Аутистични протагониста, глумац без публике

Постоји у српској култур-политичкој агитпроп производњи „талената“ једна чудна појава која траје већ доста дуго, сумњиво дуго да је већ почела да изазива радозналост као какав необичан правац који нико не схвата, а он све модернији. Публика га не воли, он публику са своје стране презире, уствари с публиком се и не разговара а опет то не излази из студија, галерија, то се бави полит-артом или води веома импортантне емисије, то као служи да наводи народ да мисли како треба и да буде идеолошки уподобљен.

И то би било разумљиво, да нема оне ђавоље ствари која се зове позориште, а која учи да ако те неће публика мош’ се упишеш у све странке овог света – неће те публика. За добре комаде бирају се добри глумци, за слабије – најбољи распложиви (они које људи прихватају) јер ако си написао глупост – једини који може, уз режију, да те извади – то је тај протагонист. Глумац. Онај кога гледају. Онај који их убеди да ствар и није тако лоша.

Постоји ли директива о „пљувању публике“?

Разумљиво је да се за полит-арт-протагонисте и друге водитеље бирају неки трећелигаши (овима који вреде то не треба а и теже их је купити, имају чак и шта да изгубе), и ту је крај логици избора онога што гледамо као водеће аналитичаре, водитеље за које нико не може да утврди којој се тачно фели обраћају, посрнуле новинаре и остале којима се, треба подвући, не верује.

Постоји пропаганда која зајми ефекте хорор филмова, рецимо. И то је донекле разумљиво. Човека нешто иритира или плаши, човек гледа у то које га иритира – али то траје најдуже сат и нешто, колико жив човек може да поднесе да гледа филм који му диже притисак, глумци гадни, радња да се препаднеш, драматична музика која те нервира и тако даље. И ајде, нек буде да морамо да имамо бар неколико таквих – да нервирају народ и држе пажњу. Али зашто готово сви? Чак и они који нису били такви – постадоше, као да је реч о некој настраној директиви о „пљувању публике“ што је позориште пробало, и видело да не иде, још у златним данима Битефа па је то као било занимљиво док и глумци и публика нису рекли „море марш“. И неће да раде такву глупост.

Дакле, ми имамо звезде (те аналитичаре и водитеље и писце и сликаре – за ове потоње нико није чуо али су звезде) које су то на силу бога, које не само да нервирају публику него је и не занимају и тај анимозитет је обостран. Не могу да смисле једни друге – звезде и публика.

Имамо, рецимо, политичког сликара који је јесенас направио невероватан перформанс усред Берлина – где је поређао столове као кукасте крстове, то назвао „Бог воли Србе“ а циклус тога (у недостатку назива за „то“) „Балкански банкет“; играло се на столовима и јео се пасуљ – српски симбол, као и кукасти крстови уосталом.

Опаска једног професора била је да је то скадал, да би се патолошки педантни Химлер згрозио и да никако нису смели да остављају тамо такав свињац јер ће их стићи црна магија Трећег Рахја. Уметник Раша Теодосијевић можда није био начисто да га овај мало зеза ил му говори да је пројекат идиотски, неумесан, нетачан па није одговорио на ово отворено изругивање на рачун глупости коју ради. Тај Раша (за кога нисте чули), он је само фигура. Као што је и Берлин симбол. Као што се у Берлину не приказује како мали Перица замишља (неки српски) нацизам с пасуљем и играњем на столовима јер је Берлин озбиљан град. Не осваја се тако. Случај је хтео да се перформанс одвија у Максим Горки Театру. Поднео је мучени српски уметник и Руса, зуцнуо није против руског антифашизма, одрекао се (дато му је) српских жртава и српске борбе против нациста, шта га брига, то се наждрало пасуља и оргијало на столовима. То би у први воз па у Аушвиц ако треба, да каже како су Срби заправо били у улози капоа. То би све. Јер је ништа. С тим се не полемише, да се одмах оградим. С тужним политичким уметником који се збунио кад га је професор „опоменуо“ да би се Геринг згрозио због свињца који им је тамо направио и који се много пре тога збунио кад је уопште помислио да се с тим иде у Берлин. Оће србијански уметник без знања и памети у нацисте па да га убијеш. Толико га то фасцинира. Тај антифашизам који је побркао са промоцијом гадости и управо фашизма, ал таквог да би се и фашисти згадило.

