Аутопут све ближи запису у Савинцу

Савинац – Име ове варошице је, две године, синоним за – храст. Бачени су у засенак и лековита Савина вода, и црква из 1819. године, Милошева задужбина, са земним остацима Мине Караџић и обновљени средњовековни манастир. Савинац је храст који се нашао на траси будућег аутопута, а да нико, при пројектовању, није водио рачуна о томе да је дрво старо 400, 600 или чак 800 година, зависно од тога ко процењује и у коју сврху.

Сетићемо се недавних наслова у новинама: „Влада да сачува храст“, „Европски зелени бране од Вучића храст на Савинцу“, „Протест код храста на Савинцу“… Онда су уследили предлози како га сачувати. Једни су предлагали да се, са кореном и жилама, пресели на друго место; монах савиначког манастира је сматрао да га треба посећи, а део стабла сачувати у овдашњој цркви. Најпознатији предлог је онај који је, у јеку „афере“, министар Велимир Илић дао: корен и жиле изоловати од аутопута челичним оклопом, а крошњу заштитити од ауспуха стакленим кавезом.

Савиначки храст, макар имао и 800 година, није америчка секвоја „генерал Шерман“ (стара између 2.500 и 3.000 година). У „Политикином“ додатку „Магазин“, јула 2013, објављеноје стручно мишљење проф. Слободана Вучићевића, доктора шумарских наука, о извесној судбини храста:

„Мало је вероватно да храст лужњак на Савинцу има године које му се приписују. Такав је у оближњем Такову који је наследио онога под којим је Милош дигао устанак, а који је страдао 1903. године. Овај нови је осамдесетих година прошлог века показивао исте симптоме пропадања као и савиначки храст: сушење грана и отвори на кори. Саставили смо тим стручњака за његово спасавање са др Прибиславом Маринковићем, водећим нашим фитопатологом на челу, али нисмо успели. Осушио се пре двадесетак година“.

Бука око храста је минула, ни гласа од еколога, љубитеља природе и традиције, невладиних организација, европских „зелених“, песника (сви су се здушно борили да храст преживи аутопут). Зато смо се јуче упутили на Савинац да дознамо шта се крије иза изненадне тишине.

Мештанин Петар Баралић каже да су се Савинчани ућутали, свако брине своју бригу, а са храстом нека буде што мора бити. „Шта нас брига за храст, ко се још под њим моли Богу“, добацује један из прикрајка, слушајући наш разговор.

– Нико му није прилазио док нису забрујали булдожери, а онда су га се сви сетили. Ја сам, признајем, био против тога да траса прође кроз насеље, али кад се то догодило, против сам да, због храста, сад мења правац, јер то ће да кошта неколико стотина хиљада евра. Иде и из мог џепа, и ја порезом пуним државни буџет – говори нам са трактора пред кафаном један средовечник, а када га упитасмо за име, одмахну руком: „Миловановић“ и пусти квачило.

– Последње што имамо од Коридора 11 је да асфалт треба иде право на храст. Чак и ако не удари на дрво, проћи ће тик уз њега, а то значи да ће се, за највише пет година, сасушити – рече нам геометар Вукан Лаковић, запослен код азербејџанског „Аз вирта“, док смо се између два вијадукта пробијали ка храсту. Два крака вијадукта су се примакла дрвету на двеста метара, неће се још дуго чекати.

Чусмо да је један високи државни „дужносник“, негде у јуну, питао неимаре што нису искористили мајске поплаве, оборили храст и објавили да је и то дело невремена.

Најзад се испесмо на полуострво које су машине „издигле“. Из шкарпе провирују жиле храста, врхови грана су суварци, у кори удубљења са трулежом, а храст стоји. Миран као што је стотинама година стајао –као да га се ништа не тиче. Под њим две клупе, поставили их неимари са трасе да, у врели дан, предахну уз хладно пиво. Под храстом бели и црвени цветови дивље детелине. Из крошње крешти непозната птица. Покушавамо да погодимо: сврака или смрдиврана?

Можда ће се о савиначком храсту још писати. Све ово до сада је било по оној народној: тресла се гора…

Свакодневица важнија од храста

Много више од судбине храста житеље Савинца брине еколошка ситуација у којој су се нашли, а последица је градње аутопута кроз варошицу. У неколико наврата – последњи пут 29. септембра – они су блокирали саобраћајницу кроз насеље. Зашто, одговара нам Милиша Николић, председник месне заједнице:

– Градитељи аутопута су нам уништили путну инфраструктуру, приступне путеве, њиве и шуме, склоњени су мостови па људи не могу преко реке, уништени су и канали за одвод кишнице. Ометени смо у свакодневном животу. Кад је сунчан дан удави нас прашина, кад је киша не можемо никуд од блата. То траје више од године. Обраћали смо се и главном извођачу радова „Аз вирту“, локалној самоуправи, инспекцијама, али све је било узалуд. Кренули смо са повременом блокадом пута и наставићемо, јер не видимо другог начина.