Аустријски власник „Митросa“ коме је из буџета плаћено 6 милиона евра за субвенције, говорио на Вучићевом предизборном скупу

Власник индустрије меса “Митрос” Аустријанац Јохан Герлинегр позвао са минитга СНС грађане да гласају за Александра Вучића

Јавна подршка аустријског инвеститора Герлингера Александру Вучићу у кампањи за председничке изборе још једном је указала на дубоко поремећене односе бизниса, односно домаћих и страних тајкуна и власти у Србији. Да ли је цена ове подршке била државна субвенција од безмало шест милиона евра? И да ли су привредници у Србији истовремено су награђени и уцењени, како би било послушни и кооперативни?

Увек је било и биће да свака власт има своје тајкуне и обрнуто, али не дешава се често да бизнисмени са предизборне говорнице инструишу грађане како да гласају. Пре неколико дана власник Митроса, аустријски инвеститор Јохан Герлингер, позвао је митингаше СНС-а у Сремској Митровици да на изборима у априлу обавезно дају глас Александру Вучићу, како рече – “нашем председнику”.

“Као инвеститор могу само поздравити зашто се Вучић кандидује за највишу функцију у Србији. То доноси континуитет, стабилност Србији, ствари које сваки народ може да пожели од својих власти у немирним временима”, рекао је Герлингер.

Никакво није чудо то што је овај познати европски бизнисмен дигао глас у име премијера. Шта га кошта да каже коју у његову корист када му је овај дао безмало шест милиона евра из буџета грађана Србије. Питање је колико је Аустријанац урадио за две године, откако је за свега 800.000 евра купио некадашњег месног гиганта. Од оног што је обећао – мало шта. Није запослио 300 радника, није потписао уговоре са 700 сточара Мачве и Срема о откупу меса, већ о кооперацији и условима по којима ће узимати свиње од сељака преговара тек у овим предизборним данима.

Тешко да бизнисмени подржавају владу ради општег добра

Док страни бизнисмени који су се од Вучићеве власти овајдили и у Србији се одомаћили отворено стају на његову страну, домаћи нису тако транспарентни. Ако изузмемо Богољуба Карића, лидера Покрета Снага Србије, који је подржао премијерову кандидатуру за председника, наши тајкуни, барем у сценарију форматираном за видокруг обичног гласача, о томе се не изјашњавају. Ако не морају. Један од ретких који је, додуше не сад али пре две године да, јавно стао уз Вучића је некадашњи директор Демократске странке, власник МК Групе Миодраг Костић.

– Верујем да је премијер Александар Вучић способан да ствари у овој земљи промени на боље, али не верујем да су сви они који су око њега у стању да примене оно што им каже. Вучић је једина особа која има енергију сличну оној коју је имао и покојни премијер Зоран Ђинђић – изјавио је тада Костћ, препоручивши се тадашњем првом потпредседнику Владе и председнику СНС-а, понудивши му помоћ у управљању неким јавним предузећима како би их учинио профитабилним.

За разлику од Герлингера, овај домаћи бизнисмен није од Вучића добио милионе за нова запошљавања већ својих 7.000 људи ангажованих на сталним, хонорарним и сезонским пословима плаћа сам, а 35 предузећа у саставу његовог холдинга послују без директне помоћи државе. Али, хоће ли баш бити да се најбогатији човек у Србији залаже за Вучића само зарад општег добра, а не зарад личног интереса? Па неће.

Држава, показало се безброј пута, најпре ради у корист својих тајкуна, а онда у корист грађана. За своје тајкуне (а има и оне из Хрватске, Аустрије, Немачке…) пише законе и доноси уредбе. Када тако одговара захтевима највећих индустрија, уводи дозволе за увоз меса, укида прелевмане на увоз млека и млечних производа, даје право пречег закупа државног пољопривредног земљишта сточарима па тако, на пример, Индустрија меса Матијевић, Костићев “Карнекс” и ПИК Бечеј, могу да по условном грлу добију и највише њива у закуп. Па им држава намести да, као инвеститори, добију и тридесет одсто најквалитетнијих ораница у некој општини и то на дугорочни закуп од 30 милиона евра

Један од тренутних Костићевих интереса је и одобрење концентрације аустријској компанији “Аграна”, која купује већински удео у његовој индустрији шећера “Суноко”, што се пре пар дана и десило. Од лане, када је “српски краљ шећера” купио фабрику у Сенти, његов удео на домаћем тржишту је достигао 74 одсто, што не би требало да се дозволи по Закону о заштити конкуренције. Комисија за заштиту конкуренције је након дужег отезања ипак одобрила Костићевој фирми да преузме Сенту, али он сада мерка и једине преостале шећеране у Србији у којима нема власништво – шећеране грчког “Хеленик шугара” у Жабљу и Црвенки па му је одговарало да у игру ускочи и “Аграна” па да несметано узме под своје све фабрике. Како год, шећер и даље доноси озбиљан приход овом бизнисмену. И како год, није згорег бити у хармонији с влашћу.

Правни аспекти подршке и контрола субвенција

Програмски директор организације Транспарентност Србија Немања Ненадић у разговору за ВОИЦЕ питање подршке јавних личности, било да су бизнисмени или певачи, спортисти… посматра са правног аспекта.

Шта је ту проблем? Прво питање је правно – да ли такве изјаве подршке могу представљати неку врсту прилога у смислу Закона о финансирању политичких активности. То је суштина правног питања зато што такве изјаве свакако доносе неку корист политичкој странци или кандидату. Ни у Србији, а ни у свету, међутим, није био случај да се такве појаве третирају као прилог политичкој странци и нешто што мора да се пријављује, већ се третирају као део слободе изражавања сваког грађанина који мисли овако или онако на ту тему – објашњава Ненадић.

По њему више се доводе у питање појаве да се користи не само нека изјава појединца већ и фирма. Ту, додаје, такође не постоји никаква пракса државних органа, на пример Агенције за борбу против корупције, где би се показало да ли се подршка коју дају фирме одређеној кандидатури сматра прилогом.

– За тако нешто било би много више елемената јер фирме немају никакву слободу изражавања, то су привредни субјекти и они се баве својим послом, односно стицањем добити. Уколико би се нека фирма огласила са подршком одређеном кандидату или партији, то би требало сматрати неком врстом прилога и отворило би се питање да ли су допуштене такве ситуације – каже Ненадић, подсећајући на то да су пре пет година у кампањи коришћени предизборни спотови где су били видљиви називи фирми али да то никада није добило епилог.

Када је о “Митросу” реч, ваља имати у виду да је компанија добила субвенције од државе, да је Влада донела такву одлуку.

– То, наравно, може пробудити сумње да је подршка на митингу у Сремској Митровици на неки начин у вези с тим субвенцијама. Лек против тога је пре свега контрола доделе субвенција – да ли се оне деле по неким раније утврђеним критеријума, заиста релевантним, то јест да ли фирме којима се дају те субвенције дугују неком политичару захвалност за то што су добили или су их добили с пуним правом. Сумња у повезаност ове подршке са активностима државе била би много јача уколико би се показало да је фирма добила субвенције, а није испунила уговорне обавезе и да јој држава то толерише. Ту долазимо на терен непоштовања уговора – објашњава Ненадић.

Није забрањено бизнисмену Герлигеру да каже шта је рекао на том партијском митингу, вели он. Али, овакве ситуацији треба да буду подстицај и државним органима и медијима да испитају да ли је фирма испунила своје уговорне обавезе, да ли је добила субвенције по јасним критеријума и поступку који је био отворен за друге или пак ужива неки привилегован третман код државних органа – поручује Ненадић.

Слађана Глушевић, Voice