Светомир Стаменковић свакодневно довози воду из Виљуше и Чачка како би одржао воћњак са 10.000 стабала
Бањица на Јелици – Безводно доба поклопило је воћњаке на источној страни Јелице, обрало их, и сад суши стабло по стабло. Са грана опада увело лишће, као у јесен. – О роду и не размишљам, само да сачувам биљке за наредне године, да се не посуше – каже за „Политику“ др Светомир Стаменковић, који у атару Бањице под воћем има шест и по хектара.
Професор универзитета и један од водећих српских стручњака за заштиту воћа овде негује 8.000 стабала крушке, 1.500 јабуке и 500 шљиве, борећи се против непогоде какву није запамтио. Јуче ујутро, док корача кроз четворогодишњи засад крушке виљамовке, прича нам да је на 1,1 хектар посадио 1.550 стабала који би, у овом степену развоја, требало да дају бар две тоне жутих лепотица. – Неће бити ни 200 килограма, и све морам да претворим у ракију. То је, ипак, најмања штета. По подне ћу заливати стабло по стабло. Видим да се биљке муче, свака десета неће преживети ову непогоду.
Као учен човек, плантаже је подизао по свим правилима науке, али ни он није могао да предвиди две састављене сушне године. – Ни старији то не памте. Само у овом веку суша нас је погодила 2000, па 2003. затим 2007. и прошле и ове године. Од 13 година, пет је било сушних – истиче Стаменковић.
Жега се лани настанила у планини од друге половине августа. Ове године почела је још 10. јуна. – Од тада, киша је само два пута падала, и у Бањици сам измерио једном 35, други пут три литра падавина по квадратном метру. А било је потребно бар 150 литара. Поред тога, температура у воћњаку већа је од 40 степени Целзијуса, и незапамћено је ниска релативна влажност ваздуха, од 36 до 39 процената. То убија воће.
Његова кућа је на коти 403, копао је 120 метара бунара али није дошао до велике воде. Саградио је и базен од пет вагона да у њему чува воду за сушне дане, само сад не стиже да га напуни. – Једног дана воду довозим из Виљуше од Душка Пауновића, најбољег воћара у нашем крају. Он има бунар дубок 18 метара који даје 360 литара у минуту и никад не пресушује, јер је близу Западна Морава. Човек ми воду даје без речи и без накнаде, моју цистерну од 2,5 тоне наточим за девет минута, али потребно је да идем 20 пута у Виљушу да бих напунио базен. И кад га напуним, та вода довољна је да се само једном залије воћњак од 50 ари.
Другог дана Стаменковић добија воду из 15 километара удаљеног Чачка. Од „Водовода“ купује цистерне од пет тона, и возачу је потребно више од сата да направи једну туру, из Чачка довезе воду на Јелицу и источи је код Стаменковића, у базен. Било је десет пре подне кад је довезао већ другу. Одатле домаћин, својом цистерном и цревима, воду дели кроз планинску плантажу и сушу.
Професор приповеда како је вода Колорада доведена до Калифорније, и обавезно напомиње да је то далеко од нас у сваком смислу. Овде воћарима не вреди да се обраћају држави, али могу једни другима. – Овако више не иде. Нас шесторица произвођача из овог краја одлучили смо да сачинимо пројекат о довођењу воде са Западне Мораве. Раздаљина је шест километара, доле су нам потребне пумпе које могу на планину да избаце 2.000 литара у минуту, а овде ћемо подићи велику каптажу.
И кад му виша сила загорчава дане, наш човек не заборавља да угости намерника. На покривеном одморишту, испред куће Стаменковића, увек стоји боца са врхунском ракијом.
Кроз село, о јесени, с планине силази бесан и махнит Бањички поток. Јуче није имао ни кап воде, ни путника да напоји. Само камен на камену, као да вода никад није прошла тим коритом.
Политика
