Аустралијски политичари дуго користе своју непопустљиву граничну политику да би придобили своје бираче. Време је да се Аустралија одрекне те сурове полтике.
Тај став изнео је Алистер Волш, новинар из Аустралије, за Дојче веле.
Тениска звезда Новак Ђоковић из прве руке доживљава суровост аустралијске граничне политике. Добио је визу и био охрабрен да уђе у авион, упркос његовим скептичним ставовима о вакцинама.
Злонамерна тактика мамца – јер када је стигао, Аустралија му је пред носом залупила врата.
Вероватно су одговорни помислили да би тим потезом у последњем тренутку могли да остваре двоструку политичку победу.
Суд у Мелбурну је додуше пресудио у корист 34-годишње тениске звезде и наложио његово моментално пуштање из депортационог хотела.
Али успех на суду не гарантује да Новак Ђоковић као бранилац титуле може да учествује на Отвореном првенству Аустралије од 17. јануара. Аустралијска влада је већ најавила да ће преиспитати Ђоковићеву визу.
Многи Аустралијанци виде присуство невакцинисаног Ђоковића као увреду за стоичке напоре становника Мелбурна, који су месецима затворени и масовно вакцинисани чак и ако су били у недоумици. Одбијање уласка тенисеру стога је наишло на њихово одобравање.
Међутим, та одлука је могла бити донета пре него што је кренуо на пут. Али промена у последњем тренутку омогућила је другу политичку победу: изазвала је мини-граничну кризу и направила чудо – скретање пажње са катастрофалног управљања пандемијом аустралијске владе.
Окрутност као стратегија
То је била лака двострука победа. И прати излизани сценарио Аустралије о убирању политичког капитала из окрутности на граници. Деценијама су аустралијски политичари свих боја користили граничну контролу као полугу за политичку манипулацију и одвраћање од својих домаћих грешака.
Ђоковић је – каква иронична игра судбине – био заточен у истом хотелу као и десетине избеглица и потражилаца азила. Наизглед у вечном стању неизвесности, не могу да изађу.
А њихов притвор је и даље релативно луксузан у поређењу са несрећама других потражилаца азила у Аустралији – хиљаде њих чами у притворским центрима на обали. Сви они су жртве суровости на граници. Ова опсесија граничном контролом изгледа неспојива са класичном нацијом миграната. Али то је дубоко укорењено у култури Аустралије.
На штету сопствених грађана
Стога није ни чудо што је прва инстинктивна реакција Аустралије на пандемију била: затворити границе! Без имало обзира према људима које то погађа.
То је заправо функционисало дуго времена. Земља је успела да спречи ширење короне импресивно дуго. И та стратегија је била популарна. Чинило се да су моји сународници потајно поносни на строгу граничну политику.
Али затварање земље – као што је то увек случај са таквим граничним режимима – многим људима је донело патњу. У сваком случају, ја већ две године не могу да посетим своју породицу. И даље ми то није дозвољено. Иако Аустралија полако поново отвара своје границе, Западна Аустралија – где живи моја породица – остаје затворена.
Држављани Аустралије који путују по свету могли су да се врате кући – тек након што плате десетине хиљада долара. Мигранти у Аустралији нису могли да оду да посете болесне рођаке јер не би могли да се врате у свој нови дом. Такво нешто је виђено као неизбежна колатерална штета, и пре свега као доказ да су мере функционисале.
Сад то види цео свет
Увек сам знао да је гранична политика Аустралије нехумана. Сада се то тако доживљава у целом свету. Али да је Аустралија у стању да се одрекне сопствених грађана и хладно раздваја породице, то је за мене ипак било незамисливо.
Ако се Ђоковићу ипак дозволи да уђе: одлично за њега! Али његова бизарна ситуација учинила је кафкијански гранични режим Аустралије видљивим целом свету. Аустралија мора да искористи тренутак и поново размисли о својој политици утврђења и стави добробит људи изнад јефтиних политичких поена.
Дојче веле
