице су тешко погодиле трећину града – десет општина, махом ближих мору, вода је однела 300 аутомобила, вишеструко више испревртала и уништила. Ватрогасци су и у суботу, дан касније, помагали станарима више од 600 кућа од којих су се неке делимично срушиле.
Киша и ветар су били неуобичајено јаки јер их је донео моћан циклон који се премешта са запада ка истоку Средоземља, али како пише грчки сајт “То Пондики”, велика штета од невремена ипак је последица безобзирне изградње.
Атински булевари и многе улице настали су затрпавањем чак 800 километара јаруга којима је некада, при јакој киши, до мора стизала вода с три планине које окружују Атину, као и с градских брегова.
Нагло ширење Атине, започето крајем 1950-их година, и углавном без плана, спонтаном приватном иницијативом, у тадашњем сиромаштву није омогућило изградњу прописне инфраструктуре, па већи део сада четворомилионског града нема кишну канализацију.
Три некадашње веће градске реке сада целим током иду кроз цеви, у подземљу савремених булевара чије кривудање кроз град указује да се простиру дуж речних корита, док из подрума околних зграда пумпе деценијама непрекидно избацују воду.
Атинска котлина је 1945. године имала 700 бујичних јаруга, река и потока, укупне дужине 1.280 километара, од чега је 66 одсто насуто и употребљено за изградњу. Река одавно нема – теку кроз цеви, а преостало је мање од 50 јаруга и полусувих потока.
Пре 70 година тло је упијало 80 одсто кише, а свега 20 одсто је рекама и јаругама стизало до мора, док је сада готово обрнуто јер је атинска котлина изграђена с краја на крај, бетонирана и асфалтирана. Исту судбину имало је и 550 километара бујичних јаруга.
После Другог светског рата изграђена површина града је покривала свега 25 одсто Атинске котлине, 1975. године 75 одсто, а сада, после обимних радова за Олимпијске игре 2004. године, преостало је свега четири одсто слободног простора – тла непокривеног зградама, бетоном и асфалтом.
“И зато, сваки пут када падне јача киша, подземни токови надолазе и плаве читаве делове града, подсећајући нас да су реке ту од искона и указујући нам колико је јадан наш покушај да их уништимо”, пише “То Пондики”.
Бета
