У првих пет месеци ове године азил у Србији затражило је 24.000 људи, само у мају 9.000, док је током целе прошле године то учинило њих 16.490! Али, у првих пет месеци, свега 5.800 људи било је смештено у једном од пет постојећих азилних центара, подаци су Комесаријата за избеглице и миграције. Средином маја, од доступних 800 кревета у центрима за азил, била је попуњена само половина. Услов да тражилац азила буде смештен у неком азилном центру јесте да га званично региструје полицијски службеник, а потом са том потврдом, у року од 72 сата, мигрант је дужан да се пријави у неки од центара за азил. Ипак, те потврде не могу се добити у свим полицијским станицама, па је тако на територији Београда само полицијска станица у Савској улици овлашћена да то чини. Због великог број тражилаца азила полицијски службеници нису у могућности да свима у току дана издају потврде, па су због тога, уместо у центру, многи мигранти осуђени да ноћ проведу на клупи у оближњем парку.

Приликом посете Центру за азил у Крњачи екипа Истиномера је у разговору са запосленима сазнала да свакога дана само у том прихватилишту више од 20 миграната не успе да пронађе уточиште, јер немају издату потврду. Иако је у самом центру од 8 до 16 часова присутан полицијски службеник, он, како истичу, није овлашћен да издаје потврде о намери. Један од захтева Комесаријата за избеглице и миграције, који управља центрима за азил, био је да у свих пет центара буду људи из МУП-а који ће издавати потврде, а ту процедуру могуће је обавити само у два азилна центра у Србији.

„Комесаријат је у сваком центру оспособио по једну просторију за ту намену, али МУП има други проблем, јер званично то мора да ради службеник Канцеларије за азил, а њих једноставно нема толико“, каже Иван Гергинов, помоћник комесара за прихват, збрињавање, реадмисију и трајна решења.

Истиномер је још средином априла Министарству унутрашњих послова упутио захтев у којем смо, између осталог, тражили и информацију да ли Канцеларија за азил тренутно располаже довољним бројем запослених и да ли имају у плану да у наредном периоду прошире своје капацитете, али одговор до данас нисмо добили.

У време наше посете центру у Крњачи тамо су боравила 134 азиланта, док је од почетка 2015. у њему било смештено 1.760 људи. Владимир Лукић, један од запослених у овом центру, каже да се већина азиланата не задржава дуго у Србији која им је “само успутна станица”.

“Тражиоци азила највише се жале због тога што дуго чекају на издавање потврда”, каже Лукић.

Центар у Крњачи по условима смештаја важи за један од најлошијих у земљи, у шта смо се уверили приликом посете. У пет барака, од којих су у две смештени мушкарци, а у три жене и деца, налази се по један тоалет са четири туша и неколико “чучаваца”. А видели смо и мишеве.

Међутим, неколицина азиланата са којима смо разговарали (онолико колико смо успели, јер већина или слабо или уопште не говори енглески језик) није се жалила на услове живота, чак су нам похвалили храну која се служи у Центру. Ипак, једино што им недостаје, кажу, јесте кувало за кафу.

Након што су проширени капацитети смештаја и додата и шеста барака, која се тренутно не користи, овај центар има капацитета да прими 250 особа. На истом простору, само у одвојеним баракама, бораве и преостала избегла, прогнана и интерно расељена лица из Хрватске, Босне и са Косова са којима азиланти, како истичу, имају добар однос.

У свом недавно објављеном извештају Београдски центар за људска права наводи да су основни проблеми са којима се суочава азилни систем у Србији споре процедуре, неодговарајући правни оквир, али и неједнаки услови живота у центрима за азил.

Из Београдског центра за људска права истичу да је важећи Закон о азилу донет 2007, у време када је тек неколико десетина миграната годишње пролазило кроз нашу земљу, док је тај број сада вишеструко порастао, због чега је неопходно да се тачно дефинишу потребне процедуре и направи план интеграције.

„Потребно је да се правни оквир прилагодити броју миграната. Треба направити нови закон којим би се постојећи систем побољшао“, истиче др Весна Петровић, извршна директорка Београдског центра за људска права.

Представници ове организације покренули су и питање зашто се, иако капацитети центра у Боговађи нису попуњени, често дешава да тражиоци азила буду одатле преусмеравани у центре у Тутину и Сјеници, што за мигранте представља додатни трошак.

Помоћник републичког комесара Иван Гергинов наглашава да Комесаријат у сарадњи са МУП-ом распоређује мигранте по центрима „сходно расположивим местима“, најављујући да је планирано да центар у Боговађи буде затворен.

„Основни разлог је то што представник Комесаријата и људи из Црвеног крста тамо нису добро сарађивали. Тај објекат је имао и 30 запослених, а њихове плате смо ми обезбеђивали. У међувремену Црвени крст није обезбедио ни најосновније услове за прихват миграната. И не само то, чињеница је и да је у Боговађи прилично слаба јавна безбедност. Зато ће тај центар бити затворен“, каже Гергинов.

Он додаје да ће до краја ове године бити отворени нови центри за азил, истичући да се тренутно преговора о три потенцијалне локације, али о томе није желео детаљније да говори. Гергинов каже да ће се средствима ЕУ, као и ангажовањем три експерта из Европе, радити на новом Закону о азилу, који би требало да буде завршен до краја године. Он, међутим, сматра да не постоји потреба за Уредбом о интеграцији, чије доношење предвиђа и Закон о управљању миграцијама.

“Уредба ће бити усвојена, иако за њом нема реалне потребе. Ако кроз нашу земљу годишње прође 16.500 људи, а за 10 година остане само њих двоје, онда то прилично јасно говори о непотребности такве уредбе“ , истиче Гергинов.

Ипак, подаци говоре и да је од ступања на снагу Закона о азилу 2008. до краја 2014. у Србији додељено тек шест избегличких статуса мигрантима и 12 супсидијарних заштита (врста избегличке међународне заштите која траје годину дана и додељује се особама за које постоји ризик да у земљама порекла постану жртве мучења, понижавајућег и нечовечног понашања). И док са једне стране из надлежних институција поручују да мигранти када дођу у Србију, због лошег животног стандарда у нашој земљи, немају намеру да се овде задржавају, са друге стране представници невладиних организација сматрају да је спор азилни поступак свакако један од демотивишућих фактора. Оно са чиме су сви сагласни јесте да ће и у наредном периоду број оних који у нашој земљи траже азил бити све већи, а предвиђа се да ће до краја године њих бити око 30.000.

Теодора Тодоровић, Истиномер.рс