Бачвар Видоје чује срце храста

Лепосавић – Прву бачву, мали чабрић, направио је у осмом разреду, а занат је учио прво од деде Тихомира, потом од оца Аксентија а сада је Видоје Аксентијевић једини бачвар на целом северу Косова. Некада је само у самом Лепосавићу било седам пинтера, који су правили каце за џибру, бурад за ракију и вино, бачвице и чабриће за кајмак и сир, а сада је овај занат коме прети да изумре остао само у рукама Дида, како Видоја зову.

Традицију наставља, учио је занат прво из радозналости а сада кад год има слободног времена ради јер му је то додатни приход, али и ради зато што воли. Дуг је пут од храстовог дрвета или дудовог, багремовог или клеке до бурета од 5 лита до 600 или од једне тоне, колико траже људи из свих крајева, не само са севера Косова или тамо из енклава. Долазе и људи из Црне Горе, Србије, а приличан број странаца који су овде боравили у мировним мисијама Кфора и Унмика долазио је куповао и као сувенир носио својима у земљу одакле је дошао.

Диду је 45. година, живи у Лепосавићу, у насељу званом Тврђан, а храстово дрво које се суши три године узима из свог забрана из села Родељ на надморској висини од неких 700 метара, где расте најбољи храст. Временом је научио Видосав да чује откуцаје срца храста који сече, јер се само срце узима за дуге како би ручно, уз малу помоћ машине, направио уникатно буре.

– Некада је било у самом Лепосавићу седам пинтера, доскора је долазио један човек из Власотинца, поправљао дотрајале каце, правио нове, али ни њега поодавно нема па сам тако остао сам. У време када су мој деда и отац били мајстори била је права помама за дрвеним бурадима, али временом, како се кренуло у куповину пластичних буради, посао опада, али ја увек имам посла, само немам времена – каже Видоје док седимо испред куће у којој му је и радионица и где, кад год уграби мало времена, ради на стругу, креше, деље дрво како би га довео до финалног производа.

Каже да не жели да прекине традицију дугу скоро један век. Није сигуран ко ће га наследити, мада му помаже ћерка Марија којој је 17 година и Јована која је у петом разреду, а одлични су ђаци. Ипак, нађу времена да му дотуре дрво да га обликују. Каже да му није лако кад треба да исече храст или дуб, како овде зову ово свето дрво, када уђе у забран у октобру, новембру или децембру, када се храстово дрво које тада мирују исече.

– Тешко је исећи дрво које годинама расте. Одем у шуму, размишљам да ли је вредније дрво или је вредније буре, или неки чабрић који ћу направити, али традиција коју је започео мој деда окрене у корист тога да је вредније оно што ће остати. А остају бурад која трају и до 100 година. Недавно ми је долазио човек, тражи да му поправим кацу од 600 литара у којој држи џибру а коју је купио још неко његов пре 80 година – прича Видоје Аксентијевић, иначе радник општине у Лепосавићу који, гледајући у жену Слађану, домаћицу, каже да и њој много дугује.

Припомаже му, али наглашава да није задовољна јер ево већ годинама га тера да јој направи дрвене саксије за које Видоје никако да нађе време. И, стварно, у дворишту пуном цвећа пластичне саксије.

Излагао је Видоје своје производе на пољопривредној изложби у Лешку, варошици на 10. километру од Лепосавића. Нема времена да иде по сајмовима и вашарима где би изложио али и продавао своју робу. Имао је понуде, од једног Американца чак да оде да живи у Џорџији и обећања да ће му тамо отворити радњу од које ће „јако добро” он, супруга и деца лепо живети. Није хтео, остаје каже овде, где вековима живе његови, где је његово прадедовско огњиште. Није му битан динар, мада за буре од 100 литара добије 160 евра, за оно од 150 нешто више, за 200 – 220 евра. Каже да живи добро иако му је жена домаћица, али зарад љубави коју гаји према занату који изумире најбитније је то што је у изради бачви, бурића, буради и каца видео свој пут а не само хоби. Видео је да се на овај начин може одужити деди, оцу, онима који су овде вековима садили храстове шуме, багремове, дуд, гајили клеку која сама ниче, а у чијим бурадима ракија може да стоји и десетине година, па поприми боју и мирис дрвета у којем стоји. Каже да је то некад мирис ваниле и бадема.

Ипак, и Видоје је поборник неког новог живота, а потврда је то што у свом подруму, горе у Родељу, поред старих поправљених бачви и каца за џибру, има и неколико буради – пластичних!