Затим имамо писце које људи не читају, не воле их и не може да се установи коме се обраћају. Писменима су досадни, оне који не читају ионако не занимају. Пишу неке памфлете, оките то неком радњом и онда пишу своја сматрања на све теме овог света. Седе у неким студијима савршено незаинтересовани за тог крајњег корсника – због чега/кога су они ту доведени.

Да је онај што их је довео пре неких двадесет пет година одавно мртав или заборављен или је и сам заборавио што их доведе – јасно је. Да су они који су их наследили прилично инертни и да их само преузимају смењујући се, то видимо.

Да је ипак превише да нам водећи и главни на свету водитељи политичких емисија имају неартикулисане испаде смејања, сценски покрет као лица с посебним потребама, тикове и шпрахфелере – то можда не видимо јер  нам је још (пошто је изгледа тачно да смо полудели) јако смешно. То, наравно, није ни мало смешно, то се води код логопеда и осталих (од малих ногу) и то се у медије не пушта. 

Да ли то служи да конзумент тог скандала не примети шта је тема, шта се десило, о чему се ради – питање је за теоретичаре медија и других завера. Бивало је да пусте, рецимо, неког сасвим суманутог који каже неке полуистине али како је суманут нико не чује шта прича него се смеје овом мученику што је луд. То се води под инцидент. Већ дуго, међутим, то није никакав инцидент – то је најнормалнија ствар и емисије попут оних Тренутака истине су господска посла, тај свет се исповеда за неки хонорар, исповести се не тичу државе и судбине унесрећених који у њој живе, гледа ко хоће и то је у реду.

Медисјко шиканирање

Али када вечита Оља Бећковић, у емисији посвећеној поплавама, смешкајући се мало некотролисано, затражи од гостију да „поруче нешто онима који су остали без кућа“, на почетку а на крају затражи да поруче нешто „онима који су некога изгубили“ – то је (неукус је еуфемизам) за забрану емисије, из хуманих  разлога – између осталих и према њој, да се не брука толико. Ако након свега, после утиска „поплаве“, као други утисак одабере децу на онкологији (нико није успео да нађе везу између ове две заиста страшне ствари) онда то више није ни манипулација емоцијама публике, публика је нестала, заситила се, не осећа више ништа – постаје иста као протагонист, у тој једној ствари. Каже, ма не могу да учествујем. Каже, фуј. Иоле нормалан извештач, на пример, избегава да прави репортаже о умирућој деци из два разлога. Очајни родитељи се надају, нерационално али се надају, да ће им извештавање медија помоћи. Деца која су испитивана се напрежу и то спада у оно које људи називају „новинарско лешинарење“.

Ако је на све то, ова протагонисткиња још и цинична, „изнад ситуације“, ако док је цинична упорно прави бар три граматичке грешке у реченици и мења непостојећи глагол „требамо, требаш, требам“ успут готово увек бркајући  „јер“ и „је л’?“  онда смо жртве необичног медијског шиканирања и терора људи без скрупула, знања. Онда заиста нико нема право да зуцне о неписменом народу када наводна елита (једна простачка, комесарска и током једног невремена доведена елита) не само што не уме да седи и има неартикулисану мимику него поред говорних мана не зна ни елементарна граматичка правила.

Правим грађанима то личи на гадан простаклук. Презрени народ није, он је ионако избачен а и да није, нити разуме нити покушава да се бави питањима нечијег инфантилног безобразлука и одсуства, не емпатије, него елементарне пристојности. Осећају да то није њихова шоља чаја (иако нису Енглези) и не баве се.

Неодређени страх

Коначан одговор (да, заборавила сам „стоко репата“ гласноговорника који имитира човека из народа, Вучићевића) је кампања која зајми ефекте хорора. Тако су радили у америчким филмовима, сећате се како су страшни били Руси и остали комунисти – читај источноевропљани, тако су радили ови наши али су били смешни (после Другог свестког рата) и тако – што највише личи на медије у Србији данас – функционише и окреће милијарде долара филмска хорор – индустрија. Ефекат који највише ужасава је оно када вам се зло утелови у неком детету, па га се онда плаше и родитељи, ништа се не дешава ал само што није, дете ту и тамо неког прикоље (може и на даљину), пожељно је да делује што горе и као да је болесно од нечега, гледалац се мучи и злопати али гледа и осећа онај неодређен, а тај је најгори, страх коме не зна ни имена нити може да га рационализује иако понавља „ма то је само филм, бре!“

Без све шале, писци без читалаца, новинари без кредибилитета и – још горе – способности да се макар нормално понашају, политиканти који нешто анализирају већ сто година и досадни су и богу и људима али то траје и траје и ко зна колико ће трајати (делују бесмртно), сликари и „перформери“ за које нико није чуо осим уског круга „елитних пријатеља“ док не направе скандал који се згади и баштиницима нацизма, као лица с посебним потребама у медијима који су овде у улози хуманитарне организације – мада чине насиље над публиком док чувају своје штићенике – то је слика Србије која саму себе више не може „да види на очи“, и то иде од оног најмање заинтересованог човека који брине за своју егзистенцију до оног који нешто и покушава да схвати. Ствар поприма наднаравне размере и то некаквом логичком анализом не може да се схвати. То не полаже рачун логици, уопште. Попримило је облике пандемије и они који знају да раде свој посао почињу да се понашају као блесави јер морају да се уклопе. А и њих је можда тек пар комада, претекло.

Селекције нема, ни негативне

Колико грађани не подносе српске медије видело се током дана жалости, када је укинуло стране канале и када су људи који су иначе ишли у прихватне центре, носили ствари жртвама поплаве, који су сакупљали ствари, новац, борили се за библиотеке – посебно је људе (исправно, дакле нису толико ни неинформисани ни незаинтересовани) погодила несрећа обреновачке библиотеке, зграде из 1824. године, која је остала без око 16.000 вредних наслова и сада нема ко није  пожелео да прискочи у помоћ овој институцији (а да је знао о чему се ради и каквих је реткости тамо било) – дакле, колико год су људи хтели да помажу и људима и институцијама и књигама, нису могли да поднесу пресију гледања српских ТВ канала: то су доживели као насиље и псовали су све по списку и влади и елементарним непогодама и данима жалости (кад им време није јер још не знамо ко је, све, покојник) и шта нам то говори?

Људи имају емпатију, и не само емпатију – нису ни лењи ни себични да се нађу колико могу и где могу. Али, људи не могу и не желе да трпе српске медије. Макар их оптужили да не знају за жалост, да су бездушни.

Прича о „негативној селекцији“ би добро дошла као објашњење али пада у воду јер је јасно да селекције нема. Ни негативне. То не постоји, то је фраза, не значи ништа. Прича о „неким круговима“ забавно звучи али какви год да су „кругови“ и да поседују магијске моћи, не би им успело да толико дуго држе једне те исте људе на једним те истим местима и да су ти људи при том толико одбојни оном коме је читава ствар намењена.

Остаје питање, пошто објашњења нема – осим технике којом се служи хорор филм. А питање је једноставно, оно гласи: какво је то чудно позориште које за главне роле бира глумце који толико иритирају публику да ови морају да закључавају салу да им се гледалиште не разбежи? Друго питање, које се намеће, било би – докле то може да траје? За сад се стиче утисак да траје одувек (тако то виде млађи, па чак и ја која одавно то нисам) као и да ће трајати до краја времена јер је реч о неким нечистим силама које су изван/изнад/испод (свеједно) свих власти и система, да је то неки Воланд ко зна кад замесио и неће стати док последњи грађанин Србије не баци ТВ кроз прозор или се не убије тако што ће га везати себи око ноге и скочити у мутну Саву, или затворе државу али овај пут без могућности вађења виза него као карантин с озбиљним лудацима.

Та ми теорија паклене завере делује најближе стварности. У противном имамо много већи проблем – ако није ђаво – онда је горе, онда је стало време и за нас више не важе закони физике, земља се не окреће и ко зна у којој смо ми години. То ме, као грађанина и конзумента медија, много више плаши.

Али, у складу са чланом закона 343 о ширењу панике, заборавите све ово. Није ђаво, Воланд је измишљена личност из једног романа а време није стало – није стварно. Ништа страшно нам се не дешава, само имамо аутистичне протагонисте који са нама не разговарају нити нас убеђују у нешто и против нечега – и то је у реду. Можда се једном преселе у неку другу димензију и ми их више не видимо и не мора нико да их мења (рано је а и наплашени смо, нека ништа не дирају) и буде све како треба. Што би рекла Оља Бећковић: „ТРЕБАМО да будемо стрпљиви, ЈЕР тако?“

Ана Радмиловић

Балкан Магазин