Аустријском Рауху за 30 радника држава дала 2,2 милиона евра субвенција

Субвенционисање страних инвестиција предмет је критика већ дуго, малтене од увођења те праксе пре више од 10 година, али је у последње време дошло дотле да је чак и Светска банка у новој агенди за раст привреде Србије навела да се њихова продуктивност смањује и да треба направити нови модел за привлачење инвестиција, преноси лист Данас.

Око Нове године држава је одобрила две субвенције, 6,4 милиона евра финској компанији ПKЦ вајринг системс за проширење капацитета фабрике за каблове у Смедерева и 2,2 милиона евра за проширење фабрике сокова Раух у Kоцељеви, пише Данас.

У првом случају укупна инвестиција износиће 20 милиона евра, а до 2023. компанија треба да запосли 1.200 људи.

У другом случају вредност инвестиције је мало преко 10 милиона евра и инвеститор има обавезу да до 2021. године запосли свега 30 људи.

Ово би могла бити и највећа субвенција по запосленом до сада, јер ће држава платити око 73.000 евра по запосленом човеку у овом неразвијеном воћарском крају између Ваљева и Шапца.

Обавеза инвеститора, аустријског произвођача сокова који је 2006. купио у приватизацији Воћар из Kоцељеве је да запосленима у наредне две године исплати 406.431 евро за плате, што је просечна месечна плата од 564 евра, мада из уговора није јасно да ли се ради о нето или бруто заради, пише Данас.

Иначе инвеститор има уговорну обавезу да исплаћује зараду најмање 20 одсто већу од минималца и да пет година од завршетка инвестиције не смањује укупан број запослених испод 248 колико планирају да их имају након инвестиције.

Држава ће средства исплатити у три транше у наредне три године, а 55 одсто у 2022. години након што инвеститор достави доказе о инвестицији и да је запослио 30 радника.

Да ли је подстицај од 2,2 милиона евра превише за запошљавање 30 људи? Професор на Економском факултету у Београду Милорад Филиповић сматра да јесте.

“Чини ми се да је то ван свих критеријума и стандарда. Нема економске логике за толику субвенцију, јер за 2,2 милиона евра држава је могла да направи неку фабрику и запосли 50 до 100 радника. У Kоцељеви је било неколико пропалих фабрика, па су могли да уложе у подизање неке од њих. Осим тога, да ли је то заиста потребно када имамо толико домаћих произвођача сокова? Иначе нема озбиљнијег напретка и одрживог развоја без максималног ангажовања домаће памети и домаћег предузетништва”, оцењује овај стручњак.

Љубодраг Савић, професор на Економском факултету у Београду, има нешто другачије мишљење. Он сматра да се пројекат не оцењује по томе колико је новца дато већ колико ће да заради.

“Уредба о привлачењу инвестиција има два параметра, један је да држава покрива до 25 одсто инвестиције у девастираним подручјима и други је субвенција по радном месту, па онда то комбинују. Инвестиција у производњу сокова је боља о субвенционисања мотања каблова. Треба ценити и утицај инвестиције на развој подручја. Ако је новац само да се запосли тих 30 људи, а да се воће за сокове увози то је лоше, али ако је држава препоручила да фабрика откупљује воће из тог краја, ако то пружи стабилност и извесност воћарима да уложе у засаде и ако им дају неку гарантовану цену, онда то не мора бити тако лоша субвенција. Ту инвеститор улази у кооперантски однос са људима који гаје воће, а они зависе од града, болести, лоше године. Није то баш исто као кад је једини ефекат то што се исплаћује плата запосленима”, напомиње Савић.

Иначе, стране директне инвестиције нису баш на добром гласу зато што немају велики ефекат на остатак привреде, а често су обилато субвенционисане од стране државе, пише Данас.

Филиповић напомиње да су стране инвестиције потребне, али само као иницијална каписла за покретање домаће привреде.

“Али стране директне инвестиције код нас углавном немају ефекте преливања на привреду. Оне су као изолована острва у економији. Немају пуно домаћих коопераната и добављача, не преносе нека менаџерска и управљачка знања. С друге стране, налазе се на државним јаслама. Упитно је да ли ће уопште ти погони остати овде ако неко други понуди боље услове. С друге стране, домаћи инвеститор је везан овде и имовином и породицом, па и традицијом”, истиче Филиповић, додајући да је за домаће инвестиције потребно функционисање институција, ефикасна заштита уговора и приватне својине.

Данас.рс