Да ли је ово век Азије? Због огромног привредног раста азијских земаља, ово питање од почетка новог миленијума постављају креатори спољне и економске политике од Брисела до Вашингтона, а поставили смо га и ми Хасану Вирајуди, члану Већа саветника председника Индонезије и бившем министру спољних послова ове земље, 16. највеће економије света.
„Статистика то показује. За мање од десет година Кина ће постати највећа економија света, преузимајући прво место од САД. То је неизбежно. До 2040. источна Азија ће производити 65 одсто светског бруто друштвеног производа“, објашњава Вирајуда (66).
Наш саговорник је ових дана боравио у Београду као учесник конференције „Европска трагедија 1914. и мултиполаран свет 2014” Центра за међународне односе и одрживи развој. Био је амбасадор своје земље у УН и Египту, као и шеф дипломатије од 2001. до 2009, у периоду огромног привредног раста Индонезије и уопште региона југоисточне Азије. Индонежанска економија је и после удара планетарне кризе 2009. године наставила да расте и једина је чланица Г-20 (групе највећих економија), поред Индије и Кине, која је и за време светске економске кризе бележила пораст БДП-а (5,3 одсто).
„Када се Индонезија 2008. придружила Г-20, била је 18. економија света, а данас је 16. највећа економија на планети. Прогнозе су да ћемо до 2035. бити шеста највећа економија”, додаје Вирајуда.
Индонезија је још земља у развоју, али је са 250 милиона становника пожељна као тржиште и место за улагање. Један је од оснивача Удружења земаља југоисточне Азије (Асеан) које не повезује југоисточне азијске земље тако блиско као што ЕУ повезује европске, али које игра значајну улогу у политичком, економском и културном зближавању држава попут Филипина, Малезије, Вијетнама… Асеан окупља државе које покушавају да воде избалансирану политику између САД и Кине, попут Индонезије, као и земље које су амерички савезници, попут Филипина. Управо ових дана је Асеан на великом испиту: како да одговори на сукобе у Јужном кинеском мору где четири његове чланице – Филипини, Вијетнам, Малезија и Брунеји – имају територијалне спорове са Кином. Пекинг у последње време полаже право на воде које се налазе у ексклузивној економској зони поменутих земаља. Џакарта, како каже наш саговорник, може овде да одигра медијаторску улогу.
„Због таквих ствари ми као регион и збуњујемо свет. Са једне стране се говори о веку Азије, а са друге, не можемо да решимо наше регионалне проблеме, управо те у Јужном кинеском мору. Моја земља нема територијалних спорова са Пекингом и зато мислим да ми можемо да олакшамо дијалог између Кине и чланица Асеана увучених у спор.„
А шта је узрок ових тензија у Азији? Раст Кине?
„Наравно, раст Кине јесте фактор. Огромни економски напредак је Кину учинио самоуверенијом. Неке од земаља региона су уплашене, али ми овде ипак говоримо о ограниченом простору спорења у Јужном кинеском мору, као и о острвима Сенкаку у Источном кинеском мору око којих се Пекинг спори са Јапаном.“
Различите земље региона различито схватају опасност, па тако Вијетнам и Филипини очекују од САД да их заштити ако дође до територијалних сукоба са Пекингом. Америка се обавезала да ће помоћи својим југоисточним савезницима, што се сасвим уклапа у њено спољнополитичко окретање Азији и отворени заокрет са Европе и Блиског истока ка азијско-пацифичком региону. А да ли је она тамо добродошла?
„Видите, нико није Американцима отворено пожелео добродошлицу, али ми разумемо како стоје ствари. Од краја Другог светског рата, САД је доминантна сила у азијско-пацифичком региону. Сада још и више распоређују трупе у Пацифику на рачун оних које повлаче из Ирака и Авганистана.“
Југоисточна Азија је, чини се, стешњена између САД, са једне, и Кине, са друге стране. Вирајуда сматра да је управо ова чињеница нешто због чега је обележавање стогодишњице од избијања Првог светског рата, због чега је он и дошао у Србију, важно и у његовом региону, тако далеком од попришта некадашњих европских сукоба.
„Индонежани и не знају баш шта се дешавало у Европи за време Првог светског рата: ми нисмо били актери. Били смо колонија европских земаља, па смо тај рат доживљавали као рат колонијалних господара. Међутим, мислим да би за мој регион било добро да се присети тих догађаја да се у Азији данас не би поновило оно што се догодило у Европи пре сто година. Повлачим паралеле између та два времена и региона. Први светски рат је избио пре сто година када је Немачка изазвала европску суперсилу, Британију. Данас у нашем нашем региону раст Кине изазива САД. Дакле, сличности су ту.“